Petre, ja sam upoznao dosta ljudi s ogromnim stopalima, ali im u kurčine nisam gledao lolo

Petar pan voli detalje!

petar pan se prvo za sandalu ufatijo!

Варљиво лето 2012. негде у Грчкој, на првом прсту Халкидикија у малом месту званом Полихроно. Неко, ваљда беше треће вече летовања, нас 17 величанствених цирка на плажи, а улицом пролазе четири прилично симпатичне девојке. Ортак и ја се погледом договарамо и цепамо у напад. Схватисмо да су девојке Гркиње, што је ваистину необично јер немају кратке ноге, имају симпатичне фаце и причају енглески. Кратко причасмо кад оне рекоше да иду нешто да једу па ће се можда вратити (у преводу, то обично значи да нема ништа од тога), кад се након десет минута девојке стварно вратише и заблејаше са нама. Ту ја мувам једну, ортак другу и тако даље, наставимо ми са причом, ово оно, и оне у једном тренутку морале да пале. А ја поред приче немилосрдно наставио да пијем и неких сат времена касније већ уциркан као звер легао на неку лежаљку и нашао се у неком стадијуму између сна, пијанства и будности. Мазим неког кера, мрзи ме да живим, ако устанем, изломим ноге о неке лежаљке и тако то. У суштини, има ту много анегдота и тако даље.
Е сад, долазе још две другарице нешто касније и блеја се наставља, ја већ мртвосан. Полако свиће, ја кренем да оладим и очистим ноге у плићаку и неконтролисано седам у исти (више је личило на пад, али и даље поричем да сам пао).
Лежим ја ту у плићаку, плима надолази и полако ми иде преко главе, један ортак, исто мртав пијан стоји у плићаку до струка и гледа у Сунце. Долази ортакиња, и ја стављам главу на њену руку, чисто да се мало издигнем изнад воде, јер је плима већ озбиљно почела да надолази, па да се не удавим. И тако то, нешто ја ту серем, причам како сам мувао Гркиње, како иде до јаја, ово оно, она слуша, ова двојица преосталих ортака одлазе, а ортакиња и ја настављамо да блејимо. У суштини, изгледао сам и осећао сам се као дебил, али из неког разлога, њој је било интересантно моје просеравање. У једном тренутку смо се нашли преблизу једно другом и ту смо се смували.

Првобитно, једино што сам запамтио од свега овога је било то да смо нас двоје заједно, а после су ми реконструисали цео случај. Ђевојка и ја и даље заједно и тако даље, ја и даље чекам још детаља о свему овоме. У суштини, све је кул. Скоро као тинејџерска романтична комедија. БЛААААРРРГХХХ.

Ањњ, Реме, како је то слатко!

Secam se jednog doceka novaka i ribe koja je tada ucila nesto za stolom. Najlepse zensko koje sam u zivotu vido. Al' uci. Za NG. Nije mi jasno to nikako.

Prvi dzoint.Iza osnovne.Padala je kiša i bilo je ladno u pičku materinu.Najskuplje plaćeni origano ikad.

Ja uglavnom trajno memorišem samo loše stvari... verovatno da bih posle mogla da ih prizivam i opravdavam svoju današnju opičenost.
Recimo, nikad neću zaboraviti kad me dečak iz odeljenja davio u prvom osnovne. Bukvalno, iz čista mira, na sred učionice, na malom odmoru, ostala deca ništa.. Sećam se da me jako bolelo i zamutio mi se vid potpuno.
Takođe, kad je par odeljenskih princezica pokušalo da me maltretira jer sam bila nešto mnogo bolja od njih na nekom takmičenju iz srpskog... Iako se uopšte nisam hvalila niti bilo šta slično. Samo me njih pet sačekalo posle škole i krenule da me biju kao nešto... ne sećam se baš detalja, znam samo da sam se rasplakala, al' više zbog poniženja.
Imm i jedno lepo sećanje, u šestom razredu, ja bila dežurna i bilo mi dosadno i decxak koji mi se sviđao namerno bio nemiran da bi ga izbacili sa časa i došao kod mene. I tako smo blejali tih četrdesetak minuta, i danas se istopim kad se setim :D

Sjećam se i danas one kurve što mi na onoj svadbi prenijela hlamidiju, garant je ona, nju sam jedinu jebo bez kondoma, mora biti ona jebem joj sjeme.

