orlandov na pruge

The breakout surprise of last year’s rookie class is a Gasolian assist factory. Already an offense can go a long way by putting the ball in Jokic’s hands and swirling around him; the 21-year-old keeps one eye trained to the backdoor at all times, even as he gauges the timing and progression of a play’s primary option. If nothing materializes, Jokic can face up into an open jumper or back his man down for a soft hook shot. Any big with this robust a skill set opens up new angles and strategies for his team to explore. So much is on the table for Jokic—post, roll, facilitate, spot up, dive in for rebounds—that most any form of usage makes sense. Beginning a career with that full scope of possibility makes Jokic one of the more variable players on this list. Some of what holds him back in ranking relative to his peers is the fact that opposing defenses have yet to hone in specifically on his game. Jokic earned his place in the scouting report and now he’ll be forced to reckon with it, as all young players do, before settling his place in the league hierarchy. This ranking reflects our optimism for how he’ll deal with more advanced scrutiny. (Last year: Not ranked)

+ Solid enough defender at both big positions
+ Ended season on-par with Dwight Howard and DeAndre Jordan in offensive rebounding rate
– Limited experience; averaged just 21.7 minutes per game in his lone NBA season
– Hasn’t yet encountered much specific, high-level scheming at even a regular season level

„Dosta mi je od ega, ega i ega. Svog i svačijeg drugog. Dosta mi je od toga da svi žele negde da stignu, urade nešto drugačije ili budu interesanti. To je odvratno”
Ove reči koje je još davno zapisao Selindžer stvarajući svoje kapitalno delo lovac u žitu, sjajno oslikavaju aktuelni trenutak planete. Široka plejada ljudi koji žele da se iskažu individualnošću zapravo čine jedan ogromni koncentrični krug istog. Nije uvek bilo tako. Ne tako davno, jedan veliki čovek uzdrmao je svet sporta svojom indiviualnošću, ekcentrišnošću i harizmom i postao je najživopisniji lik u istoriji košarke. Posle njega, svi su isti. Svaki sledećim ponavljanjem suština sve više bledi, jer je original uvek samo jedan a kopija je bezbroj. Denis Rodman je original, i iz tog a i mnogih drugih razloga, večeras pokušavam da mu odam počast kakvu zaslužuje.
Dennis Rodman je rođen 13. maja 1961 godine u Trentonu, New Jersey. Da bi smo razumeli ličnost Rodmana i sve ono što on jeste kako valja, moramo da krenemo od samog početka. Denisov otac je napustio porodicu kada je Rodman imao samo 5 godina. Odrastao je sa majkom koja je vozila školski autobus i morala da radi čak 3 posla dnevno kako bi uspela da pruži finansijsku podršku za Denisa i njegove 2 sestre. Kada neko kao dete podnosi veliki bol, onda i razvije određene obrasce ponašanja i odbrambene mehanizme koji se ciklično ponavljaju kroz ceo život, i iz tog razloga nam je jako bitno da shvatimo sa čime se Denis nosio još od najranijeg detinjstva.
Čovek koji ga je napravio, je pravio mnoštvo dece, čak 47 ali nikada nije bio otac. Majka koja ga je odgajila mu je pružila sve što je mogla osim onoga što je najpotrebnije za zdrav razvoj ličnosti-roditeljsku ljubav. Sestre koje su ga nesumnjivo volele donele su mu samo osećaj inferiornosti i hronično nezadovoljstvo sobom.
Između nestašluka i kazni, želje da bude prihvaćen i voljen, kriminala, patnje i bola, Denisu je trebalo jedno mesto gde će biti siguran i srećan. U potrazi za tim i takvim mestom, Rodman je zakoračio na košarkaški teren.
Pa čak i tu je amplituda uspeha morala da bude drastična. U srednjoj školi Rodman je bio proglašen anti-talentom. Njegove sestre su igrale ozbiljnu košarku i pokupile sva priznanja a on se mučio da završi najprostiju akciju polaganjem. Uspeh sestara nije delovao blagodetno na Rodmana koji se sve više povlačio u sebe, postajao stidljiv i asocijalan sa honičnim manjkom samopouzdanja. Rodman je redovno bio na klupi ili nije ni ulazio u srednjoškolske timove a potpuni krah samopuzdanja doživeo je nakon što nije uspeo da upadne ni u ragbi tim škole.

