Da počnemo... "Mrtva usta ne govore" ali tu su Solženjicin i njegova dela s druge strane imamo komunizam u jednom svom obliku koji je bio dominantan posle II svetskog rata (i za kojim kod nas bar 70% ljudi žali)

Koliko je bila bitna propaganda komunizmu (bilo kao negiranje zapada,bilo kroz lik Čegevare) i koliko je u svemu tome bitan Čegevara koji je na kraju završio na majici i postao svojevrsan brend i najbolji izvozni "porizvod" Kube i da li komunizam može da opstane u 21 veku u bilo kom njegovom obliku

Sa druge strane imamo razne gole oteoke,gulage i ostale mračne tvorevine komunizma na koje mnogi ostaju gluvi i slepi

Diskusija treba da se vodi u pravcu ZA/PROTIV Komunizma,voleo bih da svako obrazloži

Може доста тога да се напише на ову тему. Уместо тога, за почетак ћу прекопирати прве редове књиге ''Голи оток'' (пошто си га поменуо) коју је написао мој деда, коју треба да објавим.

-------------

Bio je 12. septembar 1950. godine. Sedeo sam u kancelariji i razmišljao šta da kupim svojoj ćerki Radmili, kojoj je istog dana bio drugi rođendan. Obećao sam joj cipelice, a obavezno i čokoladu. Čekaće me, kao i obično, oko 14 časova, na uglu ulica Maršala Tita i Stepe Stepanovića, gde me je skoro svakoga dana i ranije sačekivala, sem u dane kada sam bio službeno odsutan, i odakle sam je uzimao u naručje i odnosio do stana, koji je bio udaljen od pomenutog ugla jedva pedesetak metara. Bilo je tek oko 11 časova. I taman da izađem iz kancelarije i odem do prodavnice „Borovo“, koja je bila preko puta, u kancelariju uđe Vojinović, oficir UDB-e u Surdulici, i podignutom šakom mi dade znak da ne izlazim. Vratih se za pisaći sto i zapitah šta želi. Ni na kraj pameti mi nije bilo zašto je ušao.
On je, izvadivši iz džepa kaputa neki presavijeni polutabak, isti otvorio i, bacivši ga na sto ispred mene, rekao: „Pročitaj!“ Istog trenutka, počeo je da otkopčava futrolu revolvera, koja mu je bila na desnom kuku. Bio sam preneražen. Zla slutnja mi je proletela kroz glavu. Da li je to hapšenje? Stajao sam za trenutak i tada ponovo čuo Vojinovićev glas: „Rekao sam ti da pročitaš!“ Ton kojim mi je ovo saopštio potvrđivao je moju crnu slutnju. I... počeo sam da čitam: „Na osnovu podataka kojima raspolaže Opunomoćstvo Uprave državne bezbednosti u Surdulici, a u vezi sa neprijateljskom delatnošću Ristić Miodraga, službenika iz Surdulice, donosi se sledeće rešenje: da se Ristić Miodrag stavi u istražni zatvor...“ Dalje nisam čitao. Ustao sam sa stolice i mom kolegi, Miltenović Vojislavu, koji je sedeo za susednim stolom, rekao: „Molim te, Miltenoviću, kaži mojoj ženi da sam uhapšen“. Hteo sam još nešto da dodam, ali je Vojinović odbrusio: „Nema Miltenović šta da kaže, šta ima da se kaže, kazaćemo mi, a ti, hajde napred!“ Tada sam primetio da u ruci drži revolver.
Izašao sam, a Vojinović za mnom. Zgrada UDB-e nije bila daleko. Nisam žurio, želeći da vidim nekog poznanika da bih mu, i pored Vojinovićevog prisustva, kazao da saopšti mojoj ženi da sam uhapšen. Međutim, bio sam malerozan. Ulica je bila skoro prazna i, ako bi neko i prišao, nisam ga poznavao. I tako, ubrzo dođosmo u zgradu UDB-e. Popesmo se na sprat i uđosmo u jednu kancelariju.
Vojinović je seo za sto, iz fioke izvadio neki kartonski upitnik, uzeo naliv pero, ili upitnik stavio u pisaću mašinu, sada se ne sećam, i tada je počeo da mi uzima lične podatke: ime, prezime, datum rođenja, mesto rođenja, imena i prezimena roditelja, zanimanje, a zatim još nešto. Na kraju upita: „Veroispovest?“ „Ateist“, odgovorio sam. Vojinović, verovatno ne znajući šta sam mu rekao, ponovi: „Slušaj ti, razumeš li šta te pitam? Pitam te jesi li musliman, pravoslavni, katolik, ili nešto drugo?“ Odgovorio sam: „Razumem dobro, rekao sam da sam ateist, a ako ti se to ne sviđa, onda piši antiteist“. Razljutio se, udario pesnicom o sto i viknuo: „Hoćeš li ti mene da zajebavaš?“ i muški me ošamario. Istog trenutka su se otvorila vrata i u kancelariju je banuo Mile Vranjanac, takođe oficir UDB-e, ali sa višim činom od Vojinovićevog. Gledajući u mene, rekao mi je: „Šta se dereš?“ Objasnio sam mu da sam kod davanja podataka za upitnik, na pitanje veroispovest, rekao da sam ateist, ili čak i antiteist i da sam za takav odgovor dobio dobar šamar. Onda se obratio Vojinoviću: „Pa, piši kao što ti je rekao“ i, napuštajući kancelariju, dobacio: „I ja sam ateist“.
Vojinović je stao kao ukopan i, sav zabezeknut i prosto šaputajući, upitao me: „Šta kaže Mile, i on je taj?“ „Pa čuo si“, dobacio sam. Verovatno je mislio da se Mile solidariše sa mnom. I tada, kao da je malo omekšao, ponudio me da sednem. Seo sam i onda se okuražio, te upitao: „Dobro, Vojinoviću, zašto sam ja uhapšen, kakav sam ja to neprijatelj, kakva je to neprijateljska delatnost o kojoj se govori u rešenju?“ Uzvratio je: „Mićo, ti znaš da ja nisam potpisao rešenje, već Branko Nedeljković, šef, ja sam te samo priveo i sada ću te odvesti u podrum u zatvor, a onda će ti Branko objasniti, nego daj da završimo sa tvojim ličnim kartonom. Molim te, ponovi mi ono, kako ti reče, koje si vere, ate...?“ Ponovio sam mu polako, slovo po slovo: „A-t-e-i-s-t ili a-n-t-i-t-e-i-s-t, kako hoćeš zapiši“. Šta je zapisao, da li ateist ili antiteist, ne znam, samo je posle toga, uzevši još neki podatak, pozvao milicionera Jovu i poveo me u podrum.
