Митар Богојевић

Поштовани оци,
Пишем вам ово у нади да ћете успети да ми помогнете што мудријим одговором у шта сам се уверио прелиставајући ваш сајт. Наиме, јако сам побожан човек, одрастао на селу, касније се преселио у град и тамо студирао. Имам жену и сина јединца. Живимо скромним животом, редовно посећујемо цркву, сина смо од малих ногу учили православним обичајима, водили га у цркву, итд. Но, велику грешку смо направили када смо му као награду за успешно завршен 5. разред купили рачунар. У почетку је био умерен, касније је почео да размењује игрице са друштвом које су га, како је време текло, све више увлачиле у свој свет, тако да је почео да занемарује све друштвене и верске врлине свог народа. Нисмо реаговали, дете је, проћи ће га. Уплатили смо му интернет и сада захваљујићи њему тражим помоћ од вас. Спајањем интернета и игрица упропастили смо нашег сина који је ретко кад излазио из куће, а и оцене је покварио. Пар пута сам био на ивици беса и хтео сам да употребим силу, но, нисам смео јер нисам сигуран да ли је то у складу са нашим верским обичајима и да ли је грех... Претраживајући његов рачунар видео сам разне ствари које су ту никако не би смеле наћи, али о њима вам не бих ни писао јер баш није прикладно овако, у поруци. Шта да чиним са својим дететом? Молим вас, драги оци, помозите...

Претраживајући његов рачунар видео сам разне ствари које су ту никако не би смеле наћи, али о њима вам не бих ни писао јер баш није прикладно овако, у поруци.

Pitao: Милан
E-mail: @hotmail.com
Tema: Духовни живот, снови, борба са искушењима
Naslov: Одолевање злим дусима пожуде, тзв. фетишима, на путу ка аскези и спасењу ‏
Pitanje:

Драги у Христу оче,

Пратим Ваш цењени вебсајт већ неко време и морам да кажем да ми је јако жао што он није још и посећенији и чувенији него што већ јесте, јер једино повратак духу Светосавља и светлости Христовој може помоћи србском народу да, у ова тешка времена препуна којекаквих искушенија, зала и трулежи модерног доба, сачува своју душу и осигура опстанак синова својих.

Имам један велики и тежак проблем који ме мучи ево већ пету годину, а нисам до сада имао храбрости ни образа некоме за помоћ да се обратим. Међутим, не могу више да ћутим и трпим и потискујем га у себе јер осећам да ме полако једе изнутра и скреће с пута Господњег. Наиме, главнина мојих недаћа огледа се у томе што ме привлаче женска стопала. Кад год видим босо женско стопало, јако ми је тешко да скренем поглед и одвратим мисли са њега (нарочито ако је младо и неговано, подесне величине, налакираних ноктију и остругане пете), а мој уд неретко тада и противно мојој вољи пређе у стање набреклости. Моје муке постају све теже са доласком топлијих дана, јер тада девојке одбацују чизме, затворене ципеле и сл. и почињу да носе сандале, папуче и осталу лагану обућу која, у деловима или пак готово у целости, открива њихова стопала, прсте, пете итд, и то ме прогања где год да кренем - на улици, у парку, кафићу, продавници, у градском превозу, па чак и у цркви то виђам. Баш јуче сам, пролазећи покрај цркве Св. Марка, Бог нек ми прости, запазио једну девојку од неких двадесетак година која је на својим руменим стопалима носила некакве смеђе, кожне сандале са трачицама (попут оних римских!) и имала је нокте обојене у плаво, и док сам, немоћан да се одупрем и готово зачаран тим призором, посматрао њу како корача, нисам ни приметио да сам угазио у гомилу псећег измета, да извините на гадости. Даље, то не само да угрожава здравље мог духовног бића и чистоту мојих ципела, него ме доводи и у физичку опасност, јер једном сам умало упао у отворен шахт, други пут сам се спотакао на ивичњак, пао и ударио главом о браник паркираног аутомобила (морао сам на крају и одштету да платим), а редовно се и сударам с људима и стубовима електричне расвете по улици јер једноставо нисам у стању да скренем поглед са женске ноге, колико год се трудио и опирао! Пре пар лета, када сам са породицом био на приморју (Грчком, наравно), ронећи на дах, угледао сам два пара лепих девојачких стопала како се разиграно брчкају у води мало даље од мене и, у жељи да их подробно осмотрим, остао сам дуго испод површине, потпуно сметнувши с ума да ипак немам шкрге попут какве гадне звери и да не би било на одмет да изроним и удахнем ваздух. Мало је фалило да се утопим, а када сам напокон испливао, глава ми је била надувена и љубичаста, налик патлиџану. Готово сам сигуран да се то сам Левијатан поиграо мојим умом! Једном сам, пак, занесен њеним црвеним ципелама са високим потпетицама, потпуно несвесно пратио једну девојку и нисам ни приметио да сам за њом ушетао у некакву ђавољу јазбину, право правцато змијско легло у којем је трештала рокенрол „музика”, а заведена омладина се крајње раскалашно препуштала овоземаљским уживањима, пушећи цигарете и испијући алкохол и, као омађијана, климала главом у ритму неке, рекло би се, накарадне химне Сотони!

Последњих година, мој проблем као да добија на снази. Ово нерадо и са стидом признајем, али неретко затекнем себе како рукоблудничим маштајући о босим девојачким стопалима, како их голицам, милујем и целивам и како ме додирују и газе, а такође рабим и порнографске слике и видео записе ове врсте (тзв. „фут фетиш”, како га Англосаси називају) који, на пример, приказују контакт стопала белосветских бестидница и гениталија (било мушких, женских или пак зверињих), затим проливање разних течности по њима итд. Након тог безумног и грешног чина, готово увек осетим истинско гађење према себи самом и добијем јаку жељу да се заперем кључалом водом, посечем срчом, изударам по глави батином од куваног дрвета или на други начин наудим себи, за казну. У тренима крајњег очајања, разматрао сам чак и одстрањивање полног уда оштрицом!

Овај мој проблем ми, као што видите, причањава свакојаке неприлике и јако је несносан, наводи ме на мисли о блуду, па чак и самоповређивању, а посебно ми, као вернику, неспокој у души распламсава мисао да се таква моја настрана и готово патолошка склоност коси са основним начелима наше вере. Иако верујем да Вам ово моје писмо можда у неку руку делује смешно, и иако знам да Вам се многи брат и сестра окрећу са проблемима далеко озбиљнијим од овог мог, ја Вас ипак молим за савет, јер осећам се истински неспокојно и изгубљено, усисан у подмукли вртлог гнусних мисли и ножних прстију. Имам двадесет година, васпитан сам у духу Светосавља, славим св. Јована Крститеља, редовно присуствујем литурђији, постим, целога живота се гнушам мужеложника, незнабожаца, Хрвата и осталих изопаченика свих врста и збиља желим да остатак времена које ми је преостало на кугли земаљској проживим богонадахнуто, са Христовом љубављу у срцу и искром светлости Његове у оку, у складу са светим списима, а не робујући некој неприродној фиксацији на један део људске анатомије.

Свако добро од Господа нашег Исуса Христа,
Милан