Ono sto te sprecava da stavis sve priloge u pljeskavicu.
Osjećaj koji te obuzme kad vidiš da na Zemlji ima šest milijardi ljudi, a da je tvoj doprinos jednak nuli!
Idi, jebi nešto...
Stid je osecaj koji se stvara u coveku kad doticni misli-cini nesto nemoralno,a drugi ljudi saznaju za to,ne retko u takvim situacijama stid se "transformise" u kajanje.
Druga situacija je kad covek misli-cini nesto nemoralno a niko nikad za to ne sazna,onda stid "ostaje" u svom izvornom obliku!
Situacija 1. "Stidim se" , ma neznam sta mi je to u zivotu trebalo!
Situacija 2. "Stidim se samog sebe" , o cemu ja ramisljam,dal' sam ja normalan?
Osećanje koje se nalazi u čoveku koji smatra da je uradio nešto pogrešno, odnosno nešto što nije ispravno po merilu vladajuće većine. Danas postoje dve vrste stida. Jedan koji nastupa posle stvarnog i realnog lošeg dela koje je nekome nanelo veliku količinu bola. Taj i treba da se stidi svog dela.
Međutim. Postoji i stid zbog dela koja su u suštini dobra, ali se ne uklapaju u filozofiju mase. Dobre đake je stid što su dobri đaci i što ih zovu štreberima.Dobre hrišćane je stid što su dobri hrišćani kada im neko kaže da su mentalno zaostali jer veruju u ono u šta većina ne veruje. Takve osobe se povlače u sebe da ne bi bili izopšteni iz društva.
Mene, u inat takvim ljudima neće biti stid da kažem da sam nekada bio štreber, da sada verujem u boga i da ću uvek biti na strani onih koji se bore za pravdu i istinu.
Nešto od čega su nekada žene rumenele, dok se danas stide kad porumene, pa šminkom skrivaju rumenilo. Jedino se rumeni istučena pozadina od švaleranja.
Znam jer sam švaler. Šalim se, nemam ni devojku hahah. Čekam onu pravu, koja se rumeni od stida.
Još od kada je postao školarac, djak prvak, naj više se plašio roditeljskih sastanaka. A bio je odličan učenik, za primer, sportski tip u najavi i primernog ponašanja. Ne, to sigurno nije bio razlog. Da se nije bojao dolaska svoje majke u školu i nekog nerazumnog prekora zbog, nekako, zalutale četvorke u dnevniku. Nije... Ona godinama pije od jutra i do dva sata bi se već toliko obeznanila, da nije bilo nikakve bojazni od njene pojave. Bila je kost i koža, tako da bi je već četiri malo jače vodke bacile na krevet ili pod. Bojao se svog oca, vedrog i uvek nasmejanog tipa, izuzetne tolerancije i razumevanja. Uvek spremnog da sasluša, posavetuje i oprosti. Pa zašto se onda bojao? Zašto nije voleo sa njim da ide nigde, čak ni ulicom da se prošeta? Bio je odvratno debeo. Čovek slon. Stravično razlivena telesina, koja kao da pliva u sopstvenom salu. E i tu osećaj stida zamenjuje osećaj straha. Zatrpava ljubav tankim, ali neprozirnim slojem.
A onda kada je umro, valjda zbog debljine, ponovo osećaj stida. A ostao je sam. Majku je davno spakovala ciroza jetre. Ni suzu nije pustio. I to ne zato što mu nije bilo žao, nego što suza nije bilo. Ogromni sanduk ručne izrade. Tri dana se čekalo na njega, jer valjda takve kontejnere ne prave serijski. Naduvao se kao balon za to vreme... pa de će više? Raka? Raka kao temelj za beogradjanku. Častio je grobare hiljadarkom, jer je mislio da su se naradili. A onda, kada su desetak lopata zemlje izdobovale posmrtni marš po vrhu tog sanduka , za Ginisa, javio se se neki drugi osećaj. Nije tuga. To je , više žal, za tim što nije mogao da se odupre iskonskim osećanjima. Nemoć. Stid od sopstvenog stida.
