Apokalipsa u najavi. Reč koja indikuje sedam pošasti. Treba napomenuti da se izgovara gotovo uvek od strane subjekta koji se sprema da sa samopouzdanjem ekvivalentnom Kaliguli u pohodu na udate sluzolučive građanke sa libidom velikim kao Empajer Stejt Bilding, napravi sranje identično epik fejlu grupice lakomislenih turista u Tajlandu koji su greškom platili za kolektivnu bahanaliju sa šimejlovima. Pomoć ponuđenu uvertirom sa ovom rečju treba izbegavati u širokom luku.
-Sjebao mi se Vindovs nešto batice, aj da zovem Brkicu, on će to da mi sredi za jeftine pare, pa kad on dođe da kuvam kafu za svu trojicu. -Ma jok, bre, ne bacaj pare, ja ću da ti sredim to, dozvoli. :5 minuta kasnije: -E, ipak ga zovi nešto neće ovo, izbacilo mi na ekranu 'moron trijed to reinstal me, so aj šat majself permanentli', jebem li ga šta je. ................................................. -Ćale, zovi majstora, pukla cev u kupatilu. -Kakav bre, majstor, :zavrće rukave:, dozvoli.
-Ćale, a što ovo sad iz tri cevi šiklja voda, a malopre samo iz jedne? -Ne pravi se pametan, nego daj imenik, da te ne forhendujem. ................................................ -Jebem li ti, ko će da šutira ovaj penal? :Predrag Mijatović usporeno prilazi dok zalizuje kosu: -Dozvolite.
Bajagić Momčilo što peva bam bam bam neću ništa da znam. Ili je bar pevao nekada davno. Izdanak Riblje Čorbe. Jedan od najpoželjnijih mužjaka osamdesetih u SFRJ, vlažni san tadašnjih tinejdžerki a bogami i njihovih majki. U to vreme imao neke dovitljive tekstove i dopadljive melodije, setimo se papalina, malih slonova i njihovih malih đonova, berlina, huana koji je voleo marijuanu i upoznao meskalita (!) Odgovoran za audiogenocid pod nazivom "Moji su drugovi" koji kod alkoholisanih homosapiensa izaziva poremećaj u nervnom sistemu zvani lokomotivus vulgaris. Nema svadbe ni veselja dok bajaga ne zapeva a onda se sisate tetke i pijani čilageri uhvate u vozić i majmunišu. In jor fejs, evolucijo.
Evo male ankete sprovedene međ' mojim poznanicima: "Šta imate da izjavite o BajaZi?" ćomi: "Bio je kul lik. Onda se skin'o s dopa." sanja: "Sudite mu pošteno pa da ga streljamo." baba: "Jel to onaj mali sa televizora? Da se ošiša" deda(dodaje): "Jebem li mu kiku bitlsovsku"
Uža specijalnost Vlade Georgijeva. Nešto bez čega ne bi znao da otpeva ionako besmislenu pesmu.
Hej ti, reci ko smo mi, kad ja nisam on, a ona nisi ti, ja ću sa njom, jer ti mnogo lažeš a ti ćeš zbog blama ostati sama čudna jedna ženo bez himena...
Najveći šizofrenik u kompletnoj ljudskoj populaciji. Ta pojava je ceo svoj život vodila ravnopravan dijalog sa samim sobom. Pa ga je prilika naterala da razmišlja kao dve osobe igrajući rata sa dve vojske, igrajući šah protiv samog sebe, pobeđivati iznova i iznova u basketu ekipu koju neće šut..
Osoba veoma teškog mentalnog sklopa, patološki lažov, doduše potencijalni jer se ova osobina može može izgubiti u nekom od perioda odrastanja i sazrevanja.
Sebičnost se često pominje kada se govori o jedincima, mada često voli da podeli, iako se retko seti, jer mu je jedina obaveza bila, kad dobije flašicu soka da praznu ambalažu odloži u kantu.
Ne treba mu niko. Rodio se sam i najlepše mu je kad je sam, a kao takav, ima svoju muziku kojoj se on divi. Drugi slabo razumeju kolo koje je on izmislio slušajući Mocarta i Baha, igru sa kartama u kojoj nije potreban drugi igrač, romantičnu večeru za jednu osobu.