Tokom srednje škole, Rodman je imao svega 168 cm visine, bio je izbačen iz svih mogućih timova, proglašen netalantovanim i prekobrojnim, bio je loš učenik. Kada je završio srednju školu, zaposlio se kao nočni čuvar na aerodromu. Da je neko tada stavio 1 dolar da će Rodman postati NBA zvezda, verovatno bi zaradio milijarde. Nakon što je izbačen sa aerodroma zbog krađe satova(iste je ukrao samo da bi mogao da ih podeli svojim prijateljima) Rodman je bio na prekretnici.
Tog leta doživeo je neverovatan rast u visini pa je mogao ponovo da počne da razmišlja o košarci, ovaj put iz sasvim druge perspektive. Paradoksalno, koliko je ovaj rast poboljšao njegove šanse za profesionalnu košarku, toliko je štete, barem trenutno, naneo njegovom i onako naljuljanom samopouzdanju. Rodman se tada, po svojim rečima, osećao veoma nelagodno u sopstvenoj koži, što je samo produbilo njegove probleme sa nastupom i verom u sebe.

Tokom kratke episode na Cooke County koledžu u Gainsevilleu, savezna država Texas, Rodman je pokazao da se radi o pouzdanom igraču. Više nije mogao da ga precrta kako je ko hteo jer je Denis pokazivao zavidne partije beležeći prosečno 18 poena I 14 skokova po utakmici, samo da bi ispao sa koledža zbog problema sa ocenama I učenjem. U to vreme, zbog sve većih problema sa zakonom, Shirley Rodman, Denisova majka, izbacila ga je iz kuće I maltene se odrekla sopstvenog deteta.

Jedino u čemu je tih dana Denis bio dobar I jedina stvar od koje nije odustajao je košarka. Kuljale su price o nekom Rodmanu koji zna da igra basket, ali najveći problem je bio taj što je Rodman sada beskućnik, nikada nije na istoj adresi I uopšte je jako teško doći do njega.

