Ma kako je bila zakopana u dvorištu?Nije li satrulela u zemlji? :-)))

Ma, pusti knjigu, važno da si ti, Jelena, "stručnjak za pravopis", naučio da se zarez piše iza razmaka. :P

Jelena, je l' se ovde ostavljaju "vasa" kratka prozna dela, ili pesme od Bjork?

Mislim da je OK i jedno i drugo, al' da se zna...

Evo jedna zagonetka, (valjda je i to proza):

Grupa istrazivaca / mikrobiologa je ispitivala preistorijske organizme zaledjene u santama leda oko severnog pola, na ekspediciji brodom 1912. godine. Radnici bi isekli prvo kocke leda velicine 2x2x2 metra, polako ih topili i izvlacili organizme iz njih, pa ih studirali pod mikroskopima i klasifikovali po vrstama, procenjenoj starosti i ostalim karakteristikama. Ponekad bi im se desilo da u kockama pronadju savrseno ocuvane sisare ili ribe za koje nikada pre nisu culi.

Jednog dana, doziveli su pravo iznenadjenje: u jednoj od kocki, pronasli su savrseno ocuvana tela srednjovecnog ljudskog para - muskarca i zenu! Kocka je bila gotovo savrseno prozirna, a tela kompletna, neostecena, u stojecem polozaju sa blago rasirenim rukama i nogama, tako da se svaki deo mogao da vidi bez smetnje. Tela su bila skroz gola i nista osim njih nije bilo u kocki.

Posle svega nekoliko sekundi, naucnici su shvatili da gledaju tela Adama i Eve, prvih ljudi iz Biblije.

Kako?

Jebi ga, pretpostavljam da je ono očigledno, ali 100% nije, tako da pojma nemam.Pozz

Quote quujaabar: Mrzi me da čitam! :end quote

'Ajde ljudi, upotrebite malo vijuge! Ova zagonetka je bila vice-sampion na takmicenju za naj-zagonetku u Dusanbeu 1954... Dajem tri kviska, moze tako?

zato sto nemaju pupak :)

samo da priznam da mi je Che sapnuo :)

Kad prasići utihnu

Ćurka neće proći. Non passaran. Ne dam. To u moju kuću može da uđe samo na podvarku, i to u slučaju da dotaknem dno života pa da nemam za krmenadle. Granica stvarno negde mora da postoji. Pristao sam da živim u zemlji u kojoj lipa ne miriše. Nekako sam prihvatio i to da ovde fudbal neće nikada zaživeti. Progutao sam i činjenicu da više od pola godine provedem ispod nule. Pomirio sam se sa skoro svim glupim običajima, ali ćurka predstavlja direktan atak na moj integritet i nacionalni identitet. Ako nešto ne podnosim onda je to prvo jutro nakon Dana zahvalnosti ili Božica (po gregorijanskom kalendaru) kada me obavezno iza prvog ugla sačeka neko kome suva ćuretina i gnjecava krompir salata vire iz ušiju sa obaveznim pitanjem:

- Kakva je bila vasa ćurka?

- Mi ne jedemo tu pticu, jer je ćurka u Srbiji sveta životinja.

- Jel'? Nešto kao krava u Indiji?

- Pa da, samo sto smo mi daleko manja zemlja pa nam ne doliči da obožavamo rogatu marvu. Nama je dobra i živina. Prema svecu i tropar.

Zašto osećam toliku netrpeljivost prema gastronomskom specijalitetu Severne Amerike? Pa, iz prostog razloga što je on odavno izašao iz tog okvira i postao produžena ruka, trojanski konj, novog svetskog poretka, nadnacionalnog kapitalizma i globalizma koji preti da nam, pored svesti, uniformiše i jelovnik. Umotana u celofan, očišcena i zamrznuta, ćurka predstavlja simbol novog načina života i razmišljanja i stoji rame uz rame sa McDonalds-om, najisturenijim jurišnikom u osvajačkom pohodu kome se ne vidi kraj. I još, kada bih se priklonio ćurećem belom mesu izgledalo bi kao da sam izdao prase, a to je isto kao i da sam izdao uspomenu na svoje detinjstvo.

Sećam se mraznog zimskog jutra, puste ulice i ušorenih kuća iz čijih se dvorišta razleže groktanje i skičanje. Čuju se samo oni mali, beli, od 10-12 kg. vitki kao ribice i spremni da padnu za dobrobit porodica koje slave najveći hrišćanski praznik. Kad prasici utihnu ostaje samo tišina pojačana snegom koji polako zatrpava pustu ulicu.

A za to vreme u kućama se odvija prava drama. Glavno jelo je već u rerni, ali ima toliko pratećih komponenti koje treba pripremiti da zajapurene žene jedva stižu da dignu glavu. Srećom, muževi im daju zdušnu moralnu podršku uz rakiju, sir i kiseli kupus, pa tako sve ipak stigne da se u planirano vreme nađe na trpezi pred ozarenim članovima porodice. Uštirkani batistani stolnjak i stara porodična srebrnina, uglancana do bola, dominiraju ambijentom. Počinje se, normalno, sa rinflajšom koji u stopu prati supa sa domaćim rezancima, a nakon nje, čisto kao zagrevanje, na sto se spusta činija sa onom pravom, mučeničkom, pravoslavnom sarmom. Meze i rusku salatu namerno nisam pomenuo jer služe isključivo da zavaraju glad. Tu obavezno istrpimo babu koja se uvek sa setom seti "pok. Gospodina Nikolajevića koji je za ručak jeo po dvanaest sarmi, ali onih predratnih, a ne ovih današnjih, komunističkih, što ni na šta ne liče". Onda se deda
nađe dirnut u živac i udari kontru sa pričom kako je on sa poručnikom Alempijevićem jeo u svoje vreme celo prase za fruštuk. Nama mlađima je to dobar znak jer znamo da po završetku priča iz davnina sledi kreščendo, odnosno prelazak na ono glavno.

