Vilenjački ćup svakog Srbina. Stvar koja se čuva i prenosi sa kolena na koleno, prodaje samo u slučaju krajnje nužde, a i tada je to ravno veleizdaji.
-Vidiš Šomi, ovo je Albanska spomenica. Nju je dobio nakon povlačenja preko Albanije. Otac mu je umro pred očima. Korak po korak je išao napred njegovim tragom. Imao je neke krpe preko glave, nije video gde ide, a i bez njih ne bi od snežnih nanosa. Samo je osluškivao i pratio tupe udarce čavla iz očevih vojničkih čizama po smrznutoj zemlji. Dok nisu utihnuli. Tad je prvi put skinuo opanke i nazuo čizme. Postao vojnik. Govorio je da nije plakao. Od tada nikada. Evo i dve Karađorđeve zvezde, oba puta je spasao čitavu četu. Govorio je da je bio mlad i lud, nije razmišljao šta radi, pa nije čuvao sopstvenu glavu i da to nikada ne bi ponovio. A opet jeste, tako je i poginuo. Minirao je neki Švapski voz, da nije ove spomenice, teško bi mi ćale posao dobio, kad je sva porodica za kralja bila.
-Da, da. Pa mogu da ti dam jednu polutkicu, ali ništa više. Znaš kako je, devalvacija, mnogo ih je sada podeljeno, nije to više tako tražena roba za lažiranje porodične istorije.
-Na ler matoree, do prvog, molim te. Imaćeš kintu do tada, ne zvao se ja Marko.
-Pa ko zna kako se i sada zoveš.
