Možda na Mesecu

Odgovor liku koji uporno tvrdi da ima mnogo manje kila nego što realno izgleda.

- Uh tebreks, dobar basket bio...nego ostarilo se, ne mogu više ni da trčim k'o nekad...
- Šta ostarilo, imamo po 32, nego nismo u formi, a i jedemo k'o stoke, reaalnooo.
- Pa ne znam, ja ni ne jedem, čak i manje nego pre, nego imam usporen metabolizam, to mene jebe...
- Ih sad...daj naši smo, pa vidi kol'ku si stomačinu pustio, šta mene farbaš! Kol'ko imaš kila?
- Ma nemam pojma, sedamdeset koje, 5-6...što?
- Al se prosra ti od basketa, to na Mesecu a? Daj budi realan jednom, zduneš pola praseta ko ništa!
- Ko, ja? Ti znaš da ja kući samo zeleniš jedem, ona moja me pritegla, kaki!
- Da, kući, a do kuće imaš šurnaest mesara. Daj bre ne seri...nego ajmo na po gurmansku, ja častim!
- Pa ajd...

Flešbek

Ono što je potrebno da se dogodi u filmovima borlačkog karaketra ne bi li glavni glumac sakupio nadljudsku snagu i iz stanja polukome se vratio zdrav ko iz Mataruške banje.

Šurnaesta runda je u toku tamnoputi bokser konstitucije vučnog voza udara kroše glavnom glumcu da ovaj pada ko sekvoja pod nitrom, a nekolicina u prvim redovima se žale na upalu pluća kao nuspojavom udarca...Dok znojava telesina našeg junaka pada, i ulubljena faca se spaja u celinu sa podom, odjednom mu život prolazi pred očima...Odjenom se svega seća...Seća se kera Švrće kako mu podiže rep i, i... Ne, ne to... Krštenje kumovog deteta, a on je toliko pijan da se ispovraćo po detetu... Ne, nije ni to... Bata Živojinović mu preporučuje Komprostu, i njemu se prostata podmalđuje, ne peče ga kad piški, može da kara i triput... Da to je to, sada sve već ima smisla... Adrenalin se pumpa, ko trostepenom centrifugalnom pumpom, on se pridiže jači nego Mile Kitić, i pred sam fatalit izgovara...
"Za Batu!"

K'o isprana džezva

Slikovit opis najslabije i, ujedno, najlošije kafe koju ste ikada bili u prilici da spustite niz sopstveno grlo. Blatnjavi napitak bljutavog ukusa koji će vas pre naterati da bacite peglu nego što će vas ujutru odšlogirati i osposobiti za novi radni dan. Nezaboravna tečna kreacija kafe-kuvarica koje su svoju trovačku karijeru gradile u onim mnogoljudnim firmama/preduzećima/ustanovama čiji direktori nisu previše marili za radnu aktivnost svojih zaposlenih a i ti skupi švedski aparati za kafu se nisu baš idealno uklapali u planirane troškove plaćanja mini-valova plavokosim im ljubavnicama ( između ostalih tačaka budžeta; prim.prev.). Ustvari, najbolje su prolazili oni koji su tog dana uspevali prvi da dođu na pos'o. Svi posle njih su završavali kao kolateralne štete "vreme je ograničavajući faktor" faktora koji se ogledao u vidu bezosećajnog serviranja bednih ostataka prve jebene ture u šoljice oivičene - o, okrutnosti li - plavom linijom. Doduše, ta ekonomičnost pri trošenju suvih zaliha "crnog napitka", svakako je nailazila na opšte odobravanje kod gorepomenutih direktora ( a u vezi sa gorepomenutim budžetom ) ali i otvarala mogućnosti brojnih privatizovanja neiskorišćenih pakovanja u lične, da ne kažem, domestikalne svrhe.

S druge strane, ako ste se ikada zapitali kako je to biti prosvetni radnik u jednoj, na primer, osnovnoj ili srednjoj školi - bilo bi uljudno da pod hitno zaboravite na tu ideju. Jer, pravo je čudo da pomenuti nisu i ranije otišli u pizdu materinu kada pored svog pretrpljenog stresa na predavanjima, sednicama i sastancima ( sa isto tako poludelim kolegama i roditeljima ) ne dobijaju ni potrebnu dnevnu dozu kofeina koja bi im pomogla da te događaje i moždano i digestivno procesuiraju ( jebem, zar ne? ).

Ipak, mene lično najveća jeza prođe kada gledam neku od jebenih Pavićevih serija i čujem ono čuveno "Je l' može kafica?" pitanje. Setim se onda i firme gde je keva pre šurnaest godina robovala i ličnih pribora za kafu koji je svaki zaposleni, pa i ona, imao u svom stolu, ormariću, tašni. Setim i svoje bivše razredne ( pozdrav ovom prilikom ) kako je palila jednu za drugom samo da bi sprala taj gadan ukus u ustima sa velikog odmora. Zatim je obično slala nekog štrebera da joj donese jednu gorču iz kafane "Fontana" i posle ispijene iste nekako uvek bila čudno dobre volje. Jebiga. Snalazio se ko je kako umeo i znao, samo da nekako pregura taj dan. I jebeno ispiranje džezvi. A eto, mi danas pijemo espresa, kapućina, late-makijata, pičke materine. Nekad su se ljudi baš patili oko ovih danas jednostavnih stvari...