Glava kuće važno daje znak glavom i sredina stola se raščišćava da primi dugo očekivanu životinju koja svakako nije ćurka. Počasno mesto zauzima vruće, rumeno, hrskavo i slatko prase koje prosto mami svojim nadrealnim izgledom. Nesto kao apstraktna skulptura od koje ne možete da odvojite pogled, samo što je za jelo. U grobnoj tisini, domaćin polako uzima nož i pristupa sečenju. Osetljiv i delikatan posao koji zahteva dobro oko, sigurnu ruku i smisao za pravdu, jer svi cvile za omiljenim delom. Ko će narodu ugoditi? Neko vapi za rebarcem, neko hoće butkicu, svi su za kožicu, a nađe se i neki izrod koji izvoljeva za nus proizvodima kao što su rep i mozak. Ipak, sve se završava na opšte zadovoljstvo i uskoro se samo čuje zvuk zadovoljnog žvakanja koje vodi najprimarnijem ljudskom instiktu - blagoutrobiju. Verovatno sam zaboravio da napomenem da je prase obično vrlo sočno. Ali, u to vreme to što je curilo niz bradu zvalo se mast.
Holesterol je kasnije izmišljen.

Ako malo bolje razmislite, prase predstavlja neizostavni i sastavni deo srpskog folkolora. Ili, ako hoćete da budem nešto precizniji, srbijanskog, jer su nasa braca iz pasivnijih krajeva nekako više naklonjeni jagnjetini. Protiv koje nemam ništa - dapace. Bez njega (praseta) kum ne dolazi na svadbu, ne može se zamisliti ni ispraćaj u vojsku, a neizostavan je i deo svake mrsne slave.

Zato je za mene prelazak na ćurku potez ravan veleizdaji, skrnavljenje dobrih starih običaja i zatiranje tradicije koja jedina može da nas održi u surovom svetu pečalbarenja.

Svetli primer očuvanja tekovine naše gastronomske revolucije predstavlja Radiša Dobrosavljević , poreklom iz Despotovca, poslednjih tridesetak godina stalno nastanjen u Torontu. Svake zime, pred Božić, Radiša putuje 200 km. na sever do farmi Amiša, gde kupuje živo prase, ono belo k'o ribica od 0-12 kg. Zaveže mu njušku kanapom, stavi u prtljažnik i odveze do svoje kuće u Ričmond Hilu gde ga več čeka vrela voda za šurenje i naoštreni nož. Na užas svih komšija koji su odavno digli ruke od zvanja policije i društva za zaštitu životinja, moj dobri Rade obavi egzekuciju kao paganski sveštenik ritualni obred prinošenja zrtve. I to nije sve. Njegovo zadnje dvorište od jutra se oseća na dim bukovine, koja daje najbolji žar za ražanj. Onda ga polako, sa merakom, ispijajući ljutu rakiju prokrijumčarenu iz zavičaja, satima okreće i zaliva pivom da dobije onu nedostižnu sjajnu, rumenu boju kože.

Ne bih želeo da me neko optuži za uskogrudost i kulinarski nacionalizam, ali ćurku nikada neću zavoleti onom iskrenom, toplom ljubavlju koju osećam prema prasetu. Moram da priznam da sam prvih godina svog bivstvovanja u Kanadi, sada se toga stidim, ali svako je grešan pa i ja, pokušao da za jedan Božić svoje omiljeno biće iz carstva domaćih životinja zamenim ovom ružnom pticom. Razočarenje je bilo veliko kao prerija Alberte. Već pri prvom zalogaju strani ukus sintetićke živine paralisao je svaku zelju za daljim "uživanjem", a da ne pričam o tome kako je apsolutno onemogućen tako potreban čin "omršćivanja" nakon dugog božićnog posta. Što se tiče čuvenog belog mesa, po meni, ono može samo po nekada da posluži kao odlična zamena za hleb.

Gledajući sugrađane Kanađane kako ushićeno iz velikih supermarketa iznose zamrznute džinovske lopte koje treba da predstavljaju glavno jelo za najveći praznik, osećam u isto vreme i poštovanje i sažaljenje. Poštovanje prema tradiciji koja se gaji stotinama godina i sažaljenje zbog toga što znam šta propuštaju. Ali, neću im reći. Zadržaću za sebe onu čaroliju mraznog zimskog jutra, isčekivanje deda Ive i porodični ručak sa pričama iz davnina i umašćenim rukama.

Zato, braćo i sestre, ne dozvolite da vas sablazne poroci u obliku ćurke i ostalih navlakuša novog svetskog poretka. Čuvajte prasetinu kao zenicu oka svoga. Ona nas je održala - njojzi fala.

