Džentlmensko stavljanje do znanja dami kako si registrovao njeno bujno poprsje, zbog kojeg si iskreno zabrinut za zdravlje dotične i njeno pravilno držanje kičmenog stuba.
Postoji i produžena prostačka varijanta "je l' te bole leđa, da ti pomognem", ali pravi kavaljer ne pita da li je nežnom biću pomoć potrebna, već se odmah prihvati pridržavanja.
- Ćao, ja sam Milica. Vidim da me gledaš celo veče, pa bi mi možda mogao platiti piće, hihihih. - Aham, evo saću. Nego, Marice, je l' te bole leđa? - Rekla sam Milica, ne Marica. - Ma ko da je bitno, ni facu ti ne mogu upamtiti, a ne ime. Dođi vamo da ti pripomognem nešto, mokar je taj šank na koji si ih spustila, greota da ih prehladiš.
Oni čekaju u zasedama. Strpljivo, sa svojim malim karama. Natopiće svaki predmet koji dotakne tlo. Našao si loptu u parku? Ne, popišana je. Našao si hemijsku olovku na ulici? Zaboravi, popišana. Ispao ti je telefon? E pa, to pored tebe nije bio žbun već mali cigo i šora ti po Galaksiju caf caf caf!
- Mama, ne tu svesku sa poda, cigani su pišali po tome. - Sine, kod kuće smo.
Definisati smisao života za sve je poprilično besmisleno, jer život postoji samo individualno. Tvoj smisao života ne može biti moj i obrnuto. Svi životni putevi vode u smrt i to je jedino sto je svima nama žajedničko. Sem toga, zasto praviti drugi korak pre prvog? Logičnije bi bilo pitanje o smislu dolaska na svet.
Ako znaš da je život bolest koja se prenosi seksualnim putem i od koje se 100% umire, biće ti lakše da shvatiš, da se smisao života tokom života kontinualno menja: što si bliže smti, smisao ti je jasniji. Smisao života po uputstvu i za sva vremena ne postoji. Kad dođe tvoje vreme shvatićeš.
U međuvremenu možeš pitati roditelje šta je njihov smisao života. Bićeš iznenađen kada čuješ, da si to upravo TI.
Za žene, cveće je simbol romantike, lepote i nežnosti. Za muškarce, cveće je simbol pokajanja, izvinjenja i potkupljivanja. Otkad je sveta i veka, homo sapijens mužjak je homo sapijensu ženci darivao cveće da bi se iskupio. To je i neka vrsta žrtve, jer ti se ostali pripadnici čopora smeju i podjebavaju te jer si papučar. A ti gledaš da nađeš što veći buket za što veće sranje pa šta ti Bog da. I ko zna zašto, ovaj je metod prolazio.
Problem je nastao u 20. veku. Žene su se osilile, dobile prava, pa su uz sve to počele i da gaje iste emocije prema cveću kao i muškarci: da ih boli tuki. Čak su napravile i foru sa 8. martom da im uzimaš cveće ne u svrhu indulgencije već kao znak pokornosti prema "slabijem" polu. Danas cveće i dalje pali, ali sa sve većom emancipacijom žena i sa onim feministkinjama muški pol je ugrožen da večno ostane u govnima.
-Mirjana! -Molim? -Zažmuri. -Neću. -Ma zažmuri. -Ne pada mi na pamet, prošli put kad sam zažmurila stavio si mi glistu na glavu. -Ma nije to, daj šta ti pada na pamet! Znaš ti mene. -Znam, zato se i plašim. -Samo zažmuri! -Dobro, evo, zažmurila sam. -Ta-ta! -Šta je to? -Kako šta, pa karanfili! -Karanfili? -Aha. Vidi kakvi su, direktno iz Belgije...ili Luksemburga, jebem li ga... -Zašto si ih kupio? -Pa kupio mojoj dobroj i lepoj... -Zašto? -Pa idem ja ulicom i vidim jednu lepu cvećaru, onako malu i ušuškanu, kao negde u sred Pariza. I ja uđem unutra i vidim ove karanfile i odmah se setim tebe. I... -Mihajlo, ne seri, prošli put kad si mi kupio cveće je bilo kad si mi pregazio čivavu, šta se desilo? -Pa ništa... -Mihajlo! -Pa sećaš se one moje bivše, Nataše..? -Nisi valjda, sunce ti jebem?! -Ma jok bre! Šta ti pada na pamet, nisam ja u tom fazonu. -Nego? -Silovala me je juče na Kalemegdanu. Baš kad me je terala da mi puši naišla tvoja ortakinja Vasilija, da nije bilo nje da me spasi ko zna šta bi bilo...