- Kelner?
- Izvolite, gospodine...
- Kakva ti je ovo kafa, bre?
- Turska, srednja, s jednom kockom šećera. Takvu ste i tražili...
- Deder, srkni malo...
- Ne bih smeo na radnom mestu...
- SRKNI, rekoh...
- :srk: Uh, ovaj, oprostite, molim Vas...Znate, imamo novu kafe-kuvaricu i...
- Da nije kojim slučajem došla iz nekog propalog preduzeća?
- Jao, jeste, kako ste znali...

Nešto su nam bacili

Najuniverzalniji odgovor starije populacije u zemlji Srbiji, na sve ono što je njima novo i što nikad ranije nisu iskusili, a to je uglavnom zato što u životu nisu izašli iz svog dvorišta. U poslednjih nekoliko godina, ovo je uglavnom "objašnjenje" za povećano prisustvo ludila u građanstvu, koje se manifestuje uglavnom kroz kriminal, najčešće masovna ubistva i samoubistva, kao što su, na primer, porodične tragedije, kad neka prsotina u nekoj vukojebini pobije celu familiju i na kraju izvrši samoubistvo.
Krivci za to ludilo su večito neki deseti faktori, a nikako sam akter događaja. To su uglavnom NATO (čitaj: Amerikanci, mamu im jebem govnarsku) ili đavo, a desi se i da CIJA bude umešana, zašto, pa zato što su nas oni BOMBARDOVALI i ko zna šta su nam bacili od gore, neki kurac palac, da narod poludi i međusobno se poubija, a sve to sa ciljem da unište pravoslavlje i da prouzrokuju neslogu u inače složnom narodu.

Primer 1:
Negde u pizdi materini u unutrašnjosti lepe nam države, ratni veteran uzeo kalaš koji mu ostao iz rata i koji je 15 godina štekao u podrumu i pobio 5 članova porodice, 4 slučajna prolaznika i izvršio samoubistvo.

Bakuta sa 2 zuba u glavi i 3 razreda osnovne: Jaooo, kuku leleee, jadna mu majka...ma to su nam oni đavoli nešto bacili odozgo, pa narod poludeo...

Primer2:
Leto, 50 stepeni u hladu, prskanje komaraca se vrši sa 4 meseca zakašnjenja...efekta, naravno, nema, jer je već šurnaest generacija ovih krvopija stasalo i doktoriralo zanat. Ali, objasni ti to širokim narodnim masama (u daljem tekstu ŠNM).

ŠNM: Pu, malo izađem iz kuće. vratim se sa 15 ujeda...mamicu im jebem, ovi prskaju ali niš ne vredi, gamad postala otporna na ta čuda, ma to su nam bre ova govna od gore nešto bacila i otišlo sve u kurac, sve se promenilo i postalo degenerisano!

Peške bi brže stig'o

Teoretska tvrdnja kojom izražavamo naše nezadovoljstvo brzinom putovanja od lokacije A do lokacije B, uglavnom posredstvom spoljašnjih činioca van naše kontrole, koji dodatno usporavaju naše već usporene auto prevoznike (Autobus, voz ili nešto treće)

Milan: Brate, što kasniš sat vremena bre?!

Uroš: Ma pusti bre, onaj jebeni vozač je sat vremena kružio oko ovog jebenog grada k'o mačka oko jebene slanine, kroz šurnaest kružna toka je proš'o, peške bi brže stigo nego onim busom, majku li mu raspalu! Reko' duzmem onaj menjač od pola metra da mu ga svitnem u bulju pa da nagazi malo taj gas, kosku li mu inficiranu jebem! Što bre nisu ulice k'o u Nju Jorku, k'o šahovska tabla, stigneš gde hoćeš sa 3 krivine maksimum, a ne vataš zjala po kružnim tokovima k'o raspala kurva u birtiji za neku brlju i pola džointa! Ja mislim da bi država trebala nešto duradi po tom pitanju! (Vratna arterija počinje da bubri)

Milan: Brate, kad si poslednji put jebo nešto?

Dolazi s teritorijom

Šmekerski odbrus napaljenom liku koji hoće da te idolizuje. Jebiga, nove informacije su izašle na vidjelo i zbog toga si ti postao glavni baja u kraju. Stoga, mnogi hoće da budu kao ti, da imaju povlasticu prelaska života na easy. Jer oni vide samo vanjštinu i ne žele da znaju za hiljade i hiljade sklekova koji stoje iza svega. Ali ti znaš za jadac i svoje tajne ne daš nikome.