Nebojša Milosavljević, Vankuver

SREĆA

Dođu, ponekad, trenuci sreće. Neznano. Niotkuda. Smejemo se. Radosni smo. Mljackamo sa slašću te trenutke. O, da. Znamo da su kratki, da će nestati isto tako nenadano, ali, ne razmišljamo o tome. Plivamo veseli i srećni, ne misleći ni o čemu drugom.
Svetlost nas doziva... I neki daleki orijentalni zvuci. Zavirujemo u svaku sobu, gledamo kroz okna svakog prozora kraj kojeg prođemo. Uživamo i ne mislimo o kratkoći svega kroz šta upravo prolazimo. Kotrljamo se kroz vazduh kao grudva snega sa planine. (A u podnožju... ) Grudva postaje sve veća, sve moćnija, ide pravo, guta sve. A u podnožju se sudara sa stenama i raspršuje se u bezbroj komadića. Kraj.
A mi? Znamo za sudbinu grudve, ali i dalje gomilamo trenutke sreće, ne pomišljajući o zaustacljanju. ( Ko, uostalom, može zaustaviti veliku grudvu na pola... ili tri četvrtine nizbrdice? ) Oh, kad bi se nekako mogli zamrznuti... i to na samom vrhuncu. Da... da uživamo večno u trenucima sreće, bez mogućnosti rasprsnuća. Kad bi, oh, kad bi samo mogli zatvoriti oči, uši, sva čula... i uživati srećni.
Sreća se kupa u trenucima koji dolaze niotkuda. A možda nastaju tu negde, u nama? Onda kad smo ispražnjeni i spremni za priliv ugodnih trenutaka. Negde u venama ili kostima... lančano kroz splet vena i kapilara, kostiju, od nogu do visoko podignutih ruku. Sreća pliva, kruži, obrazuje fantastične vrtloge. Uvijamo se pod njom... kao u ritmu muzike. I smejemo se... kao idioti. Ne, nismo ludi; samo smo srećni i smejemo se. Zatvaramo ispusne ventile plašeći se odliva čarolije.
Ventili? Možda je tu greška? I automobil zapušenog auspuha prska. Tačno! Tako i mi, ne dozvoljavajući trenucima sreće da se prerađuju, i kao takvi, razmnožavaju, dele, odlaze u atmosferu... tako i mi prskamo. Dolazimo do vrhunca, trčeći kao idioti... i onda prskamo. Topimo se kao grudva na auspuhu. Sreća nas napušta... ili klizi nazad u svoje skrovište, negde u dubini nas. Kraj.
Ne! To nije fer. Moramo otkriti način da večno održavamo čaroliju. Uzalud! Neki su pokušali. Bili su čak i suviše grubi. Jurili su za srećom ne dozvoljavajući joj da se sakrije u dubini naših ličnosti. I šta su dobili? Jureći za jednim krajem nisu primetili ostale bezbrojne pipkr koji su izranjali iz njih. Gledali su samo pravo i, prateći trag nestajuće sreće, prenebregavali sve ostalo. Živeli su večito u njenoj senci. Grčevito su ispružali udove ka umirućoj senci sreće. Za to vreme, novi, bezbrojni pipci radosti uzalud su prožimali njihova izmučena tela. Kraj.
A šta je sa ostalima? Da, i oni su u početku, kao i svi drugi, potrčali za prvim oslabljenim signalima sreće. Ali, vremenom su, učeći igru, prihvatajući njena pravila, ostavljali umiruće trenutke i spremno se okretali drugim signalima, u iščekivanju sledećeg pipka, trenutka radosti. Ušli su u igru i vrte se u krug. Malo sreće, ponekad, na pravi način, za najizdržljivije igrače.
A ja? Pažljivo dirigujem čulima, propuštam i ispuštam prerađene trenutke sreće, izbegavam vešto ( bar se trudim) lažne veštačke surogate, i uživam... doživljavam vrhunac... čuvam se prelomnog, kritičnog trenutka... I smejem se kao idiot.

Dragi prijatelji, predstavljam vam svoju prvu priču. Nije neko umetničko delo, ali nadam se da će pobuditi vašu pažnju.
Pohvale su poželjne, ali ako baš morate da kudite, ne budite prestrogi.