U prostranom suterenu, odnosno nekadašnjem podrumu, (pre nego što je zgrada bila nacionalizovana) bilo je više zatvorskih ćelija. Mislim da ih je bilo pet ili šest. Vojinović i milicioner Jova otvorili su prvu, dakle broj 1. Unutra je bilo mračno, jer na njoj nije bilo prozora, niti otvora na gvozdenim vratima. U ćeliji se nazirala neka čovečija silueta. Onda je Vojinović viknuo: „Velinoviću, izlazi!“, i nakon toga sam primetio Velinović Stojadina, majstora metalostrugara iz Surdulice, koga sam inače dobro poznavao, kako bojažljivo izlazi, noseći u rukama nešto od posteljine. Na komandu: „Ulazi!“, ušao sam i za mnom su odmah zatvorena vrata. Unutra je bila potpuna tama. Rukama sam pipao po zidu i tako ustanovio da je ćelija veličine 1,5 puta 1,5 metara. Dole je bio beton. Zidovi su bili vlažni. Unutra nije bilo ničega, čak ni neka daščica na kojoj bih sedeo ili ležao. Tako dakle, sedeće se i ležati na vlažnom betonu...
Ali, zašto?! I taman sam počeo da razmišljam zbog čega su me uhapsili, kad sam čuo kako se zatvaraju velika ulazna gvozdena vrata suterena, a odmah zatim neki glas iz jedne od ćelija: „Ej, ko si ti?“ Pomislih da u susednim ćelijama ima i drugih zatvorenika, pa je normalno da ih interesuje svaki novi član društva i, taman da im odgovorim, čuh odgovor Velinovića: „To je Mića Ristić, naš sreski inspektor rada, fala mu što je ušao i spasao me iz one tamnice“. Potom dodade: „Mićo, ovde se sve vidi, ima prozora, naravno sa rešetkama, ima i vode i podignuti patos za spavanje i ležanje“. A onda, ponovo onaj piskavi glas koji je pitao ko sam ja: „Mićo, zdravo, ovde u broju 5, Zare Jović, tu sam već više od dva meseca, možda si čuo da sam uhapšen. Tu je i Grade Cenić iz Surdulice, znaš onaj student medicine, a tu je i jedan Makedonac, Nikola. U ćeliji broj 4 je Stojanča Filipović, znaš ga iz Surdulice, a sa njim i Dimkov otac. Slušaj, ne sekiraj se, nećemo dugo ovde, valjda će se stvari promeniti...“ I još nešto je dobacio, a zatim se sve utiša...
Šta je to sad? Do kada ću ovde? Zare i Cenić su tu duže od dva meseca, da li ću i ja? Šta li je uradila moja ćerčica Radmila, jer je već prošlo 14 časova? Da li me još uvek čeka na uglu ulica, da je ponesem u naručju, da joj dam cipelice, čokoladu. Da li je Miltenović već saopštio mojoj ženi da sam uhapšen i kako će to da joj kaže? Ona nema ni dinara gotovine, čime će izdržavati dve ćerčice i staru majku, čime kupovati drva, čime će plaćati stan i drugo? Ne radi, a i ne može, jer je opet u drugom stanju. Šta li sam ja to skrivio, te je ona dovedena u takvo stanje? Ta oni neće imati šta da jedu ni do prvog oktobra, a onda? Nailazi zima. Ono, imao sam nešto zemlje u Jelašnici, to bi mogla prodati, ali to se ne može, jer sam svu zemlju dao u seljačku radnu zadrugu. Da ode tamo u selo, ne bi mogla da radi, jer je skoro pred porođajem, jer nema gde da stanuje i sada i nema šta u selu da radi...
Korak, pa onda drugi, a zatim natrag. Za više koraka nije bilo prostora. Potekoše mi suze. Uskoro će noć, neću moći stalno na nogama, kako ću sedeti, pa i spavati na betonu? Tada se začu neka lupa, neko je spolja otvarao vrata. Ubrzo zaškripaše vrata i na mojoj ćeliji. Otvorio je milicioner Jova. Kaže mi: „’Ajde, izlazi da se umiješ, naravno ako hoćeš, i obaviš nuždu“. Izašao sam, nije mi bilo do umivanja, ali sam obavio malu nuždu. Bio sam gladan, jer nisam ručao. Jova mi reče da ću sledovanje hleba dobiti sutra, za danas nije trebovao, a potom ponovo natrag u ćeliju. Jova je posle toga otvarao i zatvarao ostale ćelije i to redom. Kada jedni završe, zatvara ih, a onda otvara druge. I onda tišina...
Noć sam proveo stojeći. Malo sam i sedeo na kačketu. Pokušao sam da zaspim, oslonjen na zid, ali nije išlo. Ponovo se začulo škljocanje ključeva i lupa vrata i, kada su otvorili ćeliju, video sam da je svanulo. Moram da se malo umijem i obavim nuždu. Zamolio sam Jovu milicionera da saopšti mojoj ženi da mi od kuće donese neko ćebe ili ćilim, ali on mi je odgovorio da to ne sme. I tako je prošlo četiri dana. Naravno da sam za to vreme nešto i spavao, ali tako na betonu. Nazebao sam i počeo jako da kašljem. Bio sam i gladan, jer su mi davali samo 300 grama suvog hleba dnevno i to bez ikakve hrane...
Petog dana me je Jova obradovao. Otvorivši uveče ćeliju, rekao mi je da mi je dolazila žena i donela jedan veliki ćilim, jastuk i nešto hrane i saopštio mi da je sve to na stepeništu, ispred ulaza u podrum. Dakle, mila moja ženice, čula si nekako da sam u zatvoru i šta mi je najnužnije. Jova je dodao i to da je žena saznala da sam u zatvoru, ne od Miltenovića, ne od UDB-e, već joj je to rekao neki Đoka Grne, poslovođa neke trgovinske radnje, koja se nalazila preko puta UDB-e, te me je navodno video kad sam doveden u zatvor. Pravdao se mojoj ženi da joj ovaj podatak saopštava tek sada, na njeno pitanje da li me je video, ili pak čuo ma šta o meni, jer je mislio da ona to već zna, a i dodao da nije pretpostavio da joj je muž u zatvoru, već da je u UDB-i zbog nekog saslušanja. Bilo kako bilo, bio sam radostan. Neću se više smrzavati, neću biti gladan. I u zlu ima boljeg zla...