Neka random ziljavuša: Jao kolega Antonije, pa to ste vi!
A: Da, izvolite.
NRZ: Ne znam da li ste me zapazili, ali ja sedim iza vas na Teoriji električnih kola III.
A: O stvarno? Nisam vas do sada primetio.
NRZ: Nego, kolega, da li je istina da ste vi oborili desetku kod Ludog Caje?
A: Pa, znate, mislim, ta desetka je bila simbol mog ličnog poraza i ja sam naprosto morao da je se otarasim.
NRZ: Vi znate da pre vas niko do sada nije dobio tako visoku ocenu kod Caje. Kažite mi molim vas, kako ste to uspeli?
A: Šta da vam kažem, malo se aktivnije radilo, pregledala se stručna literatura i tako...
NRZ: Da, ali to je recept za koji svi mi znamo. Ja, recimo, izlazim kod njega već nekoliko puta i nikako da položim, a svu literaturu sam pretresla. Tu mora da ima još nešto, xe xe. Neka profesionalna tajna.
A: Ah koleginice, pa to je samo iskustvo, znate, ono dolazi sa teritorijom. Ma vidi samo koliko je sati, izvinite, moram da teram neke crepove, a Vladičin Han nije baš blizu. Pozz

Pušio kurca pa se primilo

Izraz koji se koristi da opiše instant stečeno znanje u nekoj oblasti. Dojučerašnji nemač pojma postaje urbani pojmač koji zna, koji umije i još dvije.

Šamac, čaršija, ljeto gospodnje 2010.

A: E jebo te, vratila se Micika.
B: Znam, vidio sam je juče.
A: Opa, bogme, ona klima metropole joj prija izgleda. Si vidio kako se sva modernizovala.
B: Jes vala, modernizovala se u pičku materinu. Nije mjesec dana provela u Bukureštu, a tu izvodi bijesne gliste i priča kao neki engleski, to razvlači, to drvi, sa sve akcentom kao su je opanci učili da govori. I još pri tome gleda na sve nas kao na neke paore, a ona tamo ide da glanca enterijer ko najveća kurabeštija.
A: Šta ćeš, pušilo nekog kurca tamo, pa se primilo.

==========================================================================
Zemun polje, automehaničarska radnja " Kod Karburatora" porodice Trećekoljenović

M: Znaš, tajo, ja mislim da ti ova geštucna ide na motocincilator samo ako joj je prečnik za 9.šurnaest mikrona veći od pete kosmičke brzine. I isto, da li si znao da su Dajmler i Benc zapravo bili potajno ljubavnici? A onaj što je izmislio cincilatore se upleo u taj trougao i otkrio njihove poslovne tajne, a...
T: Milena, sine, vidi tajo da nismo bacili one pare za tvoje školovanje na Megatrend univerzitetu. Ajde ljubim te, dodaj mi okasti devetku i idi malo odmori, da ne preučiš.

Šta li sam ja radio u prošlom životu

Retoričko pitanje samom sebi nakon uviđanja da splet okolnosi koji nam se upravo dogodio, ili nam se događa duže vreme, po svom skromnom mišljenju nismo zaslužili, jer avaj uvek je kriva neka loša karma za koju je odgovoran neko drugi ili neka viša sila za stvari koje nam se događaju, a nikako mi sami.

Mračan stan pun buđi i vlage. Na trošna vrata ulazi čovek u poznim srednjim godinama proćelave sede kose i nosi hrpu papira u ruci. Lupa vratima i uspešno ih zatvara iz trećeg pokušaja. Baca papire na mali okrugli sto i ubrzo im se vraća nakon što ustanovi da u starom izanđalom Beko frižideru nema ničeg osim dve ubudjane viršle i jogurt od prošle godine. Zavalivši se u fotelju iz koje štrči gomila federa, počinje da ih lista polako žvaćući cigaru trulog ukusa.

-Račun za struju, račun za vodu, račun za grejanje, račun za vazduh... Hipoteka, poslednja opomena iz banke, porez na luksuz... Kakav bre kurčev luksuz... Treća rata za onu raspalu peglicu koja drži točkove ko petnaestogodišnjakinja nevinost... Zahtev za razvod braka po šurnaesti put... Alimentacija... Druga alimentacija... I tužba komšije Miće što sam mu zakačio dete raspalom peglicom.-

Baca hrpu papira nazad na sto, i osvrnuvši se pogledom oko sebe, na stan sa trulim podom, izlizanim zidovima, nameštaja ne mlađeg od 50 godina, i svećnog lustera koji samo što ne padne, gaseći cigaretu o fotelju ispušta žalosni vapaj:

-Jaooooooooooooo bože dragi gospode, šta li sam ja radio u prošlom životu da zaslužim ovu bedu i čemer??? Mora da sam bio kurva, ili dželat, ili jebeni Hitler kad me šikaniraš k'o da sam lično rešetao Jevreje na froncle u logorima!-

Mirisati travu iz korena

Biti hladan, beo, mrtav i sa'ranjen. Najebati do koske, k'o LSD kod Branka Kockice. Može se koristiti i za ubijanje nekoga u pojam, to jest za osobu koja je preživela psihičku torturu u vidu pomeranja dupeta, a u stilu šetanja Japana prilikom zajebanog zemljotresa.

1 - Torima, si video Mirka u poslednje vreme, ima šurnaest dina od kako smo odrobijali škole, a njega nema da se javi, ono fazon, a bili kul ortaci, ako me razumeš.
2 - Koji je tebi kurac, on bre zapao u neku lošu ekipu, i popio hedaru ispred trafike, ima deset dina kako miriše travu iz korena.
1 - Neee seri, a do kurca, sad sam se smorio k'o bulja. Daj pivo.