Prvi kojima je to pošlo za rukom bili su ljudi sa Oklahoma univerziteta. Kada su mu ponudili krov nad glavom I hranu za Denisa nije bilo mnogo razmisljanja. Oklahoma je upravo I bila mesto gde je Denis konačno dobio priliku da košarkaški sazreva, igra prave takmičarske utakmice i oseti miris borbe. Nema potrebe reći da je ovu priliku u potpunosti iskoristio, jer je za 3 godine na Oklahomi, sva tri puta bio u ALL American team-u, a u proseku je beležio 26 poena I 16 skokova po utakmici uz impresivne procente šuta.
Ono što je do juče bio samo daleki san, sada je postala svakodnevnica. Skauti su dolazili da gledaju Rodmana, draft se spremao, a stari lisac Džek Meklaski je bio majstor u tome da nanjuši igrača koji bi mogao perfektno da se uklopi u sistem igre svojih timova. Ukoliko bih morao da napišem nekoliko reči o rodmanovoj igri iz tog perioda, rekao bih sledeće: Dobra fizika, kontrola lopte ispodprosečna, šuterske sposobnosti usko ograničene, napadački arsenal tanak ali želja da pobedi, o nebesa, koliko je samo taj čovek želeo da pobedi. Zbog te želje odskakao je u astonomske visine na Meklaskijevoj listi prioriteta.
Meklaski je već znao da želi Rodmana po svaku cenu, pa je svom trenerskom osoblju naredio da Rodmanovo ime drže u najstrožijoj tajnosti po kuloarima. Govorim o vremenu pre kablovske televizije, pre interneta, kada se nije znalo sve o svakome i kada je još uvek bilo moguće iskopati zlatnu žilu. Pistonsi su čekali Rodmana, i na kraju ga dočekali kao 27. pika druge runde drafta. Rodman je mogao da zamisli u šta se upušta, ali NBA liga nije mogla ni da nasluti šta joj se sprema.
Denis Rodman je došao u tim ratnika predvođenih Čakom Delijem i Ajzeom Tomasom. Popularni Bad Boysi bili su poznati po svom fizičkom pristupu igri, na ivici tuče sa mnogo faulova, prljavih reči, frenetične borbe. Tim koji je bio beskompromisan u želji da pobedi, i najbitnije od svega, tim kojem nije bilo stalo do pozitivnog imidža u javnosti.
Posle godina lutanja sa filozofijom igre, Pistonsi su na čelu sa Delijem usvojili defanzivni pristup igri sa never say die mentalitetom, a Rodman je postao integralni deo ove mašinerije. Već u svojoj prvoj sezoni nametnuo se kao pouzdan defanzivni specijalac. Još uvek na poziciji 3, Rodman je bio zadužen za čuvanje ubojitih napadača protivničke ekipe, kao i za česte promene defanzivnog ritma utakmice. U svojoj ruki sezoni morao je da se zadovolji ulogom igrača sa klupe i 15 minuta provedenih po utakmici ali ovo nikako nije umanjilo Denisov uticaj na igru. Naprotiv, kao da je u tih 15 minuta još više i bolje koncentrisao svoju igru i sa klupe ubrizgavao novu injekciju borbe u igru razgoropađenih Pistonsa. Već u toj prvoj rodmanovoj sezoni Pistonsi su stigli do finala istočne konferencije gde su vodili žestoku i iscrpljujući bitku protiv Birdovih Seltiksa, da bi na kraju pali posle 7 žestokih utakmica.
Način igre i ponašanja koji su Bad boysi demonstrirali tih godina, prirodno, stvarao je skandal sa skandalom. Rodman je nekako uvek uspevao da se nađe u centru dešavanja. Nakon 7 utakmice, uzdrmao je čitavu američku javnost izjavivši da je Larry Bird precenjen igrač i da nosi epitet najboljeg samo jer je belac. Nekom drugom prilikom diskutovaćemo o validnosti ove izjave, ali hajde sada da se vratimo malo unazad i podsetimo zašto sam u jednom od prethodnih tekstova rekao da su Pistonsi najbolja ekipa svih vremena. Svi do jednog, na čelu sa kapitenom Tomasom, bez rezerve stali su uz Rodmana. Zar nije to i poenta tima? Nikada nemoj okrenuti leđa saigraču, pa čak I onda kada je debelo pogrešio.
Rodman se u Detroitu pronašao kao riba u vodi. Po načinu na koji je usvojio filozofiju Bad Boysa, niko u ekipi nije mogao da ga nadmaši. Bio je na prvoj liniji svake borbe. Kada je trebalo da se započne tuča, Rodman je bio prvi u redu, kada je trebao da se isprovocira najbolji protivnički igrač, Rodman nije imao dileme. Kada je trebao da se skloni fokus javnosti sa tima, Rodman je poturao svoja leđa. Na mukotrpnim treninzima bio je prvi koji ulazi u halu a poslednji koji je napušta. Rodman nije prihvatio filozofiju Pistonsa jer je loša osoba(niti tu ima bilo šta loše) već prosto iz želje da bude prihvaćen I bude deo nečega. I, zar nije uvek u životu tako. Ljudi koji su zaista vredni I drugačiji po svaku cene žele da se uklope, a oni koji su suvoparni I dosadni žele da se nametnu kao individualci.