Tek posle nekih 10-11 dana, odveli su me na sprat, i to u kancelariju šefa UDB-e, Branka Nedeljkovića, malo debeljuškastog, niskog rasta, sa očima koje su, kako sam zapamtio, stalno lutale. Ponudio me je da sednem i, po uobičajenom pravilu, ponudio mi cigaretu. Ne davši mi vremena da ga upitam zašto me je uhapsio, on me je upitao: „Znaš li zašto si uhapšen?“ Pošto sam odgovorio da ne znam, kao začuđen dodao je: „A čuo si da je uhapšen Žujović, Hebrang, Branko Petričević i drugi?“ Odgovorio sam da sam to čuo, da je sve to bilo u dnevnoj štampi, ali da ja sa tim nemam nikakve veze. On se malo osmehnuo i promrmljao: „Znam da nemaš nikakve veze, a zašto si onda protestovao protiv njihovog hapšenja? Šta si govorio o pogibiji Arse Jovanovića, šta si govorio o Banetu Andrejevu i tako dalje? ’Ajde, seti se“. Zamislio sam se malo, prisećajući se da li sam, kada i pred kim razgovarao o ovim drugovima i odgovorio Branku da je takvih razgovora bilo, da o tome svi pričaju i po ustanovama, na ulici i po kafanama, ali kakve to veze ima sa mojim hapšenjem? Šta se mene tiču Žujović i drugi, dodavši da sam ja običan službenik, mastiljara, da brinem o svojoj porodici, živim od plate i da bi, ako sam eventualno rekao nešto što nije smelo da se kaže, trebalo da mi na to skrenu pažnju i da toga više neće biti. Nedeljković se na to nasmejao i, dajući mi više tabaka hartije i jednu običnu olovku, rekao: „Evo ti ova hartija, evo ti i olovka, prebacićemo te u drugu ćeliju, gde ima svetla, pa ti tamo ima da mi redom napišeš šta si, gde, kada i s kim razgovarao o ovome o čemu smo sada razgovarali. Ako ti ponestane hartije, tražićeš još. Samo, znaj da od toga koliko ćeš se svega setiti i napisati zavisi da li ćeš biti sa svojom ženom i decom, da li ćeš opet raditi kao inspektor rada, ili ćemo te poslati na izdržavanje kazne“. Ustao je. Razgovor je bio završen. Uzeo sam olovku i hartiju, ne razmišljajući mnogo, smatrajući da sam jednom nogom na slobodi, jer šta ja imam sa takvim razgovorima, šta tu ima da se krije? Ta napisaću im sve, zbog toga se ne ide u zatvor, jer ako bi se samo zbog takvih razgovora išlo, onda bi u zatvor trebalo da ide cela Jugoslavija, s obzirom da nije bilo toga koji u to vreme o navedenim hapšenjima nije razgovarao...
Odveli su me dole, uzeo sam svoju navlaženu posteljimu i prešao u ćeliju broj 4. Na njoj nije bilo prozora, jer je bila neposredno ispod stepeništa, ali je gorela sijalica i bilo svetlo. Unutra je bio Stojanča Filipović i neki Vukašin, otac nekog Dimka, koji je u to vreme bio diverzant. Posle kraćeg razgovora s njima, počeo sam da pišem. Pisao sam i narednih dana i nekako završio. Smatrao sam da sam do detalja opisao sve razgovore, u kojima nije bilo ničeg neprijateljskog. Pisao sam istinu. U pitanju su bili obični razgovori, u kojima se povremeno spominjao Žujović, Hebrang, Petričević i drugi, zbog kojih smo se svi čudili što su uhapšeni. Ništa više. Predao sam ovo pisanije, očekujući da ću posle toga biti pušten kući. Ali, od toga nije bilo ništa. Sedeo sam u ovoj vlažnoj ćeliji čitava dva meseca i postao nervozan, jer me više niko nije pitao ni o čemu. Tražio sam preko milicionera, koji su nas dva puta dnevno puštali iz ćelija da obavimo nuždu, da me prijave nekom oficiru UDB-e, radi razgovora, ali od toga nije bilo ništa. Niko me nije primao.
I tako sve do sredine novembra. Jednoga dana uveče, negde oko 10 časova, mimo običaja i mimo kućnog reda, počeše da otvaraju ćelije, saopštavajući nam da pokupimo posteljinu i da se obujemo. Izdvojili su nas sedmoricu, popeli u neki kamiončić i odvezli do železničke stanice u Vladičinom Hanu. Rekoše nam da će nas sprovesti do oblasne UDB-e u Nišu. Tako je i bilo.Tek kad smo stigli u Niš, naravno svi vezani po dvojica, ili neko sam sa lisicama na rukama, primetio sam da ima još uhapšenih iz Vranja, Bosilegrada, Leskovca, Lebana i drugih mesta, koje su sprovodili. Sakupili su nas i onda, sve skupa, u pratnji više milicionera, poterali pešice ulicom. Doveli su nas u zatvor oblasne UDB-e, u nekoj zgradi pored Nišave. Po izvršenoj predaji, otišli su milicioneri koji su nas doterali i mi smo privremeno ostali u dvorištu, pod nadzorom niških milicionera. Tada je jedan od milicionera počeo da ispituje, jednog za drugim, svakog uhapšenog. Pitanje je bilo jedno: „Ej ti, zašto si uhapšen?“ Usledili su pojedinačni odgovori. Mnogi su odgovorili: „Ne znam“. Jedan od uhapšenih iz Bosilegrada je odgovorio: „Edin moj drugar izbegal za Blgarija“. „Pa šta?“, upitao je milicioner. „Ništa“, odgovorio je uhapšeni. Svi smo počeli da se smejemo, pa i milicioneri, na šta je jedan od milicionera dobacio: „Znači, jedan tvoj drug je pobegao u Bugarsku i, pošto njega nisu uspeli da uhvate, uhapsili tebe nevinog?“ „Taka“, odgovorio je sasvim ozbiljno uhapšeni Bosilegrađanin. Posle takvog dijaloga, uhapšenog su izdvojili na levu stranu. Drugi jedan od uhapšenih, na isto pitanje zašto je uhapšen, odgovorio je: „Zato što sam slušao radio“. Opet smeh. „Pa dobro, i ja slušam radio, pa vidiš, niko me zbog toga ne hapsi“, dobacio je milicioner, a zatim ponovo upitao: „A je li, da nisi ti slučajno slušao radio Moskvu?“, na šta je usledio odgovor: „Pa, slušao sam i Moskvu“. „Aha, tako dakle, voliš Ruse, i ti na levu stranu“. I tako redom. Jedan je rekao da nije hteo da se upiše u seljačku radnu zadrugu, drugi da je kupovao namirnice jednoj ženi, čiji je muž bio uhapšen zbog Informbiroa, treći zato što je rekao da je Jugoslaviju oslobodila Crvena armija, i tako redom. I mene su pitali. Odgovorio sam ono što sam znao: „Zato što sam se interesovao zašto su uhapšeni Žujović, Hebrang i drugi“. Jedino je Zare Jović, moj poznanik iz Vladičinog Hana, odgovorio jasno: „Zbog Informbiroa“.