Petar Lazić je bio običan čovek, radio je kao radnik obezbeđenja u jednoj banci. Te večeri se vraćao sa posla oko 22 h autobuskom linijom koja vodi njegovoj kući. Ipak, rešio je da produži vožnju za nekoliko stanica jer mu se u međuvremenu javio automehaničar Steva. Trebalo je nešto da se konsultuje sa Petrom.
Na stanici na kojoj on obično izlazi ušla je grupa razdraganih mladića od kojih je par njih prepoznao jer su išli u istu školu sa njegovim sinom.
Mladići su bili ekstremno raspoloženi i komentarisali neki događaj.
Petar je oslušnuo kako jedan mladć priča nekom svom drugaru koji je već bio u autobusu šta se dogodilo:
"Sine, nećeš da veruješ šta se dogodilo. Miške( Petrov sin ) nas je pozvao da pičimo malo PES na Soniju. Mislim veče se zahuktavalo samo tako. Onda je ušla Mišketova keva i sela sa nama da gleda TV. " U tom trenutku pored autobusa je stao neki veliki kamion pa Petar nije mogao čuti šta mladić priča par minuta.
Onda je kamion otišao i on je mogao da čuje šta je dalje mladić pričao.
" ... i tako tebra kevi je uleteo četrnaesti. Napetost raste, a kada joj je uleteo i petnaesti keva je skviknula od sreće. Zamalo šlog nije dobila.. Ej bre, petnaest komada je dobila. Do jaja tebra."
Petra je oblio hladan znoj. U glavi je odmah stvorio sliku kako 15 mladića jebu njegovu ženu. Prekorevao je sebe što je uzeo 10 godina mlađu ženu od sebe.
Jeste da je imao problema sa erekcijom i da su retko vodili ljubav, ali da mu žena zadovoljava klince, to nije mogao ni da sanja.
Sa glavom u haosu automehaničaru je samo klimao glavom i uputio se pešice kući.
Usput je svratio u jednu kafanu i tu ubio 5-6 vinjaka s nogu.
Razmišljao je o svojoj ženi Ceci. Kako je mogla sa klincima. Suze su mu bile na kraju očiju i u njemu se polako budio bes. Alkohol je u njemu probudio agresiju.
Rešio je da je prebije.
Teškom mukom je došao do kuće. Ušao je i žena ga je sačekala sa osmehom od uva do uva. Rešio je da prvo malo ćuti. Ceca je bila vesela kao retko kad i tajanstveno se smešila.
Tada je Petar pukao i svom snagom navalio na nju uopšte ne sumnjajući u njenu krivicu. Udarao je gde god je stigao. Ceca je bila u šoku, plakala, molila ga da prestane, a on je vikao na nju da je * i sve najgore reči kojih se setio. Jedan udarac je bio koban.
Ceca je pala i glavom udarila o ivicu kuhinjskog stola. Ostala je da nepomično leži, a oko njne glave se razlivala krv.
Petar je bio u šoku. Tek tada je bes prošao i došlo kajanje. Grlio je Cecu i budio je. Pozvao je hitnu pomoć iako je već shvatio da je ona mrtva.
Pijan i umoran seo je za sto. Ispod pepeljare je virio Bingo listić. Pogledao je malo bolje listić. Svih PETNAEST brojeva u jednoj kombinaciji je bilo zaokruženo.
U glavi mu je ponovo odjeknuo glas mladića iz autobusa:
" tako tebra kevi je uleteo četrnaesti. Napetost raste, a kada joj je uleteo i petnaesti keva je skviknula od sreće. Zamalo šlog nije dobila.. Ej bre, petnaest komada je dobila. Do jaja tebra."
Tek tada je shvatio o čemu je on pričao i zbog čega je Ceca bila raspoložena.
Uzeo je službeni pištolj i sebi pucao u glavu.
Pre hitne pomoći se vratio Miške i zatekao roditelje mrtve. Otišao je do komšije da se provesele zajedno, a zatekao stravičan prizor..
Došla je hitna pomoć koja je samo potvrdila dva smrtna slučaja.

Nadam se da vam se makar malo dopala.

Nešo do jaja je priča! Vrlo poučna, govori nam 2 stvari - prvo da ne mislimo uvijek na seks ili na neku najgoru opciju i da ne donosimo zaključke na osnovu nepotpunih informacija, i drugo da 5-6 čašica vinjaka može kobno uticati na naše odluke.

Nisam baš siguran kolika je vjerovatnoća da se tako nešto u stvarnosti dogodi, no moguće definitivno jeste. Dakle jedini minus je zbog možda blage nerealističnosti, no priče i ne moraju biti realistične da bi nas zabavile i poučile o životu.

Jovičiću, zahvaljujem se na detaljnoj analizi.
Rekao si sve onako kako jeste.
Ja sam se samo trudio da dovedem apsurd do vrhunca.
Pozdrav prijatelju.

Volim novele al mi ova nije nešta. Previše je očita i stil mi se ne svidja. Al ako je prva odlična je. Treba vježbat. Nije lako ocijenit svoje, i ja za neke svoje stvari sam mislio da su dobre. Treba proć vremena da kad pročitaš daš realan sud o tome. Neko ne može nikad. Ja imam gomilu smeća, al mi je ono drago zato što vidim kakve stvari su mi bile u mozgu. I kad pročitam nekom nešta moje očekujem oduševljenje, al rijetko kad bude tako. Ne zamjerim im, nemoj ni ti meni.
Svidza mi se priča o prasetini.

Volim novele al mi ova nije nešta. Previše je očita i stil mi se ne svidja. Al ako je prva odlična je. Treba vježbat. Nije lako ocijenit svoje, i ja za neke svoje stvari sam mislio da su dobre. Treba proć vremena da kad pročitaš daš realan sud o tome. Neko ne može nikad. Ja imam gomilu smeća, al mi je ono drago zato što vidim kakve stvari su mi bile u mozgu. I kad pročitam nekom nešta moje očekujem oduševljenje, al rijetko kad bude tako. Ne zamjerim im, nemoj ni ti meni.
Svidza mi se priča o prasetini.

Ovu priču pisah pre nekoliko dana (nemojte mi zameriti, prva je koju sam napisao). Ako treba nešto da promenim, recite, svaka kritika je dobrodošla. :)

Kopam danas po svojim piskaranjima, pa naleteh na neku, zapravo, ideju za prozu.

