Još od kada je postao školarac, djak prvak, naj više se plašio roditeljskih sastanaka. A bio je odličan učenik, za primer, sportski tip u najavi i primernog ponašanja. Ne, to sigurno nije bio razlog. Da se nije bojao dolaska svoje majke u školu i nekog nerazumnog prekora zbog, nekako, zalutale četvorke u dnevniku. Nije... Ona godinama pije od jutra i do dva sata bi se već toliko obeznanila, da nije bilo nikakve bojazni od njene pojave. Bila je kost i koža, tako da bi je već četiri malo jače vodke bacile na krevet ili pod. Bojao se svog oca, vedrog i uvek nasmejanog tipa, izuzetne tolerancije i razumevanja. Uvek spremnog da sasluša, posavetuje i oprosti. Pa zašto se onda bojao? Zašto nije voleo sa njim da ide nigde, čak ni ulicom da se prošeta? Bio je odvratno debeo. Čovek slon. Stravično razlivena telesina, koja kao da pliva u sopstvenom salu. E i tu osećaj stida zamenjuje osećaj straha. Zatrpava ljubav tankim, ali neprozirnim slojem.
A onda kada je umro, valjda zbog debljine, ponovo osećaj stida. A ostao je sam. Majku je davno spakovala ciroza jetre. Ni suzu nije pustio. I to ne zato što mu nije bilo žao, nego što suza nije bilo. Ogromni sanduk ručne izrade. Tri dana se čekalo na njega, jer valjda takve kontejnere ne prave serijski. Naduvao se kao balon za to vreme... pa de će više? Raka? Raka kao temelj za beogradjanku. Častio je grobare hiljadarkom, jer je mislio da su se naradili. A onda, kada su desetak lopata zemlje izdobovale posmrtni marš po vrhu tog sanduka , za Ginisa, javio se se neki drugi osećaj. Nije tuga. To je , više žal, za tim što nije mogao da se odupre iskonskim osećanjima. Nemoć. Stid od sopstvenog stida.