Posle toga su nas razveli po ćelijama. Zapravo, to nisu bile ćelije u pravom smislu. Bilo je tu tesnih komora u kojima su ranije sušene sirove kože, zatim dva duboka podruma puna vlage i memle, dok su mene i još dvojicu strpali u jednu pušnicu za meso, gde se osećalo strašno strujanje vazduha, bilo puno gara i jedva se videlo. Bilo je tu gore nego u ćeliji broj 1 u Surdulici. Upoznali smo se. Sa mnom je bio neki nastavnik matematike iz okoline Bosilegrada, i to baš onaj što je rekao milicioneru da je uhapšen zato što mu je drugar pobegao u Bugarsku, dok je drugi bio Bora zvani „Škembar“ iz Leskovca, po zanimanju zavarivač, inače prvoborac. Kad sam ga pitao da li je bio u partizanima i u kojim jedinicama, rekao je da je od 1941. godine bio u partizanskom odredu na Kukavici i tako sve do sredine 1942. kada je zarobljen i sproveden u jedan od koncentracionih logora u Norveškoj, gde je bio sve do kapitulacije Nemačke. Kad sam mu napomenuo da sam i ja bio 1941. i 1942. godine u odredu na Kukavici, a da mi je partizansko ime Mijat, zagrlio me je i, posle prepričavanja nekih detalja, ustanovili smo da se poznajemo i da smo bili zajedno u nekoliko akcija. I tako smo ćeretali, dok se nismo uspavali...
Malo smo spavali, jer je po kućnom redu uskoro bilo ustajanje. Kako to inače ide, otvaraju jednu ćeliju, izlazi se, umiva na pumpi u dvorištu, zatim vrši nužda u jednom poljskom klozetu, a onda natrag u ćelije. Odmah po ulasku u pušnicu, Bora „škembar“ je postao nešto nervozan i počeo da nam priča da ni u fašizmu, ni u logorima u Nemačkoj i Norveškoj, nije video, niti čuo za ovakve ćelije, kao što je ova u kojoj smo smešteni, te je počeo da lupa po vratima i viče: „Otvorite, otvorite, majku li vam vašu, jeste li ovo za komuniste pravili?“ Ubrzo su milicioneri otvorili našu pušnicu i počeli da udaraju Boru, ali za kratko, jer je naišao jedan od islednika, neki „Selja“ i, saznavši o čemu se radi, naredio da nas odmah prebace u jedan od dva podruma. Prebacili smo se u podrum. Tu je bilo oko 40 zatvorenika. Dole su bile daske. Podrum je bio veličine 4 puta 4 metra, tako da su mnogi stajali, jer nije bilo mesta da svi leže ili sede. Povrh toga, unutra je bilo zagušljivo i velika zapara od ljudskog disanja. Na podrumu je bio jedan mali rešetkast prozorčić, veličine 40 puta 40 centimetara i sav je bio u pari koja je izlazila kroz njega iz podruma. Videvši Boru da se mršti, dobacio sam: „Boro, ovde je gore nego u onoj pušnici, tamo smo barem iz odžaka imali dovoljno svežeg vazduha“, na šta je neko iz grupe ljudi u podrumu rekao, pokazujući na jednog druga: „E pa, kad može drug pukovnik da diše ovaj vazduh, moći ćete i vi. Pa onda sekretari i članovi komiteta, i oni ga dišu“, na šta je jedan drugi drug odvalio: „More, jebem ti ovakav vazduh i ovakvo disanje, jedva čekam da nas oteraju u logor, pa šta bude, barem vazduha ćemo imati dovoljno“. Onda je onaj isti drug, za koga sam ubrzo saznao da je pre rata bio partijski sekretar Niške ložionice, da je za vreme rata bio u logorima u Norveškoj, a pre hapšenja član komiteta Niša i visoki funkcioner, rekao doslovno: „Drugovi, nema boljeg rada od nerada“. Ovih reči smo se svi sećali na Golom Otoku.
O kakvom logoru to Nacko, taj bivši niški partijski funkcioner, priča? Nisam samo ja bio zainteresovan, interesovali su se i drugi iz podruma. Nacko nam je objasnio da je saznao da je Tito naredio Rankoviću da formira koncentracioni logor u koji će strpati sve Informbirovce i sve one koji vole Ruse, da je takav logor već formiran na nekom ostrvu, kao i da će nas tamo poslati. U podrumu je nastao žagor. Mnogi su ga pitali da li će im suditi, koliko će dugo boraviti u tom logoru, da li će tamo raditi i šta, da li će imati pravo da primaju pakete i slično. On je tada rekao da nikakvog suđenja neće biti, jer smo mi sprovedeni van zakona, da nas smatraju neprijateljima i da nemamo nikakva građanska prava, pa čak ni pravo da nam se sudi. Na to je, sećam se, reagovao neki Radonjić, koji je do hapšenja bio javni tužilac Niške oblasti, rekavši da je to nemoguće i da je u suprotnosti sa Ustavom Jugoslavije, te da se niko ne može poslati na bilo kakvo izdržavanje kazne, bez obzira da li u logor ili u zatvor, bez prethodne sudske presude. Naglasio je i to da ni u krivičnom, niti bilo kom drugom zakonu, nije predviđeno ili propisano postojanje koncentracionih logora. Nacko se opet nasmejao i ponovio da ne budemo naivni, jer, kao što je već rekao, koncentracioni logor je već formiran, tamo se već nalazi hiljade logoraša i da su to uglavnom najbolji borci u Revoluciji, revolucionari, kao i mnogi mladi ljudi, uglavnom studenti koji su, na ovaj ili onaj način, simpatisali Ruse, te da nikome od njih nije suđeno...
Ovo nagoveštenje druga Nacka je bilo predmet razgovora u narednim danima. Mnogi su očekivali da će ih, i pored Nackovih priča, pustiti kući, odnosno da im neće niti suditi, niti ih slati u logor, jer, navodno, nisu učestvovali u Revoluciji, nisu bili studenti, niti su pak simpatizeri Rusa ili Staljina. Čak su voleli Tita i vole ga i danas. Tako je pričao neki Vlada Petrov, sreski poverenik iz Bosilegrada, tako i mnogi drugi...
Pored navedenog, glavna tema nas u podrumu je bio vazduh. Teško se disalo i da bi, koliko toliko, imali više vazduha, onaj isti Nacko, koji je bio pun nekih viceva, molio je dežurnog milicionera da otvori podrumska vrata da bi mu ispričao koji vic. Dok je pričao viceve, vrata su bila otvorena i udisali smo sveži vazduh. Kasnije su milicioneri, kojima su se Nackovi vicevi mnogo dopadali, sami, bez poziva dolazili, otvarali vrata i tražili da im se pričaju vicevi. Ali, i pored toga, u podrumu je bilo očajno...