U godinama koje slede Rodman je nastavio da raste kao igrač a u skladu sa tim Pistonsi su postajali sve opasniji tim I dalje ulazio sa klupe, ali igra Pistonsa sada je bila potpuno nezamisliva bez njega. U čuvenim okršajima sa Bullsima Rodman se istakao kao najbolji defanzivni igrač lige. Možemo da pričamo o dugotrajnosti, ali, kunem vam se, u to vreme nije postojao bolji odbrambeni igrač od Denisa Rodmana. Nije postojala stvar u odbrani koju nije mogao da uradi. Podjednako kvalitetno čuvao je sve pozicije od 1 do 5. Umeo je da uđe u glavu i najpribranijim asovima, a odbrana koju je svojevrmeno igrao na Jordanu i Pipenu bila je košarkaška poezija.
Nakon što su osvojili svoju prvu NBA titulu, bad boysi su suočili sa katastrofalnim gubitkom. Zbog tadašnjih pravila NBA lige, morali su da ostave jednu od najvećih zvezda tima izloženu pažnji NBA timova, a to je bio upravo Rik Mahorn. NBA timovi nisu propustili ovu fantastičnu priliku, a znakovi pitanja vezani za koncept igre Pistonsa iskakali su na sve strane. Rodman se opet nametnuo kao čovek zadatka. Promenio je svoju igru, počeo da igra na poziciji 4 i zajedno sa Billom Laimbeerom napravio je jedan od najneprijatnijih tandema koji je krstario NBA reketima.
Na sredini naredne sezone, Pistonsi su počeli da padaju. Neverovatni fizički napori koje je iziskavao njihov stil igre ostavili su traga na ekipu koja je sve češće izgledala beživotno. Prekretnica se dogodila upravo na sredini te sezone kada je Rodman ubačen u prvu postavu. Svojom neverovatnom energijom i razumevanjem igre, Rodman je uneo novu život u igru Pistonsa. Vezana je serija od 20 pobeda i ekipa je ponovo ušla u plej of puna samopouzdanja. Lejkersi su opet čekali u velikom finalu ali ovaj put, Pistonsi su ih prosto počistili sa terena. Na kraju ove serije Rodman je proglašen najboljim odbrambenim igračem sezone. U trenutku kada je primio nagradu, Rodman nije mogao da sakrije suze, ali to je bio Denis, uvek dečački iskren i svoj do kraja. Istu nagradu uzeo je i sledeće godine, a sledećih sezona nametnuo se kao najbolji skakač lige. Ovde je već red da stanem i prvi put se osvrnem na skakaćo umeće Denisa Rodmana. Pre svakog treninga, dok su se ostali igrači zagrevali i šutirali, Rodman je samo stajao i posmatrao ih. Jednom prilikom kapitenu Ajzei Tomasu je prekipelo, kada je prišao i pitao ga “šta to jebeno radiš, dođi sa nama da se zagrevaš” Rodman je mirno odgovorio “ Posmatram koliko lopta napravi rotacija prilikom odbijanja od obruča. Vidiš, sada je 3 i po puta. Naučiću putanje lopte od svakog od vas i prilagodiću tajming svog ofanzivnog skoka u skladu sa tim”. Rodman je odveo skakanje na potpuno nov nivo.
Nakon raspada Bad Boysa, slobodno mogu reći da se raspao i jedan deo Rodmanove ličnosti. Kao čovek koji nikada nije imao oca, i koji je stalno tragao za autoratitvnom figurom koju bi pratio, Rodman nije mogao da preboli rastanak sa Čakom Delijem. Jedno je osvojiti sve, ali šta onda? Bez putokaza kojem bi išao, bez porodice kojoj bi pripadao, Rodman je bio ostavljen na vetrometini izložen svakakvim iskušenjima. Titule koje je osvajao sa Pistonsima , grupa u koju se tako dobro uklopio i brak u koji je ušao nespreman, bili su sklonište koje je sagradio da se nekako skloni od realnosti. Ali, šta sada? Bad boysi su se razišli, brak se raspao, Deli je nastavio svojim putem. Sklonište je srušeno, a Rodman je ostao sam na oluji. Nekako je morao da iskoristi jedno od tih iskušenja da se zaštiti od realnosti, a izbor je pao na alkohol. Rodman je na kratko uživao opijajući se po striptiz klubovima i uživajući u društvu lakih žena ali kao što znamo, alkohol nikada ne rešava problem.

