Грешио сам много, учио да страдам
Летео сам изнад ваше мере строге
Живео сам грешно, још ћу, ја се надам
Својим дивним грехом да усрећим многе.
Грешио сам, признајем, нисам био цвеће
Грешио и за све вас који нисте смели
И сад део греха мог нико од вас неће
А не бих га дао - ни кад бисте хтели
Душко Трифуновић - Грех
И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће,
Узвик га пролама: ”Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће.”
...
И желећи да се склоним од срама,
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.
послушати итерпретацију радета шербеџије
дис - пијанство
наГЛАСИо бих још две мени драге
бранко миљковић - узалуд је будим; дис - можда спава
петар краљ је био ненадјебив
http://www.youtube.com/watch?v=p_tjJWKfq4E
Има пар гoтивних превода, и пар не тако готивних лол
тако да нема боље од оригинала
радјард киплинг - ако
If you can dream—and not make dreams your master;
If you can think—and not make thoughts your aim;
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two impostors just the same;
If you can bear to hear the truth you’ve spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build ’em up with worn-out tools:
If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings
And never breathe a word about your loss;
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: ‘Hold on!’
If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with Kings—nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much;
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds’ worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that’s in it,
And—which is more—you’ll be a Man, my son!
Mika Antić - Besmrtna pesma
Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?
Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.
Српска мајка
На меком, топлом крилу
Јединка сина њиха,
Љуби га ноћ и дан;
Цвећем му власи кити,
Песмом му слади сан.
Расте јој синак, расте,
На своје ноге стаје,
Васцео мајчин свет –
Ох, није шала, није:
На грани један цвет.
Расте јој синак, расте,
А мајка дршће, стрепи,
У нежном срцу свом,
Да не би на цвет пао
Из ведра неба гром.
Расте јој синак, расте,
Једино благо мајци
Које јој даде Бог.
Ко не би брижно чуво
„Зеницу ока свог?“
Расте јој синак, расте,
Мајка би звезде с неба
Скидала сваки час,
Да синку, свом јединку,
Од звезда сплете пас.
Синак се снагом паше,
А мајка снева свате,
Весеља нада свог;
Топи се од милина
Крај сина јединог.
Ал' зачу с' бојна труба:
„За Српство, за слободу!“ –
Мајка му паше мач.
А кад је пао, нико
Није јој чуо плач.
Јован Јовановић Змај
Čovek Peva Posle Rata
Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!
Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.
Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!
Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.
I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!
Dušan Vasiljev
Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека
Ј.Д.
Sjedila sam za masinom sila sam
Pitali me momci dobri cija sam.
Mamina sam, cerka tatina
Ko da dva dinara, toga sam
"Kurvi koja mi je uzela pesme" - Bukovski
Po meni njegova najbolja. Da ne kopiram bezveze kada na jutjubu ima snimak njegove recitacije ove pesme.
I da, najbolji stih dolazi na kraju.
isčitavam V.H.Odena ovih dana, pa da podelim s vama sve koje su mi najviše zadržale pažnju
Funeral Blues (ili Stop All the Clocks)
Let aeroplanes circle moaning overhead
Scribbling in the sky the message He is Dead,
Put crêpe bows round the white necks of the public doves,
Let the traffic policemen wear black cotton gloves.
He was my North, my South, my East and West,
My working week and my Sunday rest
My noon, my midnight, my talk, my song;
I thought that love would last forever, I was wrong.
The stars are not wanted now; put out every one,
Pack up the moon and dismantle the sun.
Pour away the ocean and sweep up the wood;
For nothing now can ever come to any good.
^ima je u onom filmu Four Weddings and a Funeral
nešto ljubavnou
As I Walked Out One Evening
And down by the brimming river
I heard a lover sing
Under an arch of the railway:
'Love has no ending.
'I'll love you, dear, I'll love you
Till China and Africa meet,
And the river jumps over the mountain
And the salmon sing in the street,
'I'll love you till the ocean
Is folded and hung up to dry
And the seven stars go squawking
Like geese about the sky.
'The years shall run like rabbits,
For in my arms I hold
The Flower of the Ages,
And the first love of the world.'
But all the clocks in the city
Began to whirr and chime:
'O let not Time deceive you,
You cannot conquer Time.
'In the burrows of the Nightmare
Where Justice naked is,
Time watches from the shadow
And coughs when you would kiss.
'In headaches and in worry
Vaguely life leaks away,
And Time will have his fancy
To-morrow or to-day.
'Into many a green valley
Drifts the appalling snow;
Time breaks the threaded dances
And the diver's brilliant bow.
'O plunge your hands in water,
Plunge them in up to the wrist;
Stare, stare in the basin
And wonder what you've missed.