Svakog četvrtka smo imali pravo da nam iz porodice donesu nešto od hrane, koja nam je dobrodošla, jer smo u pritvoru primali samo po 300 grama hleba i nešto malo čorbastog pasulja, tako da je četvrtkom i narednih dan-dva, bilo nešto veselije. Međutim, meni nije bilo veselije. Žena mi je došla tek posle mesec dana. To mi je rekao milicioner, s obzirom da nije bilo dozvoljeno da se viđamo. Milicioner je bio malo snužden i, dok mi je predavao jednu teglicu prepržene masti i nešto jabuka, ipak je bio čovečan i rekao mi da u mojoj porodici nije sve najbolje. Rekao je: da mi je mlađa ćerčica Gordana jako bolesna, da je obrasla u neke rane i kraste, da su mojoj ženi lokalne vlasti u Surdulici naredile da se iseli iz stana što hitnije, a ako ne nađe stan, da će je vlasti iseliti silom i smestiti celu porodicu u jedan podrum u Ćurkovici, predgrađu Surdulice, zatim, da mi žena nema novaca za drva i hranu, kao i za oblačenje dece, te na kraju da je svinjče, koje je spremano za zimu, lipsalo (crklo) i da neće imati mesa preko zime. Rekao mi je i to da mi je starija ćerčica, koja je ranije bila veoma živahna i pila skoro dva litra mleka svakog dana, što joj je uglavnom bila jedina hrana, postala tužna i da od dana moga hapšenja u Surdulici više uopšte ne pije ni gram mleka. Inače, da žena očekuje da se za nedelju dana porodi i da će joj od tada biti još teže, jer niko ne sme da joj bilo šta materijalno pomogne, s obzirom da se u narodu priča da će svaki onaj, koji na bilo koji način pomaže porodicu uhapšenih Informbirovaca, obavezno biti uhapšen i biti tretiran kao Informbirovac. Naravno, uzgred me je zamolio da o ovome nikome ne pričam, jer će za ovo odgovarati...
Ovakvo saznanje o porodici me je jako uzbudilo, tako da dva dana nisam mogao da spavam, niti ma šta da jedem. Drugovi iz podruma su me zapitkivali i, naslutivši o čemu se radi, tešili me na svoj način, ali sve je bilo uzalud. Noću, a i danju, tekle su mi suze. Pa zašto, pitao sam se? Zašto ispašta moja porodica? Zar ni detetu od godinu dana ne daju pravo na besplatno lečenje? Zašto mi porodicu isteruju iz stana i preseljavaju u podrum? Možda je taj podrum isti kao ovaj, pun vlage? Zar će se u takvom podrumu poroditi moja žena i u njemu živeti gladna deca? Zar sam ja toliko kriv? Uteha drugova iz podruma da ni oni nisu, što se porodice tiče, u boljem položaju, malo me je smirivala. Postao sam ćutljiv...
Nakon jedno mesec i po dana života u memljivom podrumu, neposredno pred transportovanje u logor, posetili su nas neki više oficiri UDB-e SFRJ. Bili su u uniformi, sa činovima potpukovnik i pukovnik. Sa nama su lepo razgovarali, ničim ne nagoveštavajući kakav nas pakao čeka na ostrvu. Interesovali su se da li dobijamo dnevnu štampu, da li koristimo knjige za čitanje i sl. Kada su neki odgovorili da im se sve dozvoljava za čitanje, tada je jedan od pukovnika zapitao: „Jeste li se sada uverili koji je socijalizam bolji, naš ili sovjetski?“ Nastalo je ćutanje i taman tada, na opšte iznenađenje, jedan od uhapšenika, neki Zine iz okoline Bosilegrada, zapita: „Drugar pakovnik, a ima li dvata socijalizma?“ Nastalo je iščekivanje. Pukovnik je malo zastao, kao razmišljajući, a onda odbrusio: „Vi ste nepopravljivi i zato ćemo vas još sutra poslati na ostrvo i tamo ćete saznati koliko socijalizama ima“. Dakle, poslaće nas na ostrvo da bi nas uverili da je naš socijalizam bolji od sovjetskog.
I tako, sutradan uveče, davši nam hleba za dva dana, strpaše nas u nekoliko teretnih vagona, koje su priključili uz jedan teretni voz i oko pola noći krenuli ka Beogradu. U vagonima nismo imali vodu, niti ma kakav sud za vršenje nužde. Pored toga, svi smo bili vezani novim američkim lisicama, neki pojedinačno, a neki po dvojica. Kažu da su te lisice i pendreci bili prva roba koju smo dobili iz Amerike nakon prekida odnosa sa Sovjetskim Savezom. Ruke su morale pažljivo da se drže, jer bi se pri najmanjem istezanju lisice stezale i zarivale u kožu i meso.
Voz je ujutru bio u Topčideru, kod Beograda. Posle malog manevrisanja, vagone u kojima su bili zatvorenici, postavili su na sporedni kolosek – odmah pored šume. Kroz male rešetkaste prozorčiće na vagonima, primetili smo da na istom koloseku ima još vagona sa zatvorenicima, koje su doterali pre nas. Iz nekih vagona je dopirala pesma. Pevali su partizanske pesme, Bilećanku, pesmu radu i slično. Ubrzo su naoružani milicioneri sa automatima, otvorivši naš vagon i bacivši nam jednu kofu, saopštili da u tu kofu ima da vršimo nuždu. Jedan po jedan, vršili smo, ko malu, ko veliku nuždu, u kofu i, pošto je kofa uskoro bila napunjena, lupali smo po vratima teretnog vagona da nam otvore. Pošto su nam milicioneri otvorili, naredili su dvojici da ponesu kofu i u pratnji milicionera isprazne je tu u šumi. Pošto su ispraznili kofu sa izmetom, toj dvojici je naređeno da na obližnjoj pumpi operu kofu, napune je vodom i tu vodu donesu u vagon da bi se koristila za piće. Kada su nam ova dvojica objasnila da je ta voda iz iste kofe u koju smo pre toga vršili nuždu, svi smo se razbesneli i počeli da protestujemo, na šta nam je jedan od milicionera rekao da budemo mirni, jer drugih posuda za vodu nema, i da nije dozvoljeno da nas pojedinačno puštaju da odemo do pumpe. Protesti ovakve vrste su se čuli i iz drugih vagona, ali je sve bilo uzalud. I tako celog dana. Međutim, kada je nastala žeđ, mnogi nisu mogli da izdrže i počeli su da piju...
