Volim svoju ženu

Ali.
Za čestite oženjene kuronje, označava početak malverzacije vezane za neku drugu žen(sk)u ili, daobog, više njih odjednom. Moralni postulat uvoda u zaplet ili rasplet kako volite, služi kao oslonac muškarca koji ga sprečava da ošine glavom o stub srama ili pukne u ćošak savesti.
Narafski, niko neće reći Volim svoju ženu i zato ću jebati komšinicu sa drugog sprata. Ipak, ona jedna sekunda morala koja ispliva ispod tvrde kore mekog mozga, za neumoljivog muža i odanog oca, značiće amin pameti i metamorofozu savesti porodičnog čoveka u oblik sličniji savesti nosoroga u teranju nego bilo kojeg ljuckog oblika. Da li će jebati ili neće, sasvim je nevažno! Istina, važno je za ovog nosoroga u teranju pošto gorčina neuspeha baca ogrtač tame na činjenicu zašto je uopšte morao da proba. Doduše, etalon uspeha biće ustanovljen na osnovu stepena ravnodušnosti koje će ista ona kora mozga morati da apsorbuje. U protivnom, osećaj zadovoljstva će brzo pasti u okove porodične moralnosti i naš domaćin postaje ništavan u ogledalu svoje duše. Katolici za takve stvari imaju popa.

Ali.
Zašto baš Volim svoju ženu? Zašto ne Zvezda je izgubila od ProReka i zato krećem u akciju, ili neki drugi lingvistički totem realnosti. Baš se pokazuje da je Volim svoju ženu univerzalni alibi jebača i nejebača, i kao takav titra na zamišljenoj tankoj liniji poštenja koja seče sinaptičke veze centralnog procesora. Ko je sad jedan pojedinac, bio karakter Don Žuan ili Majka Teraza, da određuje kuda ide granica?! Jednostavno, lakše je verovati da to što radi nije loše.
Sve u svemu, lepo je kad jebeš dok si slobodan.