SKOČKO :*

Awwwwww Reme <3

Nikada neću zaboraviti ulice Novog Sada na kojima sam odrastao, ni svoje bivše odjeljenje u OŠ "Vasa Stajić", ni drugove s kojima sam se igrao po krovovima zgrada u Braće Krkljuš, ni malog Mišu Stojkova, najboljeg druga iz djetinjstva, s kojim više nemam nikakvog kontakta, ne znam ni gdje je, ni šta radi, neću zaboraviti ni Jelenu, moju prvu "ljubav" al' s njom se bar čujem ponekad....

Vraćam se sa svojim drugarom iz škole. Klinci:7-8 godina, komšije-nerazdvojni, zajedno u klupi, zajedno u dvorištu...
Počinje da pada kiša, pretvara se u pljusak. Odjednom se sve namračilo i počinje da grmi. Nama to nije smetalo sve dok Slavko nije rekao :
"Metal privlači grom!!! Ti imaš kopče na torbi, a ja metalni rajsfešlus....'ajde trči. Od groma se umire na mestu!!"
Nas dvoje smo trčali ko bez duše. Sutradan smo bili presrećni što smo sačuvali žive glave.

Slučajnost nas je spojila posle 35 godina i tada smo evocirali svakojake dogodovšine, ali taj strah da će grom da nas ubije....nikada brže nisam trčala.

Прву праву саобраћајку, кад ми је пукла гума и изгубих контролу над својим тадашњим Ескортом. Нисам ишао пребрзо, око 60 км-х, али је било зајебано баш, јер сам морао да избегнем возило које ми је ишло у сусрет, цимам волан десно, ауто иде лево, директ у њега, цимам јаче, ауто се некако исправља, возило које ми иде усусрет је већ на неких 15м можда, нема шансе да га избегнем, фала богу па је онај возач укапирало о чему се ради, па скренуо у моју траку, а ја одмах леви пун, и скренух ван пута, бочно ударио у неко дрвце и забио се носем у неку шанчугу доле. Нисам имао везан појас, ал сам мноого добро прошао.

Samo vi piskarajte nezaboravne stvari. Džaju mi se mnogo.

Никад нећу заборавити кад сам први пут умро. Било је баш екстра, болница ово-оно. Само не знам што сви серу да виде бјелу свјетлост анђеле курце палце, ја нисам вид'о ништа :)

Сетих се једне ствари.
Никад нећу заборавити када сам са 2-3 године био у болници. Хтео сам да изађем из кревеца, ваљда јер је у кревецу поред била нека кул играчка, и видела ме бабица да покушавам да изађем. И маму јој јебем, везала ме је са четири оне памучне пелене. Једна је била око струка, две везане за њу, са моје леве и десне стране и привезане за странице кревеца, а једна је била везана иза леђа на ту пелену око струка, и опет за ужу страну кревеца. Сетих се тога, јер сам опет видео после много времена омот албума "Piece of Mind".
И пар година касније сам опет лежао и сећам се бабице која ме је учила да бришем нос рукавом, и да никад не бришем марамицом.

Никад нећу заборавити како сам се смувао на камповању, у шестом разреду, са девојчицом тако што сам јој плаћао бурек...

Nikad neću zaboraviti osmi osnovne, bili smo na ekskurziju u Bosnu, bilo je predvečerje, bili smo na Baščaršiji i jeo sam najbolji burek sa sirom. Ako nekad nađem tu sliku podijeliću je sa vama.

Hahahha, Meśo, kako si pokvaren :))))))))))

To ti sebi nisi dobro preveo jelovnik na crnogorski.....