Pred osvetljenom prodavnicom
U Guduričkoj ulici u Vršcu
Tri stara radnika ispijaju
Večernje svoje pivo iz flaše
Limeni zapušači su stvorili
Sazvežđe na traci zemlje
Između pločnika i kolovoza
Svetluca ono u polumraku
I čeka svog zvezdoznanca
Pošao sam da kupim cigarete
Tražim i flašu piva
Da nađem mesto i svojoj zvezdi
Ево вам највелинчанственија пјесма српске књижевности:
Haiku bre,haiku!
И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!"
"живот је (живот је)
некад сив (некад сив)
живот је (живот је)
каси жив."
Бајага Момчилић "Живот је (у и о Лепоти)"
Ne dozvoli
ne dozvoli da ti ljudi budu
temelj.
ni mlade djevojke
ni stare djevojke,
ni mladi ljudi
ni stari ljudi,
ni oni izmedju,
niko od njih.
ne dozvoli da ti ljudi budu
temelj.
radije
gradi na pijesku
gradi na deponiji
gradi na sengrupimastoljeca
gradi na grobljima
gradi cak i na vodi,
ali ne gradi na
ljudima.
oni su losa opklada,
najgora moguca opklada.
gradi negdje drugdje
bilo gdje
samo ne na ljudima,
bezglavoj, bezdusnoj
masi
sto kvari
stoljeca,
dane,
noci,
gradove,
narode,
zemlju
stratosferu,
kvari svjetlost
kvari
sve sanse
ovdje,
totalno ih kvari
tada
sada
sjutra.
bilo sta,
u poredjenju sa ljudima,
temelj je vrijedan
trazenja.
bilo sta.
Pukovnik I Pokojnik
pokojnik vise nista ne sluti
a ne ocekuj od pukovnika da ti suvislo objasnjava
smrt nagradjuje obojicu podjednako
jednog fascinira
drugog spasava zaborava
moze biti da su lovci na glave
kao sto to casni ljudi ponekad rade
a moze biti i da su samo okusali strah
istina
nikog nisu narocito impresionirali
volio bih da zavedes obrijane glave
i da ih uzmes kao misaonu erotiku
da ne budes okruglo kamenje
koje vjetar valja po dolini
da na kraju puta stanes
i svojim culima ukrotis vrijeme
i da kazes odmah
da ne pomislim da lazes
jer
nitko te tako dobro ne razumije
kao ja
vidjet ces kako proslost postaje
ono sto se i mudrima dogaca
nesto izmedju smijeha i odbrojavanja
nesto izmedju sutnje i cekanja
i kad bizarno sasvim stvarno
ostane bez ijednog iznenadjenja
i kad se naces kao i toliko puta
u mome narucju
tko ce onda biti tvoj novi guru
pukovnik i pokojnik
zelim da znam
pukovnik i pokojnik
cije su oni maslo do vraga
pukovnik i pokojnik
prastari stos
pukovnik i pokojnik
ili gledaj mama kako tata svira rock and roll
Ракић ојебао!
Ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličanstvom prirode; a potom,
kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu,
ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.
I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.
I gledajući vrh zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva -
da ja u tebi volim sebe sama,
i moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima!
Za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!
I zato ću ti uvek reći: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drveću žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.
Јован Дучић: ПЕСМА ЖЕНИ
Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
моја реч у шуму; мој корак и блудња;
само си лепота колико си тајна
и само истина колико си жудња.
Остај недостижна, нема и далека
јер је сан о срећи више него срећа.
Буди бесповратна, као младост, нека
твоја сен и ехо буду све што сећа.
Срце има повест у сузи што лева,
у великом болу љубав своју мету.
Истина је само што душа проснева.
Пољубац је сусрет најлепши на свету.
Од мог привиђења ти си цела ткана,
твој плашт сунчани од мог сна испреден.
Ти беше мисао моја очарана,
симбол свих таштина, поразан и леден.
А ти не постојиш, нит си постојала.
Рођена у мојој тишини и чами,
на Сунцу мог срца ти си само сјала
јер све што љубимо - створили смо сами.