Moram da te ubijem

Na koga sam samo sve trosila reci dok nisam prepoznala tebe.... Prepoznala? Da, ljubavi, kao da sam te nekada davno poznavala i onda te, u ovoj istoj ulici, u kojoj sada sedim i pisem, prepoznala i nastavila neki davno zapoceti razgovor...verovatno si i tada pobegao...bezanje jeste tvoja umetnost...a ja se nadam, ja se iskreno nadam da ces se jednog dana ipak vratiti....ne meni...vec sebi, jer te volim... Pre tebe imala sam samo jednu divnu iluziju koju sam volela, skoro svim srcem, volela sam ga jer ne postoji i uzivala svaki tren njegovog nepostojanja, volela sam ga jer je mario, mario je za to na onaj nacin koji sam ja zelela...

Onda si dosao ti i razbio mi sve iluzije, pruzio mi bajku u mojoj verziji... Volim sve sto sam imala sa tobom, kuda god ti bezao, sve to u meni ostaje... Volim onaj divni stan bez namestaja u ruiniranoj zgradi u samom centru ovog bolesnog grada, volim zvuk onih starih stepenica, odzvanja mi taj zvuk kroz vreme, kroz sva vremena... Volim nacin na koji si mi tada rekao "Ich liebe diese Treppe", volim boju tvoga glasa... Znas, mi ne pricamo isti jezik...a opet...samo sam s tobom govorila istim jezikom...samo sam tebe umela da razumem... I da. volim sto si deo ovog vaseg cudnog naroda sa idealom bolesno sredjenog zivota, a ne pripadas mu nikako, i, onda, ono sto najvise boli, volim sto bezis... isto onako kao sto sam volela onaj kontejner u kome si ziveo kasnije, taj beg od materijalnog, narandzaste boje moje cudne divne bajke, u kojoj ja nisam princeza, a ti si mnogo daleko od princa, a mi smo dvoje cudnih, posebnih ljudi koji vole svoj cudni, posebni svet... I, sad, kad se vise ne javljas na telefon, volim kada se ukljuci sekretarica i kaze: Ich bin momentan grad nicht da...jer cujem tvoj glas...i volim sto mogu da ti kazem Volim te, iako znam da odlazis...

Znas, resila sam da napisem roman. Ko svaki prosecan grandoman, rekao bi Djole...jer napisah ti toliko stihova i opet, ne mogu da dovrsim svoj stih, nekako...ostavio si me nedorecenu.. I, zato, napisacu roman o nasoj divnoj prici, jer mislim da je vredna toga, jer mislim da niko nema ovakve uspomene. Da, ali u tom romanu cu ti izmisliti nekakvu neizlecivu bolest, nekakav rak, tumor neki, ne znam, da bih opravdala tvoj odlazak. Mozda to i jeste bilo tako, sindrom Petra Pana ume da bude neizleciv... Ali, kao sto rekoh, ti bolujes od neizlecive bolesti i zelis da iskoristis svaki trenutak zivota, pa zato putujes za Indiju, a od mene odlazis bez pozdrava, jer mislis da ce mi tako biti lakse, da necu toliko patiti... Ja, znajuci da si ti jedina moja ljubav u zivotu, ne znam kako da nastavim dalje, pa se udam za pedera, koga obozavam, jer je on moj najbolji prijatelj. Ovaj "Will i Grace"-detalj pomoci ce mi da knjiga bude prodavanija, mora se ziveti od necega u ovom svetu kupoprodaje. Patim za tobom sedam dugih godina, patim ko patika, usvojim dete i dam mu ime po tebi, a ja tako volim to ime i ti si jedini cije ime toliko volim...a onda se ti jednog dana pojavis niotkuda, jer si shvatio da si celog zivota samo mene trazio, i nisi uspeo da me prepoznas, a osecas da vec umires...i, pre svoje svoje smrti zelis da mi poklonis maslacak...moj omiljeni cvet...ali onaj vec dozreli, sa koga treba da oduvam penu...nestabilan, lep, beo, leprsav...onakav bas, kakva je bila nasa ljubav...

Moram da te ubijem....toliko te volim!

Opet nesto sto lici na prozu, i opet nesto sto bi moglo da posluzi kao inspiracija za prozu.

