Zmijica™

Ako ne računamo one relativno savremenije zaraze koje se pikaju po igraonicama-crtica-kućama i na konzoli u izboru svojih stotina miliona korisnika, u doba pre nego su se Toki, Street Fighter i legendarni Dino World uopšte ustoličili kao kultni arkadni naslovi u buvarama širom sveta a čitave eone pre nego što si u svoju Amigu morao prvo da naložiš 2 kubika boksita da bi isti uopšte pokrenuo "Legend of Zelda" kamoli nešto ozbiljnije, pored tetrisa definitno najpopularnija virtuelna igra svih vremena...ako ne i duže. Naslov koji je iskrivio kičme i prste milionima svojih fanova, a sve zarad tog "još jednog zalogaja", još jedne kriške voća, još jednog rekorda. Jednostavno programski koncipirana i sa grafičkim performansama prosečnog digitrona iz tog perioda (u inat onima što sad govore "Daaa, brate, ali grafika...", jebala ih ista), jedina poenta Zmijice je bila utoliti njenu nezasitu glad i učiniti je što većom, odnosno dužom, upravljajući njome ka "tačkicama" koje bi se pojavljivale na ekranu. Ako ste bili level pro - a to znači da ste maltene napamet znali gde će se pojaviti sledeći "kvadratić za pojesti" ili, u slučaju mog burazera (Txe Forester, ako još ima neko da ne zna), unapred u svesci crtali plan putanje svoje gmizavog ljubimca) - mogli ste da dogurate prilično daleko pre nego bi prokleta zmijuštara "ugrizla" samu sebe ili udarila u spoljne zidove tj. barijere u samoj mapi, što bi automatski značilo da morate jebeno sve ispočetka. Ja sam, lično, naj dopadao onu, realno i najgotivniju postavku igre, gde si sa zmijicom mogao da prođeš kroz bilo koju spoljnu liniju mape (ekrana) i nastaviš sa suprotne strane od "tačke ulaska". Fazon, k'o u kosmičku crvotočinu da si ušao, krv ti jebem! Igra se kasnije sa konzole "Tetrisa" preselila i na prve mobilne telefone, a kako je zahtevala neverovatnih 1.3 KB radne memorije i vrtoglavih POLA SVEĆE brzine procesora da bi šljakala bez nekog većeg zabadanja. Popularnost je počela polako da joj opada sa razvojem personalnih računara i oksilri opreme, ali oldskul ljubitelji kvlt virtuelnih igara i dan-danas mogu da je skinu sa neta i pikaju d◯ iznemoglosti, fazon, k'o da nije prošlo 138 godina od šaraga "Banbus" prevoznika i ekskurzije na Goč, hotel "Dobre Vode", znači, ortaka iz klupe ujeo stršljen, 'teo dumre, ja išao sa njim i učiteljicom u Kraljevo u bolnicu, njega pregledaju, mi u čekaoni, a ona će: "Joj, samo da ne umre kao Mileni prošle godine (koleginica iz iste smene)...". Znači, pišanje.

- Kako si, Pajo?
- Pa, i dalje me steže u grlu, ovaj, ali bolje mi je, bolje mi je nego juče...E, a daj malo "zmijicu" da igram, hoćeš?
- Ne dam, bre.
- A daaaj, pičko jedna, ujeo me stršljen, što si taaakav??
- A dobro, ajde, evo ti...al' čim umreš da vratiš!
- Ma, važi...