------------------------------------

1 - Matori, pa šta ima jebote, čini mi se da sam te video juče sa nekom pičkom. Šta to bi? Kako si je smuvao?
2 - Ma ništa, malo, upoznah je, pozvah na piće i tako to. Duga priča.
1 - Gde si je upoznao? U ambulanti nekoj? Invalid? Što joj je leva noga duplo kraća od desne?
2 - More jedi govna.
3 - Hahahah.
1 - Ma što brate. Vidi se da si human. Dobar čovek. Nego zar nisi mogao da nađeš neku sa malo manjim hendikepom, da, tipa, nema par prstiju ili tako nešto.
2 - Ako nećeš da pričamo ozbiljno onda odjebi.
1 - Mada boli te rac, ovako ćeš se manje mučiti da joj raširiš noge, samo jednu treba skloniti u stranu. Ajde vidimo se.
3 - A što si ga upucao bre? Jesi stoka, brate. I ovako je majmun, a sad si ga ostavio da miriše travu iz korena. Jesi pokvaren, majku ti.

Zadužbina

Odlazak na svadbe, krštenja, veridbe, (u zadnje vreme jako retko) ispraćaje, (ne dao Bog) sahrane i druge svetkovine kako bi se familija i poznanici osećali dužnim da jednoga dana uzvrate posetom i proporcionalno se isprse. Trulo je organizovati nešto, a da nema gostiju (jebeš utakmicu bez publike). Naravno da je pažnja najbitnija i ono "uveličati svetkovinu svojim prisustvom", poklon je nebitan (svako u skladu sa svojim mogućnostima) te se i ne gleda (taman posla!) ko je šta doneo, niti se beleži u svesci. Ali se ipak pothrani negde u memoriji, pa obostrano važi.

- E, stigla pozivnica od Branka i Ljilje, ženo.
- Da nije nešto ne daj Bože?
- Čim je pozivnica, znači da jeste. Žene sina. Neće se provučemo samo sa po nekom črvenom na buvljaku.
- Kuku! Da l' da idemo?
- Moraćemo, ženo. Zadužbinu da vratimo. Bili nama na svadbi, uplatili nam svadbeno putovanje. Dobro, bila tad srećnija vremena, al' opet... 'Ajde i na sve sa'rane što nam dolazili. Pa ovu dečurliju kad dobismo, prvi došli za svako. Ne sećam se šta doneli, navodno sam bio pod dejstvom alkohola tada, ali se nisu brukali. Pa kad udavasmo ćerku doneli veš mašinu Kendi. I onoj našoj pizdi što još džonja u svojoj sobi kad smo pravili ispraćaj iako civilno služio vojni rok tutnuli kovertu. Nisam brojao, ali bilo 300 evra. Možda trebali poklone obrnuto...
- Dobro, sad i ti... Nikako to da prežališ.
- Ja išao godinu dana i šta mi falilo? Prošetao državom, upoznao narod, rokao iz Kalaša, pa doživljaji tipa mapu čitaj, seljaka pitaj...
- A i oni mogli malo škrtiji da budu. Šta ćemo sad?
- Ništa, zadužbina je zadužbina, mora da se vrati! Da vidim da nekako izvedemo neku finansijsku akrobaciju, da l' može šurnaesto refinansiranje, pa da potpišem vlastitom krvlju, tamo i na veliku radost đavola...

Stereotipi po nacionalnosti 4. deo

Dragi moji,

posle puno razmišljanja, premišljanja i ostalih vidova ispijanja velikih količina piva, odlučio sam da i pored ogromnog pritiska većine zemalja sveta da to ne činim i nekoliko vrlo maštovitih pretnji smrću od država sa prostora Balkanskog poluostrva, ipak napišem i četvrti, nikako poslednji nastavak "Stereotipa po nacionalnosti". U isto vreme, razlog ovolike vremenske pauze između trećeg i trenutnog dela ove značajne istorijske studije, upravo leži u činjenici da sam zbog burnih reakcija svetske javnosti nakon izdavanja jedinog ali ekskluzivnog primerka Trećeg Volumena bio primoran da se povučen na sigurno, bezbedno mesto, na kome će moja revolucionarna glava nekako ostati pripojena sa ostatkom tela. Odatle vam, uostalom, sada i pišem. U atačmentu vam šaljem novu lista omraženih nam naroda i narodnosti sa ključem razumevanja te iskonske ali opravdane mržnje. Nadam se da ćemo se uskoro videti, dragi moji. Čuvajte se od ovijeh vrućina i slušajte vaše majke. I ako se meni nešto dogodi, Stefan Kostić je.

Vaš Th___

- VELIKA BRITANIJA

Tip mržnje koji osećamo prema čuvenoj kraljevini "s onu stranu" Lamanša nikako se ne može svrstati u red onih svakodnevnih, uobičajenih, klasičnih hejtova. Pre svega, on je relativno skorije prirode, odnosno datira iz vremena naše inficiranosti komunizmom i čuvenog slogana "Amerika i Engleska biće zemlja proleterska". Doduše, nije pomoglo ni to što je tadašnja srpska kraljevska porodica iz ratom zahvaćene zemlje i sa koferima punim zlata zapalila upravo na teritoriju gorepomenute monarhije. I uopšte ta čitava stvar sa monarsima ( NE sortom leptira; prim.prev.)...Koji su, bre, oni kurac pa da ih ja slušam i pokoravam im se?! Uostalom, neka im njihovi dabldekeri, zagušljivi pabovi, Bitlsi, fudbal sa sve Dejvidom jebenim Bekamom, prokleti čaj šurnaest puta dnevno i kraljica koja nikada ništa teže od šešira nije podigla! Mi smo, bre, ruska gubernija!...pardon, REPUBLIKANCI. Za sada, barem...