Kasno uveče, počeli su, jedan za drugim, ponovo da otvaraju vagone. Tada smo primetili da se na peronu, ispred vagona, nalazi nekoliko UDB-inih viših oficira, uglavnom pukovnika. Čim bi otvorili vagon, počeli bi da čitaju imena zatvorenika i, kako bi se prozvani odazvao, davali su mu rešenje (o kazni). Pošto su nam ruke bile vezane, kome napred, kome pozadi, a nekima po dvojici (jednom leva, a drugom desna ruka), to mnogi, a naročito oni kojima su ruke bile vezane (naravno lisicama) pozadi, nisu mogli da pročitaju ko ih to i sa kakvom kaznom kažnjava. Ja sam imao tu sreću da sam bio vezan napred, tako da sam, nakon što sam prozvan i primio rešenje, mogao uz svetlost električne sijalice sa obližnje bandere da pročitam, koliko se sada sećam, sledeće:
„Sudija za prekršaje opštine Palilula u Beogradu, na osnovu člana (tog i tog) Zakona o prekršajima, Službeni list FNRJ broj (taj i taj), donosi sledeće
Rešenje
Ristić D. Miodrag iz Surdulice kažnjava se sa osamnaest meseci društveno korisnog rada, koju kaznu ima izdržati u određenom mestu. Protivu ovog rešenja imenovani ima pravo žalbe u roku od sedam dana veću za prekršaje Grada Beograda“.
Pečat i potpis i ništa više.
Koliko sam doznao, kazne su se kretale od godinu dana, osamnaest meseci i dve godine. Čuo sam kako jedan zatvorenik iz susednog vagona, kome su ruke bile vezane pozadi, pročitavši rešenje, koje je držao neko drugi, zapitao pukovnika: „Molim vas, druže pukovniče, ovde piše da imam pravo žalbe u roku od sedam dana, znate ja sam inače Radojičić (ime sam zaboravio), savezni poslanik za Kragujevac, pa vas pitam kako mogu da napišem žalbu kada su mi vezane ruke, nemam niti olovku, niti hartiju i kome da predam tu žalbu?“ Pukovnik se malo zamislio, a zatim mu odgovorio da je njegov zadatak da nam uruči rešenje, a što se tiče žalbi, to će nam biti objašnjeno tamo na ostrvu, gde nas sada upućuju...
Kako su neki zatvorenici, i pored opomene iz polazišta da ništa ne nosimo od stvari i posteljina sa sobom, ipak nosili poneku torbu, ćebe, jastuk i slično, to su nam saopštili da to odmah izbacimo iz vagona, jer nam na ostrvu to neće trebati, pošto navodno tamo ima svega toga dovoljno. No, i pored toga, ne znam da je ko nešto izbacio. Ovakvom obaveštenju smo se mnogi smejali.
I tako, otprilike još jedan čas, a zatim je u naš vagon ušao jedan oficir UDB-e, saopštivši nam da je on sprovodnik vagona i moleći nas da budemo disciplinovani, rekao da ga ne zapitkujemo kojekakve pojedinosti o ostrvu, gde nas upućuju, jer o tome on ne zna ništa. A onda, posle izvesnog manevrisanja i sakupljanja vagona, sakupivši oko 40 vagona sa zatvorenicima, uglavnom sa područja Srbije, Makedonije, Vojvodine i Kosmeta, dve lokomotive nas povezoše na severozapad. Vozili smo se celu noć i ceo sutrašnji dan. Uveče smo stigli pored obale mora, a tada...
Neko je rekao da se nalazimo u gradu Bakru, iz čega smo zaključili da nas ne vode na ostrvo Vis, već na neko drugo mesto. U isto vreme se čula neka velika galama, nešto kao jaukanje, neki čudni uzvici, nešto kao protest i ko bi ga znao šta još. Galama je dolazila spolja. Jedan od naših je gledao kroz rešetkasti prozor na vagonu i saopštio nam da lokomotiva, manevrišući, dovodi jedan po jedan vagon do određenog mesta u blizini morske obale, da se tada otvaraju vrata vagona i da zatvorenici iskaču iz vagona, a onda trče prema obali, gde je bio usidren jedan brod. Uzbuđenim glasom nam je predočio da zatvorenike, dok trče od vagona prema brodu, kroz špalir milicionera udaraju i da se otuda čuje onolika galama i ono jaukanje. Malo zatim, privučen je malo napred i naš vagon, neko je spolja otvorio vrata i odmah su se čuli oštri povici: „Silazi brzo, skači iz vagona... Udri ga... Majku vam vašu informbirovsku... Udri bandu, u...d...r...i... bandu... U...d...r...i... ga...“
Za trenutak, našavši se na samim vratima, primetih prvo da nema perona pored vagona, te da treba skakati iz vagona i, drugo, da je od vagona prema obali mora napravljen špalir kroz koji su trčeći prolazili naši. Čuo sam i tupe udarce, povike, jaukanja i pretpostavio da ih to milicioneri tuku... Tako je i bilo. Skočio sam iz vagona, jedva se održavajući da odmah ne padnem, i potrčao kroz špalir što brže, smatrajući da ću na taj način dobiti manje batina... Posle prvih udaraca po leđima, glavi, licu, po stomaku, mahinalno sam rukama zaštitio lice, malo se pogurio i, što sam brže mogao, kretao se kroz špalir. Istovremeno se i dalje čula graja i povici: „Udri bandu, udari toga u mantilu... slomi mu rebra... prebij mu nos... bubrege.. unakazi ga...“ Osećao sam udarce i napred i pozadi, po glavi. Imao sam vremena da primetim da nas milicioneri udaraju pesnicama, laktovima, čizmama, pa i nekim tvrdim gvozdenim predmetima. Primetio sam da su neki od zatvorenika popadali na zemlju, jer sam ih morao preskakati i ići što dalje od ovog užasa, ne bih li se što pre dočepao broda...
I najzad, evo broda. Prosto sam preleteo preko široke daske, koja je spajala brod sa kopnom i tada čuo: „Silazi, silazi“. Video sam jedan otvor na brodu i jedne gvozdene stepenice, koje su vodile ka utrobi broda i, taman da počnem da silazim, taman što sam stavio nogu na prvi stepenik, neko me gurnu i ja sam sleteo dole. Pao sam na zatvorenike, koji su pre mene bili isto tako odgurnuti. Čuo sam jaukanje. Izgleda da mi ništa nije bilo slomljeno i ustao sam, odnosno otkotrljao se malo dalje, da mi na vrat odozgo ne bi pao drugi zatvorenik...
