Poslednji motikanac

Rođen je u radničkoj porodici. Zbog toga mu pojam rada nikad nije izgledao strano. Čim je prohodao nosio je ćaletu motiku i gledao je kako se zemlja predaje snazi roditelja. Za treći rođendan dobija malu motiku i tu počinje njegova karijera. Dok se druga deca igraju u pesku na moru, koristeći plastične lopatice i grabulje, on je već prekopao baštu. Nije znao gde udara, ali je udarao, i upornost se isplatila. Kreće u školu, i seljaci se pokondirili, pričaju o nekim novim stvarima, a niko da pomene motiku. Bio je tužan, jedva je čekao da dođe kući i da kopa. Počeo je i da radi po komšiluku, prerastao je svoju zemlju i arendu. Kada su mu porasli prvi brčići, bio je to već ozbiljan dasa, biceps je već bio definisan zbog dugogodišnjeg vežbanja. Mislio je da ode u srednju. Bio je dobar đak. Ali je odustao, shvatio je da mu je motika sve u životu. Interesantno da nije voleo kramp, ašov i druge alatke, voleo je samo motiku. Onu malu je okačio iznad kreveta. Devojke ga nisu zanimale, ali je on zanimao njih, imao je lepu figuru. Jedna ga je zatekla, zamisli, na kopanju i tu se rodila ljubav. Roditelji mu umiru, morao je sam da izdržava porodicu. Dobija i dete. Ono raste, on i dalje kopa. Jednog dana majka iznese malog da vidi tatu, ovaj mu pruži motiku, a mali pobeže. Bilo je jasno da motikanaca više neće biti.