Svake večeri Rodman se opijao i tako amputirao svoj problem, ali jutra su bila sva teža. Rodman je doživeo gubitak svrhe. Svaki dan je bivao sve teži. Jedne večeri, Denis više nije mogao da izdrži ogromnu bol. Uzeo je automatsku oružje i seo u kola svog automobila. Bio je rešen da oduzme sebi život, ali srećom po celu planetu, negde u toku tog procesa je odustao. Rešio je da živi. Po sopstvenim rečima, hteo je da ubije sebe, ali se na kraju ipak odlučio da ubije stidljivog nasilnika u sebi koji ga je mučio svih ovih godina.

Za mnom čitaoče. u novu avanturu! Za vreme ere Bad Boysa, Rodman je radio sjajan posao, ali je bio nesiguran u javnim nastupima. Stidljivost, socijalna fobija i nemogućnost da se iskaže bili su faktori koji su uticale da se Denis Rodman potpuno raspadne. Ali kažu da ljudi pucaju samo onda kada su dovoljni jaki da se ponovo sastave. Rodman je pokupio deliće sebe i sagradio novu ličnost, dovoljno jaku da se izbori sa svim pritiscima. Isforsirao je trejd iz Pistonsa, pravo u San Antonio. Konzervativna sredina je sanjala o nebeskom skakaču, čoveku za primer koji će svojom radnom etikom i vaspitanjem dovesti tim do titule. Ma, dobili su novog Denisa Rodmana. Denisa Rodmana kojeg nije sramota da se izrazi. Denisa Rodmana koji svako veće boji kosu u drugu boju. Denisa Rodmana koji ima pirsinge i tetovaže po čitavom telu. Denisa Rodmana koji svojom pojavom i samim magnetiznom svoje neverovatne ličnosti puni svaku halu. Defanzivnu mašinu koja ruši sve pred sobom. Iako je beležio sjajne nastupe, Rodman se svojim ponašanjem zamerio Teksasu i prvoj zvezdi tima Davidu Robinsonu. Odbijao je da čita bibliju i da se moli pre utakmica, a Admiralu je to bio trn u oku. Poštujem Robinsona(donekle) i veliki sam fan njegove igre ali dobijam alergiju svaki put kada osetim prepoznatljivu američku licemernost. U bolesnoj ambiciji po ugledu na isprazne američke filmove da se posle svakog neuspeha izdvoje good guy i bad guy, Rodman je nezasluženo poneo epitet tragičara, a Admiral je proglašen svecem posle neuspeha u finalu konferencije protiv Lejkersa. Ponavljam, Admiral je sjajan igrač, ali o moralu jednog čoveka se ozbiljno može diskutovati kada pusti da nevini stradaju. Pogotovo ako se taj čovek svakodnevno poziva upravo na taj isti moral.
Međutim, kao što kažu, gubitak jednog čoveka je dobitak drugoga. Ili dok jednom ne smrkne, drugome ne svane. Ali, treba tu imati i malo umeća.

Nakon što je osvojio trostruku titulu sa Bulsima, pa posle povrtaka MJ-a na parket, Phil Jackson je bio više nego svestan da Bulsima fali ozbiljan igrač ako žele ponovo da naprave čudo. Prepoznati Rodmanom talenat nije bilo teško, ali imatu petlju i dovesti ga u svoj tim..to je mogao samo veliki Phil. Svestan u šta se upušta, Jackson je poptisao Rodmana i sve što ide sa njim.

Igrački, grad Chicago je bio spreman za Rodmana, ali medijski? Ekcentrični nastupi, kontroverzne izjave, nesvakidšnje frizure, veze sa Madonom, Sindi Kraford, Karmen Elektrom, celonoćno opijanje, tehničke greške, šutiranje novinara, udaranje sudija, sukobi sa maletene svakim protivničkim igračem. Chicago je prigrlio Rodmana sa svim lošim i dobrim stranama, a Denis se ponovo osećao kao deo nečega. U tim godinama delovalo je kao da ga ništa ne može zaustaviti. Preko noći bio je rok zvezda, preko dana bio je atletski manijak provodeći sate i sate u teretani. Rodman je došao u Chicago sa 35 godina, a opet je uspevao da bude fizički najbolje pripremljen igrač u ligi. Snaga volje.
Dole na parketu, Rodman se uklopio neverovno brzo. Igračka inteligencija koju je posedovao omugućila mu je da se uklopi u Jacksonov trougao bolje nego što je iko mogao da pretpostavi. Njegova nesebična igra i nadljudski napori u odbrani pružili su sjajnu podlogu koja je omogućila Jordanu da igra svoju igru. Nemojte ni na sekund pomisliti da su uspesi Bullsa bili mogući bez Rodmana. Kada je Jordanu stalo protiv Paytona, ko je 2 puta zaredom sa 11 ofanzivnih skokova rešavao utakmice? Ko je 2 puta u velikim finalima frustrirao Malone-a i rešavao serije, i to sve posle noćnih žurki u Las Vegasu? Ko je svako veče punio hale i po slavi pretio da pretekne čak i najvećeg ikada? I tu je dobar trenutak da se ponovo zaustavim i podvučem paralelu između MJa i Rodmana.
Svima koji prate moju stranicu, jasno da je smatram Jordana kao najvećeg sportistu ikada. Ali, hajde da analiziramo ova 2 karaktera koja su se ne mali broj puta sudarila u gradu vetrova. Kada pričamo o Jordanu, vrline koje nam prvo padaju na pamet su smirenost, tačnost, tehnika, snaga, pouzdanost, stabilnost, neodustajanje. Nisu li ove vrline više svojstvene mašini nego čoveku? Ono što je krasilo Rodmana je empatija, emotivnost, ranjivost, saosećajnost, iskrenost. I koliko god ljudi da je Jordan inspirisao nikada neće moći to da radi načinom na koji je Rodman radio. Kada je tokom koledža Rodman radio u košarkaškom kampu, postao je najbolji prijatelj momku koji je bio tih i povučen nakon nesreće u kojoj je slučajno ubio svog najboljeg drugara. Kada je otišao u zatvor zbog krađe satova, uradio je to da bi mogao da ih podeli najboljim prijateljima. Rodman nikada nikome nije odbio da pomogne. I nije ni čudo što je toliko ljudi uspelo da se identifikuje sa njim.

