Čest toponim po pitomoj Šumadiji (Rudnik, Jasenica i kojekude još), iz doba kada su istorijske okolnosti nalagale svakom pravom Srbinu da se bavi oslobađanjem vere, roda i otečestva od robovanja mrskom otomanskom zavojevaču, stičući, onako usput, protivpravnu imovinsku korist (a jedini pouzdan i proveren način da se to dvoje istovremeno izvodi, bio je, je l' da, hajdučija).
E, tada su na seoskim grobljima sahranjivane isključivo žene, deca, sumašedši i drugi sa raznim "belezima", a tek neeegde-negde poneki starac koji je, nekim neobjašnjivim čudom, pretrajao zdrav i prav i poživeo do "lepih godina". Razlog? Jednostavan: zdravo muškinje, iole borbeno sposobno, listom je skončavalo ili po 'ajdučiji, ili na robiji.
(Iz tog doba potiče izreka: "Buni se kao Grk u apsu", definisana ovde više puta, ali nigde ne piše da se osnovano vezuje za tamnovanje i umorstvo pesnika, revolucionara i sanjara Rige od Fere (1757-1798) u kuli Nebojši. Narodu kome je robija bila nešto što se podrazumevalo "kao dobardan", jednostavno nije moglo da bude jasno zašto bi se neko bunio u apsu.)
- A odakle ti ono beše, zemljak?
- Kačerac, mo' brajko, srce Šumadije! Rudnik, Venčac, Bukulja...
- Znam, znam, Kozelj, Trudelj, Dragolj... Tamo, bejade, ima samo ženska groblja?
- (mrmlj)
