Po istoricarima najstarije knjizevno delo na svetu. Radnja se desava u Mesopotamiji, gde je Gilgames bio daleko najzajebaniji lik u kraju (jedini je u to vreme ima Air Max, kupio mu cale u Segedinu), i isao on po svetu i jebao svima keve i udarao reket... Dok nije nasao na neku sumu gde je sa medvedima, lavovima, ajkulama, drakulama ziveo Enkidu, divljak koji sa ekipom jede sitnu divljac, pije vodu s potoka, Ima malje po celom telu, laje... I naravno pokace se tu Gilgames i Enkidu, i dobije ferku Enkidu!
Tu se uortace njih dvojica, i krenu po svetu da jebu keve...
Neuspeli pokušaj pravljenja epske pesme.
Pošto narodnim pripovedačima s one strane Turske nikad nije išlo da slože pristojan deseterac, lokalni pripovedač je zgut'o šaku ''pustinjske travice''(prapreteča današnjeg esida), očerupao pelikana (odatle vodi poreklo ime poznate forme za kancelarijski pribor), i, u pesničkom zanosu, počeo da zapisuje ep dostojan Kim Il Sunga. No, pošto se navuk'o na pustinjsku travicu, što je više pisao, sve je više gutao travice. Ono što je usledilo, izazvalo bi čak i Hajnriha Šlimana da se fejspalmuje, prekrsti, nategne svete vodice, namigne kraljici Viktoriji, udari glavom u telegrafski stub i pojede živu vevericu te isere lešnik.
''Njegov strah je kao zavijanje oluje,
dahom njegovih usta šumi drveće,
strašno šumi njegovo dahtanje,
svako ko zalazi u šumu kedrova,
boji se strašnog čuvara šume''- Mislim, ŠKK?
Ne računajući mali procenat srećnika kojima je otac profesionalni kuvar ili gurman nalik voditeljima na 24 Kitchen, za ostale ovaj pojam predstavlja simbol jednostavnosti i odrađenosti zbrda-zdola. Iako poznat i priznat kao vrhunski roštiljdžija, ćale se nikad neće iscimati dodavanjem novih začina, kupovanjem novih, boljih šerpi i lonaca za kuvanje, dok postavljanje stola u skladu sa ukusom jela predstavlja za njega Ep o Gilgamešu. Osim toga, ego prilikom kuvanja je često veći od kuvanja kod žena, tako da svaka doskočica, savet ili predlog bude pozdravljen varjačom po ušima, a priznavanje kulinarskog promašaja do sad nije zabeleženo.
- Ćale, nešto mi je proziran ovaj pasulj, šta si mu uradio?
- Mrzelo me da prljam tiganj za zapršku, može se pojesti i ovako.
---------------------------------------------------------------------------------------------------
- Au, bre, ćale, ala si ga zaljutio, jebo si mu kevu, oči će mi ispasti!
- (preznojan, sa suzama u očima, ispečenim jezikom i sinusima koji su proradili od količine ljutine) Ajde, ćuti i jedi, mamina princezo, uopšte nije ljuto!
Nevjerovatna pojava! Reklame koje traju minutama ili satima, traju i traju (ponekad izgledaju duže od pravog programa), traju duže od prijavljivanja na Vukajliju sa trećerazrednim internetom!
zeljček bi rekao "EPP o Gilgamešu"
A najava bi mogla ići ovako :
"Počinju reklame, možete otići do toaleta, ručati ili pročitati neku dobru knjigu!"
Nenadjebivi sarkastični komentar na nečije abnormalno i zakonom kažjnivo filozofiranje, pametovanje ili proseravanje. Spust par ekselans na svaku ozbiljniju priču o Higsovom bozonu, uticaju bakterije helico pylori na pojavu gastroezofagusne refluksne bolesti i najnovijem tomu još nenapisane triologije Dena Brauna ''ZAVERA ILUMINATA SA MESECA''.
Idealno za vašeg ortaka koji propoveda ''Ep o Gilgamešu'' uz pivo, k'o poručeno za vašu drugaricu koja citira Prusta usred priče o nadraživanju kliće na trač kafici.
- Ćao, Makili, šta ima...?
- E, ćao, Uroše, evo ništa...
- Lepo si mi se sredila...Izlaziš?
