Оно што ти треба да у мензи не би јео храну рукама. Не, не једе се храна њиме, већ се исти трампи за кашику, виљушку и нож. То је мала елипсаста алуминијумска плочица која с једне стране има годину, а с друге стране пише Студентски центар, а има и рупицу, да би га накачио на алку с кључевима. Први жетон се купује и скроз је фенси, чист и неизгребан, сјајан, и на њему обично пише да је из текуће године. Таман му се израдујеш, а већ мораш да га даш жетон тети, која ти после врати неки шугави из 1988. године, а има и старијих, из времена кад су нам родитељи студирали. Многи носе два жетона са собом, да би могли да часте своје колеге које немају чип-картицу и храном и прибором. С друге стране, многи често немају ниједан жетон, па јуре колеге по мензи да га позајме. Просечан жетон има буран живот и дневно промени по 2 власника, значи неких 50-60 власника месечно, неколико стотина годишње, неколико хиљада за 10 година... Поједини студенти воле да обележе свој жетон, да би видели хоће ли им се некад вратити.

Etalon studentskog preživljavanja u Srbiji. Radi po principu imaš žeton ješćeš, nemaš žeton nećeš. Ukoliko se izgubi, za znoj i krv se može nabaviti drugi od lokalne studentske vračare koja uz to proriče i studentsdku budućnosti. Posle izvesnog broja izgubljenih žetona gubite pravo na iste i gubite život GAME OVER buhahahahahaha....