- FRANCUSKA

Francuski pederčići. I muslimani. I crnci. I modni kreatori. I francuska kujna. I Asterix&Obelix. I Žak Širak, krv mu nepristrasnu jebem! I David Guetta. I fudbalska selekcija čamuga. I Ajfelova kula. I "vidi Pariz i umri". I smrdljivi sirevi. I Toni Parker smuvao jebenu Evu Longoriju! I "La vie en rose". I lepe žene...pardon, NAJRUŽNIJE ŽENE NA SVETU. I slovo "R" kad pričaju. I profesorka francuskog iz osnovne, kurva raspala! I "Impresionisti". Et enfin, c'est fini.

- IRSKA

Zeleno, zeleno, zeleno, zel...a, da. Celt je već objasnio neke stvari...

- ŠPANIJA

Pre nego bilo šta kažem - ustanite. Jer treba ustati i odati priznanje tako moćnoj i staroj zemlji koja je i pored svojih unutrašnjih problema odvojila vreme da stane i na stranu nas sirotana ne priznavši samostalnu državu Kosovo! E, Španci, stvarno ste SRBENDE! Imate do jaja muziku, igrate najbolji fudbal na svetu, pičke vam uopšte nisu loše ( kada bi vam računali i one "kolonizovane" preko Atlantika, zajebali biste i našu ženskadiju! ), paelja je baš hranjlivo jelo a i pinjata - jer zvuči k'o da je vaša - nije loš trip! Oprostili smo vam i to što ste kraljevina i to što ste zagriženi katolici i to što je Barselona pukla i to što nas redovno prangijate na sketu. Po pitanju bikova smo, pak, i dalje neodlučni. Jebiga - jebu nas ove iz Orke. Uglavnom - Te Quiero, Espana!

Razvojni put srpske diplomatije- 5. deo

(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4)
Posle nekoliko dana pauze, nastavljam ovaj serijal, s planom da uspem poslednji deo da plasiram kako sam i obećao.
U prošlom delu, već sam opisao kako je Milan Obrenović posle 20 godina veoma značajne vladavine abdicirao, a potom i otišao Bogu na istinu.
Iako je pitanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta bilo završeno (privremeno), iako se ratovi neće voditi frtalj veka (što je, složićete se, za Srbiju prilično dug period), daleko od toga da je to bio dosadan period.
Negde sam pročitao citat koji se odnosi na Srbiju iz ovog vremena: "Da postoji svetsko prvenstvo u skoku iz blata, mi Srbi bismo bili šampioni". A kako je izgledao taj skok, sledi u nastavku.