'The glacier knocks in the cupboard,
The desert sighs in the bed,
And the crack in the tea-cup opens
A lane to the land of the dead.
'Where the beggars raffle the banknotes
And the Giant is enchanting to Jack,
And the Lily-white Boy is a Roarer,
And Jill goes down on her back.
'O look, look in the mirror,
O look in your distress:
Life remains a blessing
Although you cannot bless.
'O stand, stand at the window
As the tears scald and start;
You shall love your crooked neighbour
With your crooked heart.'
It was late, late in the evening,
The lovers they were gone;
The clocks had ceased their chiming,
And the deep river ran on.
Druga je poslužila i Dylanu kao inpiracija za njegovu kraću ali daleko intrigantniju, As I Went Out One Morning http://youtu.be/RuQsSKzK9x0 is '67.
Док плових морем, бура поче,
И с бродом ка дну готов да кренем,
Ја зазвах: „Ђаволе, мој оче,
спаси и помилуј, ја тонем.
Не дај да умре пре свог рока
Моја душа препуна гнева –
Власти мрачнога пророка
Даћу остатак црних днева.“
Ђаво ме узе и баци јако
У натрулу, стару лађицу.
У њој пронађох весло лако,
И модро једро, и клупицу.
И изнесе ме опет на сушу,
У болни живот, зло трајање
Моју већ одбачену душу
И грешно, трошно тело моје.
И веран сам, Ђаволе оче,
Завету датом у зао час,
Кад на мору бура поче
И ти ми из пропасти пружи спас.
Тебе, мој оче, сада славим
Ко прекор неправедном дану,
Хулу над светом успостављам,
И, саблажњавајући, саблажњавам.
Фјодор Сологуб
Milan Rakić!
Ovo je možda najveća istina koju sam u jednoj pesmi čuo, sve na kraju se svede na mračnu raku, eventualno urnu, ali suština je ista!
Poslednje ostaju one nasred stola
Nekad pune smeha, nekad pune bola
Sa malo vina što im na dnu osta
Pričaju u mraku sudbu kasnog gosta
Da bar neko tugu tu na podu smrska
Ne bi čaše ove svitanje dok prska
Sa poda sivog kao mrtve sene
Žudi zadnje vino čaše razbijene
I dok zora puna novog vina sviće
Ne bi žalile što slomljene biće
Nebo je sve šire, dok seda kraj stola
Gost plav od smeha i krvav od bola
Libero Markoni
"Inaction is a weapon of mass destruction"
" Vaske dodju po svoje kad ne prepoznas gnjide"
"Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа."
"Tamo daleko, gdje cveta beli krim,
Tamo su zivote dali zajedno otac i sin"
...НЕ ЗНАМ ЗА СЕБЕ А НОЋУ ЧУЈЕМ ЗВУКЕ
ШТО МЕ ТЕРАЈУ И ВУКУ У НЕКУ НОВУ ЗОНУ
ЗОНУ БЕЗ ДИМЕНЗИЈА ГДЕ ЧАС САМ НА ТРОНУ
ЧАС НА ДНУ, ЧАС ПОЛЕТИМ И ОПЕТ ЈА СЕ СПУСТИМ
ДА, ОПЕТ ЈА САМ ТУ ДА БИХ ОСЕЋАО ОПСЕСИЈУ
Молим дотичног да искључи капс лок када буде следећи пут постављао ишта на ову тему. Не зато што су му стихови срање, него зато што је једноставно одурно овако. Не мора свака тема која иоле вреди да се спемује.
Хвала.
Иначе, свиђају ми се поједини стихови одавде. Има баш квалитетних ствари. Поставићу и ја нешто касније.
Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.
Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.
Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.
I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.
Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.
I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.
I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.
Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
Владислав Петковић Дис
Не марим да пијем. Ал´ кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак´о
Ја се свему смејем па ме све и боли.
И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће,
Узвик га пролама: ”Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће.”
И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.
И желећи да се склоним од срама,
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.
Владислав Петковић Дис
Ja ne znam šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem.
Tu mirno protiče Rajna,
Hladno je, hvata se mrak!
Na vrhu brijega igra
Posljednji sunčev zrak.
A na tom brijegu se vidi
ljepote djevojke stas;
Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.
Sa zlatnim češlja je cešljem,
I pjeva još uz to,
A glas od pjesme zvuči
Silno i čudesno.
Lađara u malom čunu
Njen divlji zanosni ton;
Na stijene ne gleda dolje,
Već gore gleda on.
I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pjesmom
Učini Lorelaj.
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬
O склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек' спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.
О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек' се бујно роје,
И реч нек' твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.
Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А по том,
Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму
Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако...
А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.
И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,
И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к'о плима!
За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал' не волим те, не волим те, драга!
И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек' спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.