- Ma kakvi, vraćam se kući...
- Uuu, pa tek je ponoć, jebote! Šta : nisi se lepo provela, a...?
- Hmmm, tako nekako. Zvao me onaj Mirko da izađemo, smorila sam se živa, bre!
- Pa, Mirko je baš pametan lik, xexe...
- I prepametan, ako mene pitaš! Celo veče se proseravao o nekom Tagoretu, otkud ja znam, te Tagoret ovo, te Tagoret ono...Jebote, ja nikada nisam gledala ništa s njim!
- Buahahaha!!! Ma, ovaj, pusti ti Mirka, njega su roditelji pravili iz tri puta, nego, aj' ako hoćeš, možemo kod mene na, ovaj, gajbu. Imam čitavu gomilu filmova sa tim likom što si rekla a ima i nekog piva u šteku...
- Ok al' da se jebemo prvo...
- Ae...
Roman Dragoslava Mihajlovića o životu dušanovačkog mangupa i bokserskog šampiona Ljube Vrapčeta. Ovu knjigu možete da volite ili ne, možete da kažete da je govno od proze ili biser YU književnosti, ali niko ne može da porekne da mu je ovo delo obeležilo jedan period detinjstva. Naime, ovaj roman se obradjuje uglavnom u prvom razredu srednje škole i njegova fabula predstavlja totalno osveženje u odnosu na dela koja se deci serviraju u tom starosnom uzrastu ( Ep o Gilgamešu, Pakao, Božanstvena komedija, Dekameron...). Naravno, sve ovo navedeno su velika dela, ali ko još u 15 godina može da ukapira odlomke iz Starog zaveta!?
E sad, uglavnom se dešava da su profesori srpskog totalno netolerantni kad je u pitanju ova knjiga, jer je "vulgarna", pa se ona samo pretči, čisto reda radi.
Jedan dogadjaj iz moje srednje škole. Profesorka srpskog pripada grupi gorepomenutih profesora, koje zabole kurac za "Tikve", te se čas analize ove knjige sveo na petominutno prepričavanje od strane najbolje učenice.
Profesorka: U redu je, Ivana, dovoljno smo čuli o Tikvama. Ko hoće da popravi ocenu?
Marija: Ja bih.
Profesorka: Uh, ti imaš čistu jedinicu. Hm, ajde analiziraj jednu rečenicu iz romana, ali nadji, leba ti, neku gde nema bezobraznih reči!
Marija: Krajem 50-ih, na Dušanovcu se osetio deficit medju ribama. Subjekat je...
Profesorka: Jao, to je predugačko za tebe, a i te "ribe", pazi na rečnik. Traži kraću, i bez vulgarnosti!
Marija: Hoćete mindže!!!
Profesorka ( kolutanje očima )
Odeljenje ( koma )
Mesopotamijska verzija poslovice "Ne sudi o knjizi po koricama".
-Učitelju Burgambešu, ovaj Ep o Gilgamešu smara.
-Ne sudi dete o knjizi po glini!
- (Uf što bi te zuzn'o ovom pločom u glavu) Da učitelju!
To je ona situacija kada glavni glumac na rukama drži svog izdišućeg prijatelja koji mu poslednjim naporima saopštava nešto. Potpuno je nebitno da li umire od raka, tuberkuloze, gube ili od toga što mu je sablja zabodena u srce, ovaj nesrećnik će uvek uspeti da tihim, promuklim glasom izgovori sve što je zamislio i sve to začini upečatljivim završetkom koji obično sadrži neku veliku životnu istinu ili informaciju koja će našem heroju pomoći, direktno ili indirektno, da spasi svet.
Nakon izgovaranja iste će mirno umreti.
Još nije zabeleženo da neki samrtnik ne uspe da izgovori sve što je naumio. Postavlja se pitanje da li bi duže živeo kad bi odlučio da na samrti izrecituje "Ep o Gilgamešu"...
Rečenica koja označava kraj rasprave sa profesorima srpskog o ispravnosti u izgovoru ili pisanju neke riječi. Drže se ovoga ko pijan plota i ne daju sebi prići, svaki pokušaj dokazivanja suprotnog poslije ovoga nosi sa sobom rizik kazne zbog nepročitane lektire.