Aleksandar Obrenović
Sigurno ste sreli lika koji je bio izuzetno vispren, ali izuzetno nezreo za svoje godine. E, takav je bio Aleksandar. Sa 27 godina (kada je tragično okončana njegova vladavina), on je već 10 godina bio kralj i prilično dobro je poznavao mehanizme vlasti. A kako i ne bi, kada je manje-više ceo život proveo na dvoru.
Ali sa druge strane...
Sva ta diplomatija, formiranja vlade, kurčevi-palčevi, sve je to za njega bilo poput nešto realističnije varijante DnD-ja (ovog puta, u kontekstu igre, pri čemu je on bio moderator). Ne dopada ti se što moraš da čekaš da se opunoletiš da bi seo na presto? Izvršiš puč i krunišeš se sa 17 godina. Ne sviđa ti se neki premijer? Makneš ga. Ne sviđa ti se ustav? Promeniš ga. Ne sviđa ti se što ti ćale i keva zakeraju za svaku glupost? Proteraš ih. Sve je to radio Aleksandar.
Ali, daleko od toga da je Srbija u njegovo vreme ekonomski ispaštala. Naprotiv. Svega jednu deceniju posle najrazvijenijih svetskih zemalja, Srbija je dobila električnu struju, razgranatu železničku, telegrafsku i telefonsku mrežu. Beogradom je počeo da saobraća prvi tramvaj, na konjsku vuču, doduše. Prva filmska projekcija u Srbiji je održana na Terazijama, i to nekoliko nedelja pre prve američke, u Njujorku.
I tako je sve išlo kao po loju do jednog trenutka. Kraljevske svadbe. Kaže legenda da Amerikanci svom sinu ispit zrelosti pomognu da položi tako što mu plate kurvu. Kada je došao u posetu u francuski grad Bijaric, gde je imala svoju vilu, Aleksandrova majka je dozvolila svojoj prvoj dvorskoj dami, Dragi Lunjevici-Mašin, inače raspuštenici, da... khm... njenog sina malo poduči nekim stvarima. Stvar je bila u tome što se Aleksandar u nju iskreno zaljubio (iako je razlika u godinama bila prema jednima 9, a prema drugima 12 godina u korist Drage, ali hej, kakve veze to ima!), a kada se vratila u Beograd, izabrao ju je za svoju ženu. Nije se opirala. A i što bi? Prvo, postala je srpska kraljica, drugo, imala je punu porodicu ljudi koji su pretendovali na visoke položaje. E, sad, postojao je jedan problem, o kome Draga nikada nije obavestila ni svog mužića, niti bilo koga iz njegovog okruženja. Naime, posle jedne povrede u ranoj mladosti, nije mogla da ostane u blagoslovenom stanju. Neki su slutili da postoji izvestan problem ("Ni prvom mužu nije rodila, pa neće ni kralju!", govorili su članovi vlade, koju je Aleksandar smenio upravo zbog protivljenja braku). Čak su i sami njegovi roditelji bili protiv braka (s obzirom da su se šurnaest godina međusobno svađali, najzad su se oko nečega i složili). Komedija se nastavila i kada je Draga lažirala sopstvenu trudnoću.
Kako kralj nije imao ni dece ni braće, stvorila se otvorena opasnost da se dinastija Obrenovića trajno prekine. Ipak, kap koja je prelila čašu, bila je činjenica da je kraljica predložila da njen mlađi brat bude prestolonaslednik. Neki oficiri su jednostavno rekli da im je dosta te zajebancije, napravili su plan, izabrali političare koji bi se pozabavili tranzicijom, odlučili da se dinastija Karađorđevića vrati na vlast i spremili se da "pobiju tiranina i njegovu metresu". Ali, kao u svakoj velikoj političkoj igri, postavlja se pitanje kako bi na to odreagovao spoljni faktor. Interesantno je da Aleksandar nije vodio ni jedan rat, za razliku od svog oca Milana koji je vodio i neke besmislene. Ipak, znatno su zahladili njegovi odnosi sa Austrijancima, a pokušaj da se približi Rusiji (koji je u jednom trenutku čak krunisan i kumstvom ruskog cara braku sa Dragom Mašin), završio se neuspehom (neki bi rekli, zbog nedostatka sina prestolonaslednika; a drugi, zato što je neka crnogorska princeza pravila spletke po Moskvi, jer je njen otac više nego otvoreno ciljao srpski tron). Vrhunac je bio, kada su se ruski i austrijski ambasador otvoreno dogovorili da "puste da bude šta bude". Tragične noći, 29. maja 1903. godine po starom kalendaru (otuda naziv Majski prevrat, po novom je to bilo 11. juna), isti oni oficiri kojima je hleb u ruke dao kralj Milan, upali su u dvor, i posle duge potrage, iza sobnog ogledala (ili iza proreza u zidu, zavisi koju verziju volite), pronašli kraljevski par i izmasakrirali ga. Slična sudbina je sačekala i kraljičinu braću i neke ministre. Nova vlada se postarala da vrati ustav koji je monarhu znatno ograničio ovlašćenja, odnosno uvodi parlamentarizam.
Napomena: Bulevar Kralja Aleksandra u Beogradu (eks-Bulevar Revolucije) se zove tako po Aleksandru Obrenoviću, ne po Aleksandru Karađorđeviću (koga Beograđani još nisu udostojili ulice) kako mnogi misle. Beograđani, ako ne verujete, njegov spomenik se nalazi blizu zgrade opštine Zvezdara.
Napomena 2: Neka nova istraživanja tvrde da su Englezi svojim potonjim prekidom diplomatskih odnosa sa Srbijom samo ispali kurve, jer je upravo njihova tajna služba i stajala iza Majskog prevrata. U to vreme, projektovan je Orijent ekspres, koji je trebalo da ide i kroz srpske pruge. Aleksandar je hteo da traži više cene za koncesije od onih koje su Englezi hteli da plate, pa ga je to koštalo glave.