Centar pažnje sunčevog sistema se rodio i ceo univerzum postoji da bi on živeo, ti što se nađeš pored njega, jebi si matere.
Gorenje veš mašina iz sedamdesetosme, ona što dok centrifugira ječi kao damjanov Zelenko, odvaljuje pločice, hoće u kadu da uskoči. Keva sedi na njoj, drži se kao španac za razjarenog bika da ne padne, psuje matorom sve po spisku što nije kupio novu kad je bilo preko sindikata. Komšija tuče po plafonu drškom od džogera, zove na fiksni, preti milicijom i nasiljem. Mali brat plače, misli zemljotres, vanzemaljci, Amerikanci, koji nas djavo sad napada. Odlaziš pridržati kevu da joj se ne sloši kad sidje sa monstruma, da ne padne, udari glavu. Mašina je završila, osećaj smrtne tišine u stanu, kao kad se dva dugačka voza mimoilaze u tunelu. Sve se trese i onda odjednom mir, kao da će tišina večno trajati.
Kakva tišina, kakve pičke materine, stiže novi voz i novi tunel. Stiže nova tura, beli veš. Samo da ne probije kod komšije!
Prvo moraš da budeš već obrijan, gladak kao bebina guza.Dalje, skineš se do pola. Nikako siledžijka, bade mantil ili ne dao Bog majica. Podrazumeva se da si nabildovan kao Statam između dva Transportera. Ogledalo mora da bude dimenzija 3 puta 3 i da se u odrazu vidi spavaća soba. Nanosiš gel (pena je za Turke) rukom, s takvom preciznošću ko da Džejmi Oliver maže kajmak na lebac. Bez gromuljica. Pristupaš aktu brijanja. Jednim brzim potezom odozgo na dole skidaš nepostojeće dlake. U pravom životu tom brzinom bi potkačio jugularku i iskrvario za tren oka, ali ovo je reklama. Složi facu kao da Severnokorejci bombarduju Seul. I tada...tada dolazi ribetina koja te 'vata za nabreklu sisu. Ono što bi u real life-u bilo: 'Goni se bre u kurac zakla' se ko Misirac' pretvara se u pogled pun razumevanja. Jebaćeš. Ali tek kasnije. Prvo mora da te pipne za obraz da vidi kako si gladak. Lice ti nije kao predgrađe Bejruta. I ne skvičiš kad staviš afteršejv.
je (ne)znanje koje se vremenom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE!
Blaženo neznanje nam pruža osećaj unutrašnje topline, sigurnosti, samopouzdanja i, tako neophodne, hrabrosti za učestvovanjem u životnom nadmetanju. Blaženo neznanje je ishodište većine naših eksperimenata i avantura, bilo da se radi o isprobavanju novog deterdženta, bilo da se radi o seksu bez kondoma ili plovidbi Titanikom. U blaženom neznanju smo srećniji, vedriji i zdraviji. Ovom obliku duhovne levitacije se lako prepuštamo kako bi smo brzo i lako obezbedili, baš izvikanu ali genijalnu kovanicu, LAKOĆU ŽIVLJENJA. Kako uopšte upadamo u katarzu blaženog neznanja ne znamo ni sami, inače nam se to ne bi ni događalo.
Sve ima svoj kraj pa i blaženo neznanje. Ljudi su blagosloveni darom da uče i da ZNAJU. Onog momenta kada se hipnotička magija blaženog neznanja raspukne pred očima blaženo-neznanjem-usnulog čoveka ona se eksplozivnom brzinom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE.
Prva reakcija na UŽASAVAJUĆE SAZNANJE je da ne znate šta ćete sa njim. Najradije bi se vratili u sobu sa blaženim neznanjem i tamo proveli ostatak života, ali potpuno izbezumljujuće po nas zaključujemo da blaženo neznanje više ne stanuje na toj adresi! Posledica svega ovoga je da moramo prihvatiti UŽASAVAJUĆE SAZNANJE kao ZNANJE i pronaći način da nas opsedne neko novo blaženo neznanje i pruži nam neophodni spokoj u ostatku života.