- Je l se pravilno kaže inženjer ili inžinjer?
- Inženjer!
- A što ne bi moglo i inžinjer.
- Pa oboje je ispravno.
- Aha, al ipak se ovo inžinjer više koristilo...
- Slušaj ovamo, Matica srpska je tako odlučila, a ti hajde ''Ep o Gilgamešu''... Šta je pjesnik htio da kaže?
A klasika klasiku.
Čujem da ovih dana treba da izađe 15 knjiga Branimira Štulića, u kojima će Johnny objaviti prepjeve najpoznatijih književnih djela klasičnog doba od Homera, Herodota, Ksenofonta i Plutarha, preko Sun Cua, Lao Cea, „Epa o Gilgamešu“ i „Mahabharate“ do „Ljetopisa popa Dukljanina“, a opus će zaokružiti romanom „Kad su cvetale tikve“, takođe u heksametru, svrstavajući time i Mihajlovića u red neprolaznih velikana.
Očito je da ovaj naš klasik, rođen u republici koja u sadašnjosti nosi ime „bivša“, i za kojeg druge sadašnje republike bivše države nastoje utvrditi kojoj od njih je bio najviše naklonjen, nema državljanstvo nijedne od njih, prezirući sadašnjost koja je nastala i okrećući se prošlosti koja je opstala.
(Knjige će objaviti u bivšoj prestonici bivše države.)
Kad sahranjuješ istog dedu deset puta pokušavajući da smekšaš srca nemilosrdnih profesora.
- Petroviću, reci mi šta je osnovna jedinica građe i funkcije svih živih bića?
- Profesorka, ja nisam stigao da ponovim. Imao sam smrtni slučaj...
- Siroto dete. Dobro. Sledeći čas.- Petroviću, pričaj mi o posledicama Drugog svetskog rata.
- Profesore, imao sam smrtni slučaj, mogu li za sledeći čas...?
- Hajde, dobro, ali neću te čekati duže!- Petroviću, da čujemo sve što znaš o humanizmu i renesansi?
- Profesorka, ja stvarno ne znam, imao sam smrtni slučaj...
- Jao, Petroviću. Moje saučešće. Ko ti je umro?
- Deda...
- Sa mamine ili sa tatine strane?
- Sa tatine...
- Petroviću, kod mene si njega sahranio prošle godine, kad je trebalo da odgovaraš Ep o Gilgamešu. Sedi, jedan.
- A da ja ipak probam o humanizmu...?
Masina koja nikada ne sme biti stvorena, jer bi unistila nase poglede na proslost.
Godina 2073.
Dolazis kuci sa posla.Zatices nov, jos neotpakovan, vremeplov.Poslo' unuk iz savezne republike Baskije.Stavljas ultra-sonicno-platinastu-x300 mindjusu na uvo.Zamisljas parametre: 2700 god p.n.e
Banjavas na gajbu Gilgamesu.Prilazis ogromnom brdjaninu sa pitanjem:
Ti: Jesi ti onaj Gilgames, junacina o kojoj je napisan ep na 12 tablica?
Enkidu: Nisam, on je.Ja sam samo telohranitelj.
:pokazuje na malog krzljavog ficfirica:Gilgames: Jebote, ala ovi moji tabloidi rade dobar pos'o.Ljudi su culi za mene i 5 'iljada godina kasnije.Havarija!
Ti: Da ti jebem majku milosnu! Ti se zajebavas, a ja zbog tebe 5000 godina kasnije dobijao keceve iz knjizevnosti. :opsta sorka:Zajebo si se.Ponovo zamisljas, samo ovaj put: 44 god p.n.e
Dolazis u Rim.Saznajes da je Cezar udario tezak reket Brutu i ortacima.Ubise Boga u njemu.
Taman stizes da cujes njegove poslednje reci: "Samo picke bodu..aghhh.."
:ponovo opsta sorka:Ova istorija nije normalna, mislis.Dobijas zelju da promenis svet.Zamisljas: 1492 god
Pojavljujes se na "Santa Mariji", tik pored Kolumba.Navodis ga do Afrike, al on, pizda, krece u suprotnom smeru i pronalazi Ameriku.Napadaju vas kanibali.
:opsta sorka:Stavljas na stand by govno od vremeplova.Uzimas radzu u prahu, da se povratis malo.