Nekakvoj Marijani

Ne znam sta me je nateralo, ne znam koji djavo me je naterao da u ruke uzmem neobjavljeni roman svog oca. Sada, kada mu se posle mukotrpnog lecenja, zivot svodi na spavanje, pusenje i kratke setnje po dvoristu, pomislila sam da bi mu bilo drago da upoznam njegov zivot, onaj deo zivota kada je stvarno ziveo, od kojeg je ostalo samo pusenje...
Roman je pisao na osnovu istinitih dogadjaja, pise na pocetku da je neka imena promenio... Promenio je, ustvari svoje ime, valjda da ljudi ne bi shvatili ko je glavni lik. A kako i ne bi shvatili za ime Boga? Moje ime je promenjeno iz Dragana u Gaga, ime moje majke iz Svetlana u Cecilija. Mislim da je Cecilija najgluplje sto je mogao da smisli.
Vidite, Marijana, ne znam da li je promenio Vase ime. Ja sam Vas, uglavnom, upoznala kao Marijanu. Toliko ste me boleli kroz citav roman. Ne mogu da verujem kakva se ziva rana u meni otvorila, upoznajuci Vas lik. Bilo me je stid da citam o vasem gubljenju nevinosti, te stranice sam samo ovlas pogledala. Boze, cudno je, cudno je da sam jos uvek dete, cudno je i da je moj otac u meni toliko duhovno ziv, da mogu i da se naljutim. Zapravo, kroz Vas lik ja sam, u dvadesetpetoj godini zivota cak, prvi put osetila ljubomoru. Deca valjda sebi predstave roditelja kao nekoga ko moze voleti samo svoju porodicu, i onda, posle godina citanja raznoraznih romana o raznoraznom svemu, shvatis, citajuci jednu ispovest, da su i roditelji zapravo obicni ljudi. Naravno, koliko god da je on uticao na moj zivot, necu dozvoliti da me odredjuje. Ali, nikada nisam osetila takvu bujicu emocija, pre nego da Vas upoznam.
Krivila sam sve i svakoga za njegovu depresivnost, za njegov alkoholizam, cak sam spremno u podsvesti i za upalu mozga preuzela deo krivice, a onda sam u jednoj noci shvatila da je on jednostavno voleo Vas. Tuzno je to sto ste i Vi voleli njega, sto ste dugo posle pisali, verovatno da nikada niste preboleli jedno drugo. Mami je, znate, davao da cita sva ta pisma, a ona je govorila: "Sto joj ne odgovoris, zar ne vidis kako pati?" Moja divna, trezvena Svetlana. Ocekivala sam nju i sebe u glavnim ulogama. strasno je sto sam besna zbog toga. Mene je pomenuo kao "slatku, cupavu devojcicu kakvu je oduvek zeleo", a o mami je pisao kako ne podnosi njegove depresije i pijanstva...i pomenuo da je od zivota dobio samo "jedan nesrecan brak i jednu divnu cupavu devojcicu proizislu iz tog braka". Smesno. Pateticno. Ironicno cak. Sada, kada je vezan za krevet, njih dvoje se cak vole. Saceka je svakog dana u dvoristu kad se vraca s posla. zar je trebalo da oboje budu bolesni, da bi imali "srecan brak" . Kakav scenario!
Videla sam u romanu da ni Vas scenario u Bosni nije bio mnogo bolji. Imali ste zaista strasnu sudbinu! Svejedno sam Vas mrzela te noci. malo sam i njega mrzela te noci. Taj roman je probudio najgore u meni. A toliko sam mu se radovala, zelela da ga izdam jednog dana... sada bih volela da ga Vi imate. Posvecen je Vama. Govorio je tamo da ste mu sve vreme bili verni, bar ste tako pisali u pismima...sad, poznajuci nas zene, ne znam samo ko tu izmislja. Svejedno, trebalo je da Vi to procitate!
Znate sta je najstrasnije? Mene je prica zabolela jer sam u noj pronasla sebe, jer i ja volim istim intenzitetom coveka koji je daleko. Da li je moguce da sudbina moze tek tako da se ponovi? Da li je moguce da se ja, kao moj otac, vezem za nekog ko ce morati da trpi moje depresije, da ce moje dete u romanu otkriti da njegov otac nikada nije bio centar mog sveta? Vise nije... Vidite, sve ima svoje dobre strane...cak i one suze koje sam tog dana rasipala po vasim proslostima, koje su razlile tintu i napravile nove oblike od slova koja su me tako zabolela. Bilo je bolno i divno iskustvo upoznati Vas, Marijana! Bilo bi lepo da mozete da znate koliko ste bili voljeni, godinama...jer roman je pisan 2002, tacno godinu dana pre bolesti, kao da je znao da vise nece moci da pise...
Ne mogu Vam ja, ustvari, reci da mi je zao ili drago zbog toga sto ne mozete procitati te retke, ja sam tu trece lice, pravo malo egocentricno deriste koje zeli da ima vecu ulogu.
Pisem Vam zato sto znam da ovo necete procitati i zato sto Vas na neki bolesni nacin osecam bliskom,verovatno bi trebalo i da trazim i oprostaj, jer niste zasluzili ovakav bes, ali...to je za mene isuvise pateticno...osim toga, najpre ja moram da oprostim...

jaoj, pronašla sam jedan takoređi ''odlomak iz dnevnika'' i crkoh od smeha, potpuno sam zaboravila na to, sad mora podelim sa nekim ;))

Ko zna zasto je to dobro

Znate, ne volim bas da ovde pricam svoje dirljive ljudske price, ali ovo mora da se cuje i sacuva... Uvek se pitam zasto se stvari koje bi mogle svakome da se dese, desavaju iskljucivo meni...

Bio je to divan dan:), ja planirala da se istusiram i da odem u obilazak svih koje davno nisam videla. Zakljucam lepo vrata od stana da niko ne bi usao, kljuc lepo ostavim u bravi i odem u kupatilo, samo sa peskirom i gacama. Istusiram se, vezbala sam to vec, nije komplikovano. Krenem da izadjem... Eeee...to je glavni deo... Uhvatim se za bravu i skontam da mogu da je vrtim u krug koliko volim...nista... Mobilni naravno nisam planirala da perem tog dana, pa ga nisam ponela sa sobom... I, zamisli baksuza, sva sminka i lakovi za nokte mi ostali u dnevnoj sobi...a bas sam mogla da ubijem vreme... Sta cu?

