Čest razlog za redovnu depilaciju kod devojaka. Pobija protivargumente u vidu nemanja dečka i zime.
- Što sad bacaš pare na celu depilaciju? K'o da te sad neko vidi - dečko ti je u vojsci, plus što je januar, toplije ti je...
- Si luda? A šta ako me udari auto, a? Odnesu me u hitnu, tamo neki jebozovan mlad doktor, a meni u međunožju bleji merino ovca, a po nogama Amazonija i Srbija šume.
Onaj što u crkvi prvi detektuje ključne reči pa se prekrsti, i onda ga ostali prate.
Licemer nad licemerima.
Osoba koja se pravi da je fina i slatka a ustvari je iskonsko zlo.
Nastupa sa tunjavim glasićem i lažnim osmehom dok potajno radi na tome da vas sjebe.
- Eno je ona rospija Nataša.
- Što tako kažeš? Ona je baš slatka i fina.
- Slatka je k'o šećerna bolest.
- Ma daj, šta ti je ?! Ona je uvek tako nežna i ljubazna prema svima.
- To ti je pica sa dva lica. Meko priča, tvrdo uteruje. Videćeš već ...
Način na koji jebe student fizike.
Konstrukcija koja nam omogućava da nesmetano kažemo upravo ono što, navodno, ne želimo reći.
Ovaj dečko je malo plitak, da ne kažem retardiran.
---
ili ovako.
Odlična igra naše mladosti, koja nas je toliko puta izvukla iz neverovatno dosadnih predavanja i časova. Pravila su jednostavna – upisati geografski pojam koji počinje na zadato slovo. Klasični pojmovi bili su država, grad, reka, planina, biljka, životinja, predmet i ime, ali su neki maštovitiji igrači znali da dodaju i kola, cigarete ili bolest. Svaka igra počinjala je nasumičnim ubadanjem slova iz nekog udžbenika, mada je to znalo da se oduži budući da su redovno ispadala slova „Lj“, „Đ“, „Nj“ ili neko koje je već bilo. Međutim, postojao je problem u igri. Naime, mnogi igrači koji se ne mogu svrstati u bistrije znali su da lupaju pojmove i da vas ubeđuju u njihovo postojanje, a opet, oni bolji često su bili optuživani za isto prilikom navođenja neke malo egzotičnije lokacije.
- Ajmo. Država?
- Austrija.
- Australija.
- Austrija.
- Grad?
- Aleksinac.
- Apatin.
- Antananarive.
- Atanarive? Šta sereš, bre, Mare?!
- Moronu, to je glavni grad Madagaskara.
- Šomi, sti čuo ikada za ovo?
- Jesam, ajde, ajde, nastavljamo...
- Reka?
- Amazon.
- Aaaa... Aris!
- Kakav, bre, Aris?
- Pa kao onaj grčki tim... Dobio je ime po reci.
- Šta jedeš govna? Dobio je ime po Aresu, grčkom bogu rata! Šomi, reci mu...
- Šta znaš, možda je u pravu...
- Dobro ajde, nek ti bude... Šomi, štas ti imao?
- Amazon.
- Ok. Planina?
- Avala.
- Avala.
- Atlas.
- To je knjiga, debilu!
- I planina u Africi, idiote!
- Ček, Mare, zar nije to lik iz grčke mitologije?
- E, sisajte kurac obojica, neću više da igram!
Mnogo fina, snebivljiva i smerna osoba, najčešće pripadnica nežnijeg pola, mada se javljaju i muški primerci, kojoj je sve "iju", "fuj", "bljak" i "O, moj Bože".
- E, Sandra, hoćeš da idemo na klopu u pauzi za ručak.
- Možemo. Gde si mislio?
- Ne'am pojma, al' jede mi se burek već nekol'ko dana, 'oću da crknem.
- Burek??? Fuj!!! O, moj Bože!!! Bljak!!! Ne mogu ja to da jedem!!!
- Da, da... Izvini, zaboravio sam... Ti kenjaš karanfile. U tom slučaju, vodim te na škembiće.
- Aaaaaa, fuuuuuuj, bljak, odvratno...!!!
Odjeb za bilo kakav dosadan ili glup događaj. Koliko god to pripovedaču bilo smešno i zanimljivo, to je jednostavno bezvezno kao pomisao da će ti najbolja drugarica dati da je omirišeš gde ne treba.
- Znate ono kad je profesor rekao ''Zadnja klupa napolje'', a Mićko i ja uzeli klupu, pa kroz prozor.
- Da, da, znamo naravno! To da je tačno i zanimljivo, stavili bi u Teletabise.
Devojka kod koje nešto ne štima. Ne možeš baš odmah da shvatiš, ali na kraju provališ da je neki problem u čonti, i da će devojku svako sa dva grama mozga izbegavati i da će joj najiskreniji prijatelji ostati čopor mačaka čiji miris do tad već sigurno osećaš.
:žurka:
E, ćao!!!
Ko, ja?
Baš si sladak!!!
Ja?
Jel voliš noblice?
ŠTA?
Noblice!!! Totalno su bolje od Totoa, a Domaćica je gadost!!!
E, idem ja, čeka me devojka.
Ne čeka te. Došao si sa dva druga! A jel voliš mačke? Ja imam pet macaaaa!!!
Pretpostavio sam. Ajd zdravo.
Jedina akcija koja preostaje u određenom srpskom dijalogu, u slučaju žestoke psihičke jebačine.
Jel'-ti-to-mene-jebeš? lepo upakovano, sa kulturom. Pa, čekaj pozu da promenim, bar da mi udobno bude dok mi penetriraš po psihi.
A: E 'de si Banѕov. E tebra, pare dobijaš za koji dan, brate, nije do mene. Znaš brate da ja nisam takav čovek, znatči, splet okolnosti, situacija vrlo zajeb...
B: Ček', ček', samo čas.
A: Aha?
B: Promenio sam pozu, aj' cepaj.
A: Hm... A?
B: Pa ne brate, da se namestim da me ne nažulja dok stoički penetriraš u mene. Očistio sam glavu od misli da i tebe ne žulja, udri sad.
Pobratimska brzalica i zakletva na buduće uzajamno čašćavanje rakijom.
Jeste. Zato što ne kuvaju da bi jeli, nego radi čistog lartpurlartizma. Jednom u sto godina ih prožme nadahnuće i onda nakupuju namirnice u vrednosti pola plate pa satima u transu skakuću oko šporeta, vitlaju zejtinom po kujni u maniru Džeksona Poloka, zamažu 60 činija i 12 šerpi od kojih se bar jedna zapali, osam puta im iskipi, iseku prst i na kraju od svega toga ispadnu špagete da se usereš.
- svaka čast izuzecima
