Vrlo podmukao, ali, mora se priznati, ipak dovitljiv te vispren način kako se ratosiljati sveg onog mesa i drugih (polu)proizvoda što čučaše po zamrzivačima i hladnjacima te kome rok trajanja ističe za koji dan ili je već istekao, i to po povišenim cenama. Primenjivo na i Buregdžijadu, Rakijadu, Kupusijadu i sve ostale „-jade“ koje služe nizašta drugo do za opijanje i prežderavanje samoprozvanih iskusnih poznavalaca đakonije po kojoj je manifestacija i dobila ime.
Nije slučajan ni nastavak -jada u imenu, ovako izveden narodskom etimologijom (jezikoslovci bi rekli kako je nastavak -ada; — ne verujte im), jer označava koliko je sve to jadan pokušaj organizovanja jedne kulturne manifestacije za široke narodne mase za koju se nadamo da će postati znak raspoznavanja našeg grada ne samo u Srbiji već i šire.
Ali avaj, blatnjave ulice i sokaci, smrdljive i neljubazne prodavačice, najniži mogući kvalitet hrane, pića i usluge (sedenje na rasklimatanim roznjikavim baštenskim stolicama, požutelim od sunca, za stolovima sa sumnjivim stolnjakom i jedenje sa još sumnjivijim priborom naplaćuje se dodatno) odvratiće sve sem najupornijih i najzagriženijih poštovalaca ovih opštenarodnih veselja. „Muziku“ i pevaljke da i ne pominjem.
Skupismo se nas petnaestak bilmeza i bilmeskinja i četvorima kolima krenusmo iz Niša ka pedeset kilometara udaljenom Leskovcu da podelimo ovo „uživanje“ sa našim trbusima. Nakon pojedenog po jednog preplaćenog komada roštilja krećemo iznervirani nazad i usput se zaustavljamo nekoliko puta, tek da neko povrati a neko se olakša na ovaj ili onaj način. Pogreši čovek. Bili smo mladi i ludi. Dajte mi minuse. I poslušajte me kad vam kažem da se držite podalje od svih ovih (šaka) jada. Za kraj zaključak u kome samo jedan Srbin i Balkanac može videti dobru stranu ovog nikad više ponovljenog putešestvija: izašli smo „na divljaka“ sa autoputa i nismo platili putarinu ni u jednom smeru. Makar mala satisfakcija(?) za napaćene dušu i telo.