Ova mi stoji i na profilu:
Majstore zatekoh
na krovu stare kuće
menjaju slomljeni crep
majstori na krovu
majstori unutra
majstori, majstori
ko vas je zvao
zašto dirate moj crni krov
na kome stoji roda bela
na kome raste trava kudrava
moj krov u podnožju dugog veka
zašto ste mi kuću zauzeli
zašto ste napali
čekićima, ekserima
četkama, bojama
majstori, majstori
ko vas je zvao
izlazite, pustite me
da sam kuću uređujem
ne čuju oni
ukucavaju moje kosti
farbaju mojom krvlju
iznose iz mog srca
nameštaj stari
nepodnošljivi majstori
njih trideset sede na meni jednom
doći će, kažu, čuveni gost
loviće maglu po šumarcima
sa tvojom će se kućom sudariti
mora da bude kao iz bajke
evo tebi ogledalo
češljaj smeh u njemu
lice ti je poduprto
železnom tugom
majstori, majstori
šta ste to učinili
to nije moja kuća
to moj gost nije
to više nisam ja
Nije srpska ali je sa našeg govornog područja (posebnu težinu daje činjenica da je napisana na samrti):
Mlačna noć; u selu lavež; kasan
Ćuk il netopir;
Ljubav cvijeća - miris jak i strasan
Slavi tajni pir.
Sitni cvrčak sjetno cvrči, jasan
Kao srebren vir;
Teške oči sklapaju se na san,
S neba rosi mir.
S mrkog tornja bat
Broji pospan sat,
Blaga svjetlost sipi sa visina;
Kroz samoću, muk,
Sve je tiši huk:
Željeznicu guta već daljina.
Културан сам као стока,
грозим се од сваког тренда,
сваког гледам испод ока,
Јер ја сам Србенда!
Нисам никад шовиниста,
Ал када ми жена ренда,
опалим је преко уста,
Јер ја сам Србенда!
@Avokado, Jebeni Tito... Koje je to ispiranje mozga bilo.
Električni orgazam, Nebo, 1981(valjda), jedino što od njih valja.....
Moje su nebo vezali žicom
Po mome mozgu crtaju šeme
Žele jos jednu kopiju svoju
Da njome vrate nestalo vreme.
Al' ne dam svoje ja ideale
I ješću snove umesto hleba
Ja svoju sreću nosim sa sobom
Ona je parče slobodnog neba!
Aferim, Alkaloid.
Mada ja voli Orgazam.
Ljubivoje bre!
I paljenjem ambasada, lololo.
@glavni Uze mi pjesmu iz usta! A, znam je napamet. ;)
E'o Mizera od Crnjanskog
Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?
Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.
O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?
O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?
Iz noći koja me obavija crna, kao najdublja jama
zahvaljuje Bogu - koji god da jeste
na ovoj neosvojivoj duši.
U okrutnim kandžama okolnosti
nisam posustao niti naglas zaplakao.
Pod udarima mogućnosti
moja glava je krvava ali ne i pognuta!
Izvan ovog mesta gneva i suza
vreba samo užas senke.
ALI ĆE ME ZLE GODINE OPET TRAŽITI
I PRONAĆI NEUPLAŠENU.
Nije bitno koliko je uska kapija...
koliko je ispunjena tragom neuspeha...
JA SAM GOSPODAR SVOJE SUDBINE.
JA SAM KAPETAN SVOJE DUŠE! - Viljem Ernest Henli
Dobro jutro - dobar dan!
Ide Dragan razdragan!
Izgubio nevolju,
lutajući po polju.
Izgubio tugu,
lutajući po lugu... Ne znam kako beše dalje, ali me ovo nekako uvek oraspoloži. ;)
Skoro sam rešio da poklonim malo vremena, pre svega, srpskoj poeziji i upoznam se sa istom, jer smatram da su nam u školi previše zakinuli na kvantitetu.
Pretražujući internet, nailazio sam na stihove koji su uspeli čak i suzu da mi izmame (nisam pička, majke mi) i da utiču na moje svakidašnje shvatanje mnogih stvari. Koji su stihovi, po tebi, vrhunac umetnosti i na koje ''režeš vene''? Meni je, na primer, naš romantizantizam predobar naročito Đura. Pa kaže:
Gde presta zakon, nestade greha,
Ne čuješ plača, ne čuješ smeha;
U pustu zemlju, u stene gole
Srce me zove...
Đura Jakšić
Ili od Šantića:
Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!
I da, Ipčetovi stihovi ne spadaju u poeziju, oni su lelek duše, tako da- ne mećite ih ovde.