Nesto cudno svetli ovo cudo, majku mu!Odjednom se pojavljujes u kuci Vuka Karadzica alijas Wook Karadzxich.Engleski spijun, sakuplja info o zajebanim Srbima.Opet svetli cudno mindjusa.
Budis se, pored Hitlera u bunkeru.Kaze kako se samo salio, i da nije hteo da se igra globalnog rizika sa drugarima Staljinom i Cercilom, al da ga je Eva naterala.Ispija kafu, i grci se.Tako mu i treba kad je papucar.Opet svetli!
Konacno si kuci.Tvoja zena stize sa posla: "Branko, sunce li ti zarko, opet si ceo dan skitao po vremenu i prostoru.Jebo te onaj ko ti dade taj vremeplov, nikad te nema kuci."
Taman da te opauci hologramskom oklagijom, kad ono ti opet nestade.Pojavljujes se u dalekoj praistoriji.Juri te dinosaurus, a ona mindjusa vise ne svetli.Izgleda da su crkle baterije.
:opsta sorka:
Uzdizanje čoveka u epu o Gilgamešu je opisano scenom gde Moldavka neukom divljaku imena Enkidu uz komad hleba tutka hladno vopi. Nije to zabadava tako napisano. Još od mitske planine Olimp, najveće birtije i jebarnika antičkog sveta, gde se Zevs sa ekipom bogovski unezverivao kraj vesele mašine za destilaciju nektara, preko hrišćanskih apostola koji su se bogougodno malo-malo pričešćivali rujnim vinom, modernih literarnih divova Džojsa i Hemingveja koji su voleli i popit', a i zagalamit', pa do veličina moderne poezije dvadesetprvog veka – gospode Žareta i Gocija. Kroz milenijume, tendencija ka dobroj kapljici i prkosnom hedonizmu se prepliće kroz životne priče velikana svog vremena...
Kad obrneš krug i skapiraš neke stvari, prateći neko nepisano pravilo, izmigolji se neki poriv koji pojačava želju za cugom i celivanjem ženske čeljadi, kvalitet u oba slučaja nije prioritet. Nije to autodestruktivna rabota nikad bila, i pored toga što su horde reumatičnih baba i bezmudih sivih ziceraša vazda tvrdile – to je samo inat, seljačka šamarčina po faci, ionako apsurdnog, života. Poslednji slobodan potez koji možeš da uradiš da bi skončao život dostojanstveno. Posle par čaša žestine dok zakopščavaš dugmad košulje i ljubazno se zahvaljuješ nepoznatoj devojci, lepog lica obasjanog crvenom lampom, shvataš – u sobi dva sa dva te radnom javne kuće, u random čaršiji gde su te bačene kockice života odvele, krije se maltene sva istina koju bi trebalo da ikad da spoznaš o životu. Madam sa ulaza, koja te odmerila od glave do pete kad si smušen dolazio da obaviš pos'o, zna verovatno više od životu od bilo kod živog, akademski uokvirenog mislioca.
Jebaji ga, na kraju i početku, svi se mi rodimo upišani i usrani, progmižemo crnicom sve vreme bojeći se neminovnosti koju niko nije izbegao: smrti. Jednom i nezbežno dođe, mandrknemo. Neretko upišani i usrani. Posmatrano sa neba, između groba doktora nauka i turskog kamiondžije nema neke razlike: mrlja jedan, mrlja drugi. Jedinu razliku čini samo jedna istina: da li si živeo i umro kao uplašeni glodar, ili si se nasmejao smrti u lice. Probuditi se mamuran u krevetu nepoznate punačke sredovečne konobarice – neuporedivo dostojanstvenija opcija nego štekati kintu sebi za spomenika na kome će pisati “Dr.dipl.ing. Isidor Hadži-Komazec”... Biti prevaren pićem i nije tako loše.