U blaženom neznanju ljudi su pravili uranijumske paste za zube i kreme za lice, stavljali olovo u benzin i pili vodu iz vodovoda sa olovnim cevima. U blaženom neznanju su medicinski časopisi (bilo je to davno) tvrdili da je pušenje zdravo. U tom istom neznanju su u prodavnice obuće instalirani Roentdgen aparati kako bi mušterija slikala stopala i u milimetar odredila odgovarajuću veličinu obuće. U blaženom neznanju su ljudi išli na turističke ture posmatranja nuklearnih eksplozija, kampovali u pustinjama Nevade, a neki su čak (sa optimalne udaljenosti) izlagali svoje genitalije blastu nuklearne pečurke kako bi poboljšali izglede za potomstvo ili dobili “kvalitetnije” potomstvo (usput su to debelo plaćali). Ima bezbroj ovih priča o blaženom neznanju koje ubrzo postade UŽASAVAJUĆE ZNANJE.
To je bilo nekada.
A šta je danas naše aktuelno blaženo neznanje?
Pa, užasnuli bi smo se kada bi saznali. Čak i da nas takva saznanja ostave hladnokrvnim, arheologe koji će uredno slagati naše kosti sigurno neće.
Blaženi su oni koji ne znaju, a oni koji znaju lakoću postojanja čine nepodnošljivom ili barem manje podnošljivom.
U godinama tihovanja Roberta Nemečeka, zaključno sa 2009., Ivan Klajn je smatrao za shodno da se obe filmske kategorije (partizanske pandanije nad neprijateljskim taborom (pre podne) i seksualni pohodi Ričarda Gira iz '90-ih (predveče pa nadalje)) podele na više podkategorija, pa smo tako, pored akcione komedije, romantične komedije, Čkalja komedije, partizanske komedije i Jeff Goldblum se pretvara u muvu u 04:00h mamu svoju plašio komedije, dobili i ženski film koji je stupao na snagu isključivo nedeljom u 21h, i kao prava mala podgrana se, unutar sebe, još delio na:
a) Sandru Bullock koja je pandurka i ne polazi joj za rukom učešće na konkursu za pičku i po, pa se jedi b) Richarda Gerea koji inače jebe, ali se možda i predomisli usled svetosti ženskog filma i nedelje uopšte c) Hugh Granta koji ne jebe ni kad se predomisli, a ni frizuru ne voli da menja, pa je valjalo loviti početak filma, da znaš koji je
Keva gleda obavezno (žena je, to joj je pos'o), a svi ostali se spontano okupe, jer još niko neće da ide da pere kosu i prizna poraz pred ponedeljkom.
Ništa od svetosti, kreće Gere blasfemiju nad nekom smernom učiteljicom u prvih 20 minuta filma, i scena se pretvara u trilogiju Gospodara Prstena; svima neprijatno zbog mame, a ne mo'š ni da odeš, onda će njoj bude neprijatno... Opcije za prekraćivanje muka:
- Prebaciti kanal - jok, što bismo se seksa stidili, svašta - Napustiti sobu - nedovoljno spontano - Skrenuti pogled - pridavanje značaja neprijatnosti situacije - Nestati struju - teoretski, odlično rešenje - Zaofftopičiti tipa "znate koga sam danas video?" - opet nedovoljno spontano, kasno je sad - Piljiti u ekran nepomično u nadi da niko neće uočiti bilo kakvo izbacivanje iz takta - 'oće. Ali što je najgore, mahom svi pribegavaju ovom rešenju, pa kad se karanje završi, uzdahnu i raziđu se uistinu obavljajući neku od funkcionalnih radnji koje bi za vreme seksa bile neumesne - Otići do frižidera - optimalno genije, ali onda sedaš i jedeš k'o čovek, dok si gotov ti gotov i Gere, keva ustaje i skriva osmeh, ali neposredno potom kreće cika "ja zadnji perem kosu".
A i Gere ne mož' k'o sav Srbin diljem sveta da se popne i siđe, nego se još i menja mesta, presvlači gaće, čeka dobar ugao mesečine, šalje poruke Džuliji, pušta Wind Of Change, brkove...