Unutra je bilo svetlo. Primetio sam i tu milicionere, a i ponekog u oficirskoj uniformi i čuo komandu: „Penji se u boks“. Videvši da se u brodu već nalaze drugi zatvorenici, koji su bili raspoređeni po boksovima, popeo sam se nekako i ja i zgrčio se pored njih. Niko ništa nije govorio. Samo se čulo neko stenjanje, poneki jauk, a uporedo i tupi padovi onih odozgo...
Na kraju se sve smirilo. Neko je komandovao: „Niko ne sme da gleda prema centru broda, jer ko pogleda, žalosna mu majka... A sada, neka se izvuku napred oni koji su se usrali... majku li vam vašu, ko će da miriše vaš smrad, vaša govna“. Nekoliko njih je izlazilo napred. Tada su im naredili da se popnu na palubu, a zatim se čulo lupanje kofa za vodu i pljuskanje vode, a potom su skoro polugoli dolazili ponovo kod nas. Čuo sam gde jedan, odmah pored mene, kaže da su ga ispljuskali hladnom morskom vodom, a odelo i gaće bacili u more, da ne bi smrdeli. Tako polugoli su i doterani sutradan na ostrvo. Mnogi su se tresli od zime i straha, mnogi cvokotali zubima... Tada se ponovo čuo onaj komandni glas: „Ako je nekome slomljena ruka ili noga, ako mu je slomljeno rebro ili nešto drugo povređeno, nemoj slučajno da jauče, jer će dobiti batine. Ovo nije bolnica, sutra kada dođete na ostrvo, javite se tamo, pa neka vas leče... Mislio sam da je sada sve gotovo i da će nas sada ostaviti na miru...
Međutim, taman je nastala mala jezovita tišina, kad se ču onaj poznati komandni glas: „Neka se izvuče i dođe ovde Branko Petričević... Ej, čuješ li?“ Odnekuda se čuo tih glas: „Čuo sam, evo me“. Izgleda da je prozvani došao na odredište, na sredini broda, jer su se odmah čuli neki tupi udarci i povici: „Je li, komandante, ’oćeš Rusiju, majku li ti informbirovsku...“ I dok su udarci i dalje trajali, neko je, skoro pored mene, šaputao: „Znaš, to je Petričević, prvi general milicije, komandant milicije Beograda, inače pravnik i španski borac“. Glas mi je nekako bio poznat, te ga zapitah: „Druže, nekako mi je poznat tvoj glas“. Odgovorio je: „Ja sam Spasoje Petrušić...“ Hteo je još nešto da kaže, ali sam ga prekinuo, rekavši mu da ga poznajem, da je sa Gajtana, da smo zajedno 1941. bili u partizanima na Kukavici i da sam ja Mijat. Obojica smo se radovali što smo se, posle 1941. godine, našli, mada pod ovakvim okolnostima i počeli, šapatom, da evociramo prošlost. Spasoje me je upozorio da njega sada po drugi put dovode na ostrvo, odnosno na Goli otok, kako mi je rekao da se to ostrvo zove i da će njega, u svakom slučaju, tući više nego ostale. Takođe me je upozorio da ćemo i na Golom otoku dobijati batine, i to mnogo više nego ovde, i nagovestio mi način kako ću lakše prolaziti kroz špalir na Golom otoku...
Za momenat smo prekinuli šaputanje, jer su posle Petričevića poveli nekog drugog da izađe u sredinu broda, a posle njega trećeg, četvrtog, petog, valjda tako njih dvadesetak. I sa svakim od njih isto. Tupi udarci, jauk, po neko pitanje „zašto“, a onda opet udarci... Pod ovakvim okolnostima nisam mogao da zaspim, a verujem da to ni drugi nisu mogli. Odasvud se čuo jedva čujni šapat. Zapitao sam Spasoja kakvo je to ostrvo gde će nas istovariti, ima li tamo stanovnika, šta ćemo tamo da radimo, kakva je hrana, hoćemo li moći da pišemo svojima i slično. Prošaptao je da je to jedno pusto ostrvo bez stanovnika, veliko u prečniku jedno 3-4 kilometra, da ćemo tamo da tucamo, razbijamo i nosimo kamen, da će nas tamo tući ne samo milicioneri, već i logoraši, da je hrana ispod svakog minimuma, da nema dovoljno vode, nema dovoljno spavanja, ali da je momentalno najvažnije proći stroj koji nas čeka na Golom otoku. Kroz stroj treba ići što brže, sa rukama iznad glave, kako bi je bolje zaštitio, a takođe zaštitio i lice. Mada je šaputao veoma tiho, izgleda da su ga čuli drugi uhapšenici, jer sam primetio da im tela drhte od straha. I tako smo sa Spasojem proveli celu noć. Napolju je već počelo da sviće i zraci svetlosti su odnekud prodirali u utrobu broda.
Izgleda da me je zamor savladao i da sam malo odremao. Probudila me je neka buka, neki šum mnogih glasova, neko urlanje, neka vika hiljade glasova. Odmah zatim je brod stao i na njega su počeli da se penju neki ljudi u poluvojničkim odelima, vičući: „Ustaj, diži se bando... izlazi napolje... Udri staljinovce... udri... brzo... trk... Nastala je opšta pometnja.
I da si hteo da ustaneš, to nisi mogao, jer je razmak vertikalno između boksova bio toliki da je moglo samo da se puzi, eventualno da se podlakti. Zbog toga smo se izvlačili puzeći unazad sve do nekih držača za noge, onda malo naniže do dna broda, a potom uz one poznate gvozdene lestve naviše, sve do otvora broda... Za sve to vreme su pljuštali udarci po glavi i ramenima i iz mnogih glasova se i dalje čulo: „Udri bandu... Udri staljinovce... Ua banda...“ Nekako sam se uspeo uz lestve, smatrajući da će napolju, van broda, biti malo sigurnije. Međutim, tek tada je nastao pakao. Poređani u dve nepregledne vrste, okrenuti jedni prema drugim, stajali su logoraši, izmešani sa milicionerima i islednicima, a mi smo prolazili polutrčeći između njih, baš onako kao sinoć prema brodu u Bakru. Svi su zamahivali i udarali po glavi, po ramenima, po telu, gde god stignu, uz gromoglasnu, stravičnu viku, kao da gone divljač...