Petar Karađorđević
Za Karađorđevog sina, Aleksandra, koji je vladao između prve vladavine Mihaila i druge vladavine Miloša, slovi da je bio takav mlakonja, da su se mnogi zapitali da on nije slučajno bio peder.... E, pa nije. Imao je decu. Njegov sin Petar je kao dete napustio Srbiju, u koju se vratio tek kada mu je delegacija Narodne skupštine donela povelju da je izabran za kralja. I to u nimalo zahvalnoj situaciji.
Ako ste mislili kojim slučajem da je onaj embargo 90ih bio prvo kolektivno diplomatsko-ekonomsko kažnjavanje Srbije, varate se. Šokirani srpskim tumačenjem demokratije (a naročito nonšalantnom tvrdnjom pojedinih ministara da je atentatom srpski narod legitimno izabrao svoju vlast), svi ambasadori (počev od engleskog) izuzev grčkog i turskog, napustili su Beograd i prekinuli ekonomsku saradnju. Srbija je imala tu sreću da je sada realna vlast prešla sa monarha na parlament i vladu. A predsednik vlade je postao verovatno najveći diplomata koga smo ikada imali: Nikola Pašić. Zahvaljujući Pašićevim pragmatičnim potezima, neke dve godine po dolasku Petra na presto, stvari su se izgladile i vratile u normalu- ambasadori su se vratili u Beograd, ekonomski odnosi su obnovljeni, zaverenici koji su pobili Obrenoviće su "kao" kažnjeni. Razvoj je nastavljen: Beograd je postao treći grad u Evropi koji je dobio električni tramvaj (na liniji veoma sličnoj današnjoj trojci). Kako su i kralj i Pašić bili veliki rusofili, odnosi sa ovim carstvom su procvetali. Međutim, odnosi su trajno počeli da se kvare sa jednom drugom zemljom.
Pošto ga je Milan očarao, Aleksandar razočarao, a Petar doveo u rezignirano stanje, austrijski car, Franc Jozef, rešio je da bude malo oštriji prema Srbiji. I tako je otpočeo tzv. "Carinski rat"- ukinut je svaki robni promet između dve zemlje. E, sad, ogromnom ironijom, ispostavilo se da je to imalo više štete po Austriju, nego po Srbiju. Svinje, koje su vekovima išle preko Save, sada su išle pod ruski, francuski i engleski nož, dok je nestalo srpske kobaje u bečkim mesarama. E, vidite ovako. Austrijska baba: to je nervozno stvorenje. Lično sam upoznao par primeraka. Kad austrijska baba koja ide u kupovinu neke robe, npr. mesa, to je još nervoznije stvorenje. A austrijska baba koja u svojim poznim godinama ide da kupuje meso, koga onda još i nema... To je stvorenje koje izaziva revoluciju! I tako: usled bapske revolucije, ali spoljno-politički sasvim tiho, Austrija je ukinula sankcije. No, Pašićevu vladu će Beč još jednom naljutiti, i to nedugo po okončanju ove nemile epizode. Znate, kad Čeda Jovanović u bujici trabunjanja kaže da je Srbija Kosovo izgubila 1999, a ne 2008. godine, negde ima pravo, jer otkad su umarširale NATO trupe, bilo je samo pitanje vremena kad će se Šiptari osiliti. E, slično je bilo i stotinak godina ranije. Naime, Berlinski kongres je dozvolio da austrijske trupe okupiraju Bosnu, ali da je zadrže pod sultanovom vlašću. Sada, kada je Osmansko carstvo dovedeno na ivicu potpune propasti, i kada je Srbijom i Crnom Gorom bilo odvojeno od Bosne, Austrija ju je anektirala (pripojila). Srbija i Crna Gora su odavno merkale da se ujedine sa Bosnom (i međusobno), i ponovo je sve mirisalo na rat. No, Francuska, Rusija i Velika Britanija su uspele da smire strasti i Srbija je morala da pristane na uvođenje zajedničkih administrativnih prelaza...pardon, da da izjavu kako nije suprotno njenim interesima to što je Bosna sada deo Austrije.
Pašić se sada okrenuo na drugu stranu. Dok je Evropa sa nevericom gledala kako je potonuo "Titanik"; Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka su skovale pakleni plan.
No o tome u nastavku.

Razvojni put srpske diplomatije- 3. deo (Obrenovići 1)

Dakle evo, posle prvog i drugog dela, naiđe i treći, kao što sam se već zavetovao, a i kao što je red.
U prošlom delu sam se zaustavio u trenutku kada su Srbi rešili da Prvi ustanak ipak okončaju oružjem, pošto su nas Rusi ispalili na pregovorima sa Turcima. Naravno, ustanak je okončan pogubno. I sad, nemojte zaboraviti da su ustanički lideri, najpre, i otpočeli sa vojevanjem da bi spasili svoje gilipterske glave, a slično su postupili i sada. Ukratko, sa izuzetkom nekolicine, pobegli su glavom bez obzira- neki u Austriju, neki u Rusiju, a neki u neku treću pizdu lepu materinu. Međutim, ovog puta, poenta će upravo biti na toj šaci jada koja je ostala, rizikujući glavu pred prilično nervoznim Sulejman pašom Skopljakom. Među njima se isticao jedan mladi vojvoda, koji će uskoro postati knez (iliti knjaz), a za koga je stvarno sramota što nema niti jednu poštenu defku, a da nema nekakve veze sa kiselom vodom, ili šprcerom.

