Tečna životinja koja pokušava da nas ujede za patiku dok mirno uriniramo po zgradi.
OK kad te juri tvoja, al je zajebano kad te stigne tudja!
Vozilo auto škole.
Iza njega se polako kaleme druga vozila, jedno po jedno, čineći je sve dužom i dužom nalik na nekada jako popularnu igricu.
Ako ne računamo one relativno savremenije zaraze koje se pikaju po igraonicama-crtica-kućama i na konzoli u izboru svojih stotina miliona korisnika, u doba pre nego su se Toki, Street Fighter i legendarni Dino World uopšte ustoličili kao kultni arkadni naslovi u buvarama širom sveta a čitave eone pre nego što si u svoju Amigu morao prvo da naložiš 2 kubika boksita da bi isti uopšte pokrenuo "Legend of Zelda" kamoli nešto ozbiljnije, pored tetrisa definitno najpopularnija virtuelna igra svih vremena...ako ne i duže. Naslov koji je iskrivio kičme i prste milionima svojih fanova, a sve zarad tog "još jednog zalogaja", još jedne kriške voća, još jednog rekorda. Jednostavno programski koncipirana i sa grafičkim performansama prosečnog digitrona iz tog perioda (u inat onima što sad govore "Daaa, brate, ali grafika...", jebala ih ista), jedina poenta Zmijice je bila utoliti njenu nezasitu glad i učiniti je što većom, odnosno dužom, upravljajući njome ka "tačkicama" koje bi se pojavljivale na ekranu. Ako ste bili level pro - a to znači da ste maltene napamet znali gde će se pojaviti sledeći "kvadratić za pojesti" ili, u slučaju mog burazera (Txe Forester, ako još ima neko da ne zna), unapred u svesci crtali plan putanje svoje gmizavog ljubimca) - mogli ste da dogurate prilično daleko pre nego bi prokleta zmijuštara "ugrizla" samu sebe ili udarila u spoljne zidove tj. barijere u samoj mapi, što bi automatski značilo da morate jebeno sve ispočetka. Ja sam, lično, naj dopadao onu, realno i najgotivniju postavku igre, gde si sa zmijicom mogao da prođeš kroz bilo koju spoljnu liniju mape (ekrana) i nastaviš sa suprotne strane od "tačke ulaska". Fazon, k'o u kosmičku crvotočinu da si ušao, krv ti jebem! Igra se kasnije sa konzole "Tetrisa" preselila i na prve mobilne telefone, a kako je zahtevala neverovatnih 1.3 KB radne memorije i vrtoglavih POLA SVEĆE brzine procesora da bi šljakala bez nekog većeg zabadanja. Popularnost je počela polako da joj opada sa razvojem personalnih računara i oksilri opreme, ali oldskul ljubitelji kvlt virtuelnih igara i dan-danas mogu da je skinu sa neta i pikaju d◯ iznemoglosti, fazon, k'o da nije prošlo 138 godina od šaraga "Banbus" prevoznika i ekskurzije na Goč, hotel "Dobre Vode", znači, ortaka iz klupe ujeo stršljen, 'teo dumre, ja išao sa njim i učiteljicom u Kraljevo u bolnicu, njega pregledaju, mi u čekaoni, a ona će: "Joj, samo da ne umre kao Mileni prošle godine (koleginica iz iste smene)...". Znači, pišanje.
- Kako si, Pajo?
- Pa, i dalje me steže u grlu, ovaj, ali bolje mi je, bolje mi je nego juče...E, a daj malo "zmijicu" da igram, hoćeš?
- Ne dam, bre.
- A daaaj, pičko jedna, ujeo me stršljen, što si taaakav??
- A dobro, ajde, evo ti...al' čim umreš da vratiš!
- Ma, važi...