Au džimi kad planiraš da objaviš ovo???

Чим нађем нормалног издавача.

Pa normalnom čoveku (izdavaču) je valjda u interesu da objavi jednu ovakvu knjigu (stvarni dogadjaji,autobiografija...) ali jbg sad je pola izloga u knjigama tipa "kako da prevarim muža a da ostanem nevina?"

Čim izguraš to do kraja,javi.Ovo definitvno vredi pročitati

Комунизам, баш као и анархија полазе од темељне претпоставке да људи НИСУ говна. Комунизам је на становишту "добри људи у лошем систему" из чега произлази да је једино потребно срушити систем, како би ти добри људи дошли у позицију да управљају (на власт) и да се питају. Тако нешто је покушано ( париска комуна, октобарска револуција и рани бољшевизам који је био буквално налик анархизму док В.И. Лењин није преузео ствар у руке).

Сви знамо како су прошли ти покушаји и где су ти системи данас, 1.10. 2010

Открило се да су људи, у несагледивој већини, назајажљива говна која се владају најбазичнијим инстиктима и нагонима (биолошка егзистенција) + сакупљачким нагоном(гомилање непотребног богатства); као и да су ради задовољења поменутих спремни на дословно све и да им, како се то овде каже "ништа није свето". Да је реч "идеал" само то - реч. Да је морал скуп правила које су писали богати за сиромашне, јачи за слабије, владари за потлачене.

Нема одрицања, давања, морала и правде, сви смо, да се не лажемо, на све спремни зарад задовољења горенаписана 2 нагона + евентуало гоњења неких својих демона, што се идеализмом и деловањем из личних уверења никако не може назвати. (ако си спреман да се потучеш ако ти неко у лице каже да је Партизан/Звезда говно од клуба, такво понашање се не може назвати деловањем у име неких својих уверења или идеала; просто задовољаваш свој најбазичнији агресивни нагон и ништа друго)

Људска егзистенција = задовољавање својих нагона или макар деловање у том правцу. Газећи преко људи/људских лешева. Не бирајући средства, не питајући за цену.

Комунизам је ту застрашујуће фејловао. Племенита идеја није имала благу идеју са каквим материјалом ће имати посла.

Можда ће другачије бити за век-два, јер реално данашња говна од људи су мања говна него што су њихови претци били (у античкој Спарти се тек рођено дете купало у црном вину, па ако почне да се батрга, брани и плаче онда значи да "није довољно здраво и снажно" чиме отац стиче ДУЖНОСТ да га баци ко врећу смећа напоље - да га одмах лиши живота и то на ритуални начин).
Можда ће људи бити мања говна у будућности, односно хоће сигурно јер су данас неке ствари незамисливе које су некад биле стандард, али до тада - не комунизму.

Komunizam je nemoguće primeniti u današnjem društvu a posebno ga usaditi u mentalni sklop jednog prosečnog čoveka-radnika.Možda što kaže Ripli za par vekova jerbo ja verujem u to da će jednom sve ideje da presuše pa će onda da počne jedan globalni replay efekat gde će se sve vraatiti na neku davnu tačku u istoriji (tj kako je nekada bilo)

Uh Džimi... I moj deda ima sličnu priču, samo što ne želi da priča o tome... Bio je 5 godina na Golom otoku, čak je pisao jedno vreme, ali se onda naprasno predomislio i rešio da ipak ne želi da objavljuje bilo šta. Ja pokušavam da ga nagovorim da mi sve lepo ispriča na diktafon, pa da sredim celu priču i objavim negde, ali on nikako da popusti, mada slab je na mene, biću uporna... :) Šteta je da ljudi ne čuju za takve priče, zaista...

Od jednog golootokaša sam čuo sledeće.

Ja nisam ogorčen zbog onoga što sam proživeo.Oni su samo nas prestigli u onome što smo i mi hteli njima da uradimo.

Jebeno vreme.

O komunizmu ne bih puno razglabao.Samo treba pogledati gde su i šta su države i narodi koji su ga zaobišli i gde su i šta su države koje je potkačio.

http://www.youtube.com/watch?v=1Zg35W2oAqc

jedna rec gvozdene... kina.
cesto zaboravimo koliko centralizovano uredjenje moze da bude mocno kad ima uslove, kad je snazno, i vode ga razumni a ne emotivni ljudi.

Eh, Kina pod Maom i Kina pod Dengom i do danas je totalno druga priča. To nije ista Kina i to nije isti komunizam.

naravno da nije. rekoh, kad ga vode razumni ljudi.

Jasno. Ali kineska privreda je kapitalistička. Tako da ne znam koliko je opravdano govoriti o komunizmu u kineskom slučaju (ukoliko oduzmemo Maov period).

da dadada... ne sporim. samo komentarisem gvozdena :)
a nije kapitalisticko uredjenje u pravom smislu te reci. jeste kada se gleda od spolja, ali kada cujem price od kineza koliko se radi tamo u kompanijama, pre bi rekao robovlasnicko ili feudalno. kontrolisano i centralizovano, i vrlo mocno.
samo malo se zna izvan kako funkcionise... i ne prica se.