Miloš Obrenović
Ono što je uradio Miloš Obrenović, tako je tipično za njega, a tako netipično za Srbe. Dočekao je tursku vojsku u Beogradu i predao se. S obzirom da su šanse da izvuče živu glavu u takvoj situaciji bile 90:10 u korist toga da je neće izvući, može se reći da je ovo bio znatno hrabriji potez, nego da je poput svog kuma Karađorđa i kompanije stao na skelu i zapalio put Beča. No, s obzirom da je bio slatkorečiv (neki bi rekli pizda), Turci su rešili da ga poštede. Naravno, uz izvesne uslove (da sme da napusti Beogradsku tvrđavu samo uz pašinu dozvolu, da guši sve mini-pobune koje bi narod organizovao i slično). No, jednom prilikom, Miloš je iskoristio pašino odsutstvo iz Beograda, izvukao se iz tvrđave koristeći smotanost turske administracije, pobegao u Takovo i pokrenuo Drugi srpski ustanak- za koji često umemo da zaboravimo koliko je značajan- naime, za razliku od Prvog, ovaj je uspeo, pa je, opet, znatno zaboravljeniji. Sad, Miloš nije bio neki vojskovođa- kada bi Turci nagomilali veliku vojsku u nekim mestima, imao bi običaj da se krije kod kuće, pa bi ga žena terala da se vrati u boj. Elem, posle svega tri bitke- na Ljubiću, Dublju i kod Požarevca- Turci su opkolili Srbiju kao i na kraju prvog ustanka. Ali, sada, za razliku od Karađorđa, ista ona pizda koja se predala Turcima i skrivala od bojeva, uradila je nešto nezamislivo. Otišao je kod turskog paše (koji mu je spremao kolac) i dogovorio- mir i autonomiju za Srbe. Ustanak je dakle, okončala diplomatija. Sada su Srbi dobili i svoju narodnu skupštinu, u kojoj su sedele viđene glave izabrane demokratskim putem- Miloš ih je izabrao većinom glasova u dogovoru sa svojom ženom i rođacima (e, sad, što je među prvim odlukama ove skupštine bilo i to da se Karađorđe, koji se vratio da pokrene Treći srpski ustanak, skrati za glavu, posebna je priča). Korak po korak, uz retko puškaranje, Miloš je dobio veću autonomiju, naslednu kneževsku titulu (naravno za sebe), hatišerif kojim se garantuje da se Turci neće mešati u unutrašnje stvari Srbije (naravno, ako im se plaća porez), nezavisnost crkve, pa čak i prvi ustav... Doduše, sam je bio protiv njega. Naime, iako je za druge Miloš bio veliki diplomata, samu Srbiju je tretirao kao svoju livadu, a Srbe kao svoje roblje. No, parlamentarizam je sve više jačao i ustavobranitelji, među kojima i neki Miloševi dojučerašnji prijatelji, uspeli su da ga skinu s vlasti i proteraju u izgnanstvo. Naravno, to im je upamtio, s obzirom da je odmah počeo da programira svoj povratak. Ali, to će pričekati punih 20ak godina.
Naime, Srbi, poneseni trendom jevropskog liberalizma, smenili su i njegovog sina sa vlasti, čim su nanjušili da i ovaj hoće da ih davi, a onda su izabrali Karađorđevog sina, koji je tek imao karakter kišne gliste. I onda dolazimo tu do sledeće scene- Srbi i demokratija (i to baš u kontekstu koji sam linkovao). Iako se poštovao ustav, iako se pazilo da se ne uvredi ni turski paša, ni Jevropa, zemlja je posle 30 godina napredovanja počela da stagnira. Konačno, ista ona skupština koja je oterala Miloša donosi odluku o suicidu iz zasede, tj. da se isti ovaj čovek (sada u godinama dostojnih Metuzalema) vrati na vlast i da mu se daju najšira ovlašćenja. E, sad, znate onaj osećaj kada vam se pruži prilika da se iživljavate nad nekim, bez izgleda da vam taj može uzvratiti. E, tako je Miloš uspeo da pobije svakoga ko mu je došao pod ruku, a za koga je procenio da mu je makar nekad rekao neko slovo iza leđa. To mu je verovatno bila i poslednja želja, jer je naredne godine otegao papke.

Mihailo Obrenović
Zahvaljujući onom spomeniku u centru Beograda, koga zovu konj (pri čemu nije Mihailo konj), mnogi znaju podosta o ovom vladaru- čuli su da je pokupio neke ključeve od Turaka i da su ga koknuli u Topčideru (iako je zapravo reč o Košutnjaku). O čemu se zapravo radi?
Milošev mlađi sin je došao na vlast tako što ga je posrao golub. Naime, Milošev prvorođeni sin- Milan- bio je imenovan za kneza kada su mu taticu poslali u dijasporu, ali je posle nepunih mesec dana otišao kod Sv. Petra na konstultacije, i nije se vratio. Bilo kako bilo, Mihailo je seo na kneževski presto i pokušao da stegne kaiš poput Miloša. Bezuspešno. Uskoro je i sam kupio kartu za skelu i kočije do Beča. Dvadeset godina kasnije, kada se ispodešavalo sve o čemu sam pričao u prvom delu ove defke, Mihailo je mogao mirne glave da se uvali u presto- koji je doduše još uvek bio kneževski i drveni.
I Mihailo je, kao i ćale mu, preferirao diplomatiju, ali je umeo da koristi i silu. Primera radi, kada su Turci ranili (a ne ubili, kako je posle to preuveličano!) srpskog klinca kod Čukur česme, izbio je ustanak u samom Beogradu, pa je pašina vojska počela topovima da bombarduje grad (prvo od šurnaest bombardovanja najbombardovanije prestonice u Jevropi). Mihailo je sve iz Mačve, gde je bio na bleji sa Vukom Karadžićem, dovukao naoružanje i primirio Turke. No, narednih godina, sve se svelo na pregovore. Posle pola decenije, otputovao je u Istanbul i dogovorio: Turci će simbolično predati ključeve svih gradova u Srbiji Srbima, a potom spakovati kofere. U Srbiji najzad više nije bilo Turaka. Ali, ostao je jedan problem: Turci i Srbi su na različitim mestima zamišljali gde se završava Srbija, a gde počinje Turska (konkretno, Srpski bermudski trougao je još uvek bio pod Turcima). Osim toga, ni jedna zemlja nije priznala Srbiju kao nezavisnu državu, niti ju je crtala na mapama izvan Osmanskog carstva. "E, a ko će sada o tome da misli?", reče Mihailo, pripremajući se za slobodno popodne u Košutnjaku sa svojom ljubavnicom i prijateljima.
No o tome šta je bilo posle ovog izleta, u narednom delu.