Nakon što je istorija ispisana(nešto više o tome moći ćete da pročitate o serijalu šampionskih godina Bullsa koji spremam), i šampionski tim Bulsa raspušten, Rodman je ponovo bio na raskršću. Košarkaški, posle 5 osvojenih titula, Rodman nije imao više šta da traži u NBA ligi. Dete u njemu, ipak je htelo i dalje da igra. Došao je u tim Lejkersa koji je imao svoje probleme. Kako je prihvatao filozofije Pistonsa I Bullsa tako je i prihvatio detinjarije Shaqa i Kobea i pokazao im da i tu može da bude gori od njih. Epizoda u Lejksersima, obeležena hapšenjem zajedno sa Karmen Elektrom, bila je fijasko.

Dallas je bila poslednja NBA destinacija Denisa Rodmana. Mark Kjuban ga je doveo kao cirkusku atrakciju, da bi pospešio marketing tima, a na kraju ga oterao kao najobičnijeg klovna. I to je najveći problem sa licemernim ljudima. U teoriji, možemo da razumemo ljude. Ali kada treba da se nosimo sa njima i da ih razumemo, tu nastaje problem. Možda su ovde neki čitaoci očekivali da ću Rodmana nazvati ludim kao mnogi pre mene, ali pre nego što počnemo da se bavimo jeftinom psihologijom i da delimo dijagnoze, treba sebi da postavimo pitanje šta uopšte znači biti normalan? Rodman je kroz celu karijeru tražio prihvatanje i razumevanje, a NBA liga bila je spremna da ga prihvati samo dok je punio hale, i donosio gomile novca mašineriji.
Sada, kada smo analaizirali fantastičnu ličnost Denisa Rodmana, i sve što ide uz to, ostaje nam da se pozabavimo njegovom zaostavštinom na košarkaškom terenu. Rodman je 7 puta zaredom bio najbolji skakač lige, 2 puta zaredom najbolji odbrambeni igrač lige. Sa podjednakim uspehom mogao je da čuva sve igrače od Spudd Weba do Shaquille Oneala. Niko nikada nije dominirao u jednoj statističkoj kategoriji kao što je to Rodman radio sa skokovima. Niko nije bio posvećeniji napredovanju u jednoj disciplini, niko nije uspeobolje da razume segment igre od Rodmana. Kada bih rekao da je Rodman radio sa skokovima ono što je Jordan radio sa poenima to bi bilo potcenjivanje Rodmana. Rodman je bio bolji skakač nego Jordan poenter. Kada bi statisčiki merili, očekivali bi da se produktivan skakač profila Rodmana pojavi jednom na svakih 400 godina. Da podsetim, Rodman je bio visok svega 201cm.
I na kraju, da razbijem još jednu popularnu hipotezu da je Rodman loš ofanzivni igrač. Statistički, Rodmanovi timovi uvek su bili produktivniji u napadu kada je on na parketu. Jednostavno, kada je video da postoje igrači koji su bolji u postizanju poena, on im je mogućio da to rade, nije bilo potrebe da sili. Na pravom uzorku Rodman je igrač koji ima najbolji odnos pobeda i poraza u istoriji lige. Njegova borbenost je zarazna. Kada ga saigrači vide koliko izgara na terenu, jednostavno ih je sramota da ne urade isto. Denis Rodman je najbolji skakač koga je igra ikada videla. Denis Rodman je petostruki NBA šampion. Tačka.
Nakon završetka NBA karijere i nekoliko povrataka na teren u manje poznatim ligama, Rodman je nastavio da vodi razuzdan život. Klinike za lečenje zavisnosti, lake žene, incidenti ostali su njegova svakodnevnica. Ali, nikada nije prestao da se bori. Kao što je rekao na ulasku u kuću slavnih, sam je iznenađen što je još uvek živ. Iznenađen ili ne, Rodman nastavlja da živi. Svaki novi dan je nova šansa, Život nastavlja nemilosrdno da napada, ali Rodman i dalje igra najbolju odbranu.