Moram da vristim, ne volim, al' moram... Krecem da dozivam gazdaricu kuce: "Natasaaaaaaaa! Natasaaa! Ajde, cujes me u dva ujutru kad pustim muziku, a sad se derem u dva popodne, ti gluva! Komsije ce da me biju zbog preglasnog rokenrola, pominju mi familiju teraju me do djavola!!! Napravicu zurku ako me ne pustis odavde!"

Ne ide...

"Muskarci, sedim gola u kupatilu i ne mogu da izadjem. Dodjite, spasite me!"

Pokusavam da izadjem kroz mali prozor, stavljam nogu na lavabo, koji se odvaljuje sa plocica na zidu i pada... Sedam na solju i krecem da se smejem... Kakav nervni slomic... Uporni pokusaji da obijem vrata nisu uspeli...

Neko kuca na vratima...

"Ako se neka budala setila da dodje na kafu, ja ne mogu da otvorim"

Al' jebi ga, ne moz ni ona, kljuc mi je u bravi....

Donosi merdevine. Ja vristim od smeha... Kaze: Penji se, ja kazem: Gola sam, sad ovaj dijalog bi primamljivije zvucao da nije moja gazdarica Natasa bila s druge strane merdevina... Odlazi da mi donese trenerke i donosi samo donji deo... Pa, dobro, male su mi sise, ali ipak...nema smisla...nalazim majicu iz prljavog vesa i navlacim...

Jedna noga na ves masini, druga na simsu spremam se za pokret, a Natasa kaze: "Je l' mozes ti da prodjes kroz prozor?" Pa, mislim, nemoj se vredjamo... I iskacem napolje...spasena sam!!! "Jao pa ti si bosa!" "Boga mi, od danas se kupam obucena i obuvena!" Kroz drugi prozor ulazim u stan, uplela sam se u venecijanere, i dalje vristim od smeha...

Natasa kaze: "Svaki normalan covek bi se iznervirao!" "Eh, ko zna zasto je dobro da nisam medju njima..."

Moja negde, prva prava priča, volela bih i komentare na nju.

Da li ste za ples?