Blistava zvezda penjalica na kinematografskom nebu Srbije...ili barem kada se radi o čistoj finansijskoj prođi na bioskopskim blagajnama diljem pomenute postojbine potomaka nekadašnjih Atlantiđana. Inicijativa koja je s jedne strane "vratila ljude u bioskope" (kako i glasi jedan deo njene propagandne kampanje) a s druge nastavila tamo gde su stale "Zona Z" i "Ivkova S", kao začetnice prethodnog vala (ne)kreativnosti srpskih scenarista i reditelja i korelirajućeg sorzavanja srpskog filma kao umetničke kategorije. Dobro, jebiga, ne mora i ne treba film uvek da bude "umetnički", naprotiv čak!...ali nije fora baš ni da ga skroz-naskroz unjanjave ziljavštinom zbućkanom od čemerno lošeg teksta, priučene režije i antitalentovane glume, pri čemu ovo potonje ipak i najviše vuče celu tu kočiju govana. Nizbrdo, razume se.
I kako ovaj tekst ne bi bio tek još jedan uopšteni hejt uopštenog hejtera, podeliću sa vama i ciljani razlog iza istog - SPORT. Rešili, naime, Bjela i koproducentska mu ekipa da konačno ljuto izeksploatišu i jedinu preostalu kako-tako pozitivnu tematiku u narodu srpskome i još jedared udare na poslednje tragove nostalgije za nacionalnim ponosom međ' istim (jer, bud'mo realni, ovaj danas je u žestokoj krizi već jako dugo vremena), servirajući nam tako tragikomično dramatizovane sportske uspehe iz slavne prošlosti nekadašnjih država čije smo dugovi nasledili.
Ono, ništa lično protiv čitave te profiterske ekipice i to, ali - utopili se u pesku na barži za malo dana, dabogda.
Evo par predloga veselom društvancetu koje ispija "Harizmu" iz vinarije Zvonka jebenog Bogdana u Voulez Vous-u poviše Južnog Bulevara, za neke buduće jugonostalgične umetničke projekte:
1. Ipak se okreće - film o prvoj selekciji Jugoslavije u boćanju. U principu priča koncepcije tipa "jedva smo se skupili", dok jedan član ekipe obavezno može biti nadrkani general u penziji koji na kraju ipak osvoji srca gledalaca (kastovati Batu Životinju, tojest, ako matori i dalje bude živ)...i, usput, bronzanu medalju na XIV-im Rusofilskim Igrama.
2. Brža od pucnja - biografija o Jasni Šekarić, njenim uspesima, životnim usponima i padovima, uzbudljivim finalnim serijama na 12 OI na kojim je učestvovala. Može kad rikne a i ne mora.
3. Vodena stihija - Šapić i ekipa. Svetski šampioni. Ili evropski. Ili nebitno. Ali protiv Hrvatske. Pritisci. Javnost. Potom slava. Kanonizovanje. Ep o Gilgamešu. Šapić da glumi samog sebe kako se seća prošlosti.
4. Dečko od stakla...mada kapiram da bi naslov Dečko SA KOSOVA od stakla privukao mnogo retardiraniju, time i brojniju publiku - ostvarenje koje kazuje priču o, sada već predsedniku zemlje, Novaku Đokoviću, prodaji palačinkarnice ili čega već na Kopu da bi on usp'o, njegovom odnosu sa porodicom, strahovima, nadanjima, usponima, stradanjima, glutenu, Jeleni, osvajanju svetskog teniskog vrha, imitacijama kolega-sportista (film bi, dakle, zahtevao od glavnog protagoniste izuzetne glumačke performanse) i konačnom kandidovanju za predsednika države, što je se ispostavilo i kao presudno za konačni ulazak iste u EU. Ćaleta da igra Vuk Kostić, ima tu neku zlikovačku njušku...
5. Leti, leti tamo gde je limun žut... - član reprezentacije Srbije u avio-modelarstvu, Petar, gubi se negde u džunglama oko Bangkoka za vreme održavanja Svetskog Prvenstva u pomenutoj "sportskoj" disciplini i, posle puno dogodovština i bliskog susreta sa aligatorom (kojeg je kasnije pripitomio i nazvao Joca), uspeva da od papaje, listova banane i bambusa napravi letelicu koja će ga preneti u voljenu otadžbinu. Po dolasku u zemlju, logično, dobija doček na balkonu skupštine grada u Beogradu. Film treba završiti scenom u kojoj glavni lik pušta svoj poslednji avion u životu, sa 85 godina, dok stoji pored beogradskog Pobednika i nasmejano žmirka u ozeblo Sunce. Ja bi to gled'o, ne znam za vas...
