Vrlo paradoksalan naziv za dotični pravac u muzici, pošto je to u stvari skup tradicionalnih pesama i svega što liči na njih iz celog sveta. Te pesme uglavnom ništa ne vezuje, zato što potiču iz potpuno različitih kultura, tiču se različitih događaja i pojmova, svirane su na različitim instrumentima, od kojih većinu ogroman broj ljudi ne zna ni da izgovori. Ipak, neki genije se dosetio da sve to ubaci u jedan pravac da bi modernim idiotima prodavao nešto što već postoji u proseku hiljadu godina. Mada, ima to i dobru stranu. Naime, vrlo je zabavno slušati jednog od tih modernih kako vam objašnjavaju kako u isto vreme može da im se sviđa tradicionalna muzika iz Maroka(slična Turskom melosu), Norveške(vikinške pesme svirane na lobanjama mrtvih protivnika), Zimbabvea(pevanje na klik-jeziku praćeno bubnjevima) i Kine(uglavnom jednolične, spore i melanholične pesme svirane u gadnoj petotonskoj skali). I na kraju vam kažu da im je bluz dosadan, ne shvatajući da je i to - world music. Prosto nije kul slušati nešto za šta je mnogo ljudi čulo.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
Ziva istina + i *
Bravo za ovaj hejt, taman htedoh :)
+
Pa kad se moralo :) Hvala