''I koji me đavo naterao da baš ovde stanem i ukopam se u mestu?!'', razmišljao je glasno pešak. ''Ama kao da me neka viša sila naterala da napravim pogrešan potez i zaustavim čitavu igru! Kakav sam idiot ispao, ne mogu da verujem! Da sam bar koje polje više ili niže pa da me makar protivnik sažvaće, ovako će me proždrati moja sopstvena kraljica! Bruka i sramota! Vidi, svi su se ukopali u mestu, ne mogu nida mrdnu! Uništio sam igru, sve sam upropastio!'', drao se na sav glas.'' ''Kad te se samo dočepam!'', urlao je kralj. ''Čitavu smo večnost smišljali strategiju da pobedimo, a sada stojimo ovde kao statue, nismo ni gubitnici! Da bar mogu da padnem kao pravim gubitnik, mogao bih i da ustanem i započnem novu igru, ti nikogoviću! Zar ne znaš da moraš da se držiš pravila? Zar je to tako teško, za ime Boga? Crno je crno, belo je belo, a ti smeš da ideš samo jedan korak napred! Šta je tu toliko teško! Sad ćemo zbog tebe ostati ovde zauvek! Ništa nas nikada više neće pokrenuti! Agonijaaa!'' Pešak je plakao na sav glas. Napravio je samo jedan pogrešan potez i zaustavio sve. Oduzeo je svom kralju pravo na pobedu i poraz. Sve je ubio, sve je propalo. Bio je ponosni, beli pešak, revnosan i ispravan, a sada je crnji od najcrnjeg, sada je ubica čitave igre. Kreten! O, propasti! ''Prestani da kukumavčiš, malecki!'' prodrao se crni konj preko puta. ''Ti si našao da me tešiš, konjino jedna!'' ''Jesam, što ne bih? Malo si skrenuo s puta, pa šta sad? Vidi mene, ja nikada nisam ni išao baš pravolinijski, pa šta mi fali?'' ''Konju jedan, stvarno si konj! Nisi išao pravolinijski, ali si i dalje pratio pravila, idiote!'' ''Ono jes', i to što kažeš, svi imamo kanda neki svoj put, pa sad što je moj malko krivudav...što ću ja? Nego, jesi li ti za ples?'' ''Molim? Jaoj, Bože, pa je l' sam ja tebe kamenjem gađao pa da završim plešući sa ovim konjem? Crni konju, pa mi igramo šah! Kakav te crni ples spopao, crni konju?'' ''Pa, ne igramo više šah. Svi samo cupkaju u mestu i deru se. 'Oće nešto da se igraju. A ja ko velim, kad nema više šaha, aj mi da igramo nešto drugo.'' ''Šta se s tobom zbiva, ludače?! Mi smo na šahovskoj tabli i mi zato moramo da igramo šah! Šahovska tabla je ovo, a ne nekakav plesni podijum, kakve su te to lutke u'vatile, crni konju?'' ''Ali mi ovo ispod nas zovemo šahovska tabla, zato što igramo šah na njoj, ali kad bismo na njoj plesali, mogli bismo i da je zovemo plesni podijum, šta fali? I prestani da me zoveš 'crni konju' ko da je to nekakva uvreda. Ja jesam crni konj i baš volim što sam crni konj!'' ''Ti si ludi crni konj i hoćeš da pokvariš sve!'' ''Ja nemam šta da pokvarim kad si ti već sve pokvario, zašto inače roveš tu ko mečka?'' ''Ne vređaj...to...to boli, kao da mi nije dovoljno što i sam brinem! Dobro...kažeš...da plešemo... Koja je svrha plesa, šta tu ima pametno? Ko će da pobedi?'' ''Ma nema tu ništa pametno, pa gde si ti video pametnog konja? Samo se igraš da bi se igrao i sigurno je mnogo lepo. Jedino je pametno što nema pobednika.'' ''Jaoj, budalo, zašto smo mi onda protivnici kad nema pobednika i gubitnika! Tu nema smisla!'' ''Ma, kakvi protivnici! U plesu nema protivnika, u plesu smo partneri. Igramo zajedno uz pesmu. Malo pevaš ti, malo pevam ja, malo vodiš ti, malo vodim ja! Izmišljamo zajedno nove korake. U plesu uvek možeš da praviš nove korake! Ne postoji pogrešan korak, samo novi. Ako ustukneš i padneš, malko ti se smeju i zovu te ''smotanko'', ali onda samo nastaviš da plešeš i opet si u igri. Onda sve ponese pesma i svi zaplešu! Više nećemo biti neke crne i bele protivničke figure, bićemo partneri! Sijaćemo od sreće! Bez prestanka!'' ''Dobro...nemam šta da izgubim...već me mrze, već sam napravio pogrešan korak.'' ''Ama, videćeš, u plesu nema mržnje.'' ''Obećavaš brda i doline, baš si mi ti neki laskavi konj! Plešimo, ipak...'' Tako su pešak i konj otpočeli igru. Svi su ih gledali zgroženo.Idioti, šta to rade? Zar nije dovoljno što se srušio svet, što je prestala igra? Svašta bi im rekli i uradili, ali nisu mogli da se maknu sa mesta. Pešak je u početku bio pravi smotanko i nije mogao da uhvati ritam vesele pesme koju je konj glasno pevao. Zatim je pustio konja da vodi svoju igru, i, prateći ga, smišljao je i sam nove i nove korake, pa malo preuzimao ples. A opet, nije izgledalo kao da ratuju. Samo su zajedno pravili novu igru. I plesao je sve bolje i bolje, i sve slobodnije, kao da nije više nekakva šahovska figura. ''Da li si spreman da još nekoga pozoveš na ples?'', pitao je konj. ''Lako je. Važno je samo da želiš da plešeš.'' ''Ne znam...ne mogu...''-ustezao se pešak. ''Gledaj i uči.'', namignu konj. ''Pleši malo sam.'' ''Sam? Pa kako ću?'' ''Lako. Pusti da te nosi tvoja pesma...tako... U plesu je sve, ali baš sve, moguće. Svaki pogrešan korak ili te uči kako da ne padneš, ili je novo pravilo! Samo poletiš!'' I ode... pešak ga je posmatrao i uživao u sopstvenom plesu. Kako ga je samo nosio taj ples! Kad bi samo svi zaplesali! A onda je poverovao... razrogačio je oči videvši crnog konja kako pleše sa, ni manje ni više, belom kraljicom! Crni konj i bela kraljica?! Au, pa u plesu je stvarno sve moguće! Kad se bolje razmisli, nije taj baš tolika konjina. ''Kad može on sa belom kraljicom, mogu ja sa bilo kim! Ja mogu sve! Ja sam prekinuo igru! Ja sam napravio pogrešan potez!''- malo se saplitao kod svakog 'ja', ali je i dalje verovao da može. Morao je malo da se pomuči, ali je jedan crni pešak pristao na ples. Pa drugi, pa treći... I tako, mic po mic, zaplesahu i kraljice, i pešadija, i konji, i lovci... Vrteli su se u krug, padali i ustajali, bili smotani i stidljivi i uvek se iznov vraćali plesu, istovremeno igrajući istu igru i započinjući novu... Sve su manje razmišljali ko vodi i ko je sve započeo, jer su u plesu bili partneri, ne protivnici, ne pobednici i gubitnici. Svrha igre nije bila u kraju igre. Svrha igre bila je da se igraš i osmišljaš igru. I bi čudo. I bi svetlost. I boje.I vidi, zbilja više nisu bili crno-bele figure. Bili su plavi, žuti, crveni, zeleni, menjali su boje onako kako je na njih padala svetlost, a pod nogama je sijao divni, šareni plesni podijum! Sijali su! Sijali od sreće! radovali su se svakom padu, svakom koraku, svakom okretu, svemu novom što su naučili! ''Ovo je igra o kojoj je trebalo da sanjam! Nikada nije trebalo čekati nekakvu pobedu!Nikada više neću morati da prkosno gledam poražene niti da poraženo saginjem glavu pred protivnicima! Nema protivnika!'', pevala je kao pesmicu kraljica kojoj je pala kruna i nije je bilo briga. Ta ju je kruna ionako sve vreme samo žuljala. A naš je pešak pogledao dalje i video neku džinovsku crno-belu figuru kako se smanjuje i odlazi, kao da oseća da više nije potrebna. I sinu mu da je to onaj đavo što ga natera da napravi pogrešan potez! I bio je u tom trenutku i gnevan, i zahvalan i kivan na sebe, a onda je pogledao šaroliki plesni podijum i pustio crno-belu figuru da ode u miru, pa nastavi da pleše, i da uči da pleše! Jeste li za ples, ili biste da bacimo jednu partiju šaha?