Osoba koja ima podatke o svemu, a nijedan nije pouzdan i sve što je potrebno da bi utvrdio netačnost je samo da slušaš šta ti priča, pre ili kasnije uskočiće sebi u usta.
Prvi primer
Profesorka: ... pošto su postavili ćorave kutije, kralj naravno nije mogao da dobije nijedan glas, jer bi svaka kugla koju bi ubacili glasajući za njega propala, pa je Tito imao 90% glasova.
Đak:Otkud kralju 10%?
Profesorka: (Ime) dete nauči se pristojnosti!
Drugi primer
A: ... ma kako su ukrotili konja ukrotiće i nju. Znaš li kako su konja ukrotili?
B: Ne može više da me ne interesuje.
A: Znači interesuje te? Svezali su konja, pa je pas bio gladan, pa je konja glad ukrotila, pa su mogli da ga vode ulicom bez ikakve muke i nije nikoga ujeo, kad su mu dali da glođe bio je veseo i mahao repom.
B: Konj glodao kosti!?
A: Da! Ne pas je glodao kosti.
B: Aj se ti dogovori sam sa sobom šta su tvoji prijatelji ukrotili, koji si vikipedik!
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
Možda je bolje samo da ostaviš Vikipedičan u naslovu