Džangrizavi matorac na kub. Ne bih da grešim dušu, možda je Ćomi Tomić privatno bio kul, ali uz izuzetke, svi filmski likovi su mu bili manje-više noćna mora svakog srpskog klinca koji bi iole hteo da ima neki svoj život nezavisan od matoraca. Taj se po svemu sudeći i rodio sed, sa brcima i onom facom kao da si mu oca.
Model je poznat: u njegovoj kući se zna red: ustajanje u 4 ujutru, popara, pa u školu/na fakultet. U 2 kući, da se ruča kupus od pre 10 dana, pa domaći, pa u zanatsku radionicu (da se njemu pomogne), a onda u krevet, najkasnije do 8 uveče. Ne slažeš se? Samo da znaš, ko se sa njegovim ocem nije slagao, dobijao je čekićem po glavi. Ma kakvim čekićem, maljem!
I hajde, ovaj model je valjda ostao u nekim prošlim vremenima i danas ga samo gledamo u matorim filmovima, ali lik je uz varijacije preživeo.
Pera: Matori, evo me ispred zgrade, hajde mi otvori da ne zvonim!
Žika: Važi, torima. Upadaj!
(minut kasnije- neko lupa na vrata)
Žika: Gde si... A, gospodine Hadži-Petroviću!? Izvolite!?
HP: Sinko, što ti otvaraš vrata, a da ne proveriš ko zvoni!?
Pera: Pa to me je moj drug prethodno zva...
HP: Sinko, ne valja ti to! Da li znaš da svaki put moraš prvo da proveriš ko zvoni, pa da otvoriš vrata i pogledaš!
Pera: Pa dobro, ne mogu sa osmog sprata da vidim ko je ispred...
HP: C, c, c... Pa šta te mrzi da siđeš dole i otvoriš!? Šta da je neki narkoman? Evo, sad kad su me smenili sa mesta predsednika kućnog saveta, opet će početi da se skupljaju narkomani i puše one smešne cigare u podrumu, jer znaju da sam ih ja rasterao.
Pera: Dobro, komšija, ali to je moj drug, najavio se...
HP: Nemoj ti meni "dobro komšija". Da znaš da ću ja sada ovo izneti pred kućni sav...
(Žika ulazi u stan)
Pera: Komšija, znaš šta? Duvaj ga!
