Do pakla i nazad

Put kojim hode pripadnici redova najhrabrijih. Ne vojnici kojima je usađen spartanski način razmišljanja, već obični ljudi koji silom prilika postaju heroji. Prisiljeni da se za sebe bore pri čupanju iz govana. Dosta im je života u kavezu, primanja niskih udaraca i utehe da su, ako ništa - onda prosečni. Životarenje više nije opcija, a uspeh je ne samo želja, već imperativ. Vreme je da se ovlaži vilica, zagrizu užarene rešetke kaveza i da se krene po neuhvatljive čestice sreće koje čekaju one koji su spremni da se okrenu za 360 stepeni; pređu devet krugova užarenog pakla, pa se tim istim putem vrate, bogatiji za novo životno iskustvo, a sa ostvarenim ciljevima, na onu istu tačku na kojoj ostaju do kraja vremena. Jer zbog svojih postignuća postaju legende.

Budući da život ne vredi mnogo prestani se oslanjati na defetizam, već postupi kao što Frojd kaže, te usmeri svoje nagone i tihe želje u nešto konstruktivno - nešto što će ti doneti privilegiju da se pogostiš medveđim mesom. Dosegnuta je i ona - linija prekida, tačka pucanja. Posle ovoga nema povlačenja, svakom tamnom anđelu kojeg budeš sreo u svom igralištu reci da odjebe u skokovima i da promeša malter. Jer ti si od danas novi čovek. Servantesov Don Kihot, Konelijev Heri Boš. Kad ti bace govna, ti uzmi pa im ih otresi u facu. Paroksizam životne frustracije nikada nije bio kritičniji, u ogledalu više ne vidiš sebe već samo bledu senku onog čoveka koji si nekad želeo da budeš. Onog čoveka koji nije servilan kao što si to ti. Onog čoveka koji nikada nije gubio nadu.

Izađi iz uniforme običnosti, odbaci masku povređenog šteneta i od običnog čoveka postani neko. Emotivni naboj kanalizuj u škrgut zuba i oštrenje kandži. Trebaće ti. Ne postaje se lako guru kojem se svi obraćaju kada im zatreba doza mudrosti. Ne može svako biti filozof i učitelj. To je samo za odabrane. One koji se na pomen hodanja kroz pakao osmehnu kao da se radi o šetnji Picinim parkom, a đavle koji vrebaju na svakom koraku doživljavaju kao dosadne čivave koje samo treba zaplašiti da ti se skinu s kurca.

''Neki ljudi su rođeni veliki. Drugi su veliki postali silom prilika.''

Čab/čabulja

Bubuljica. Ali ne tek sinonim. U opšte obrazovanje dakako valja uvrstiti i kategorizaciju akni po obimu, učestalosti i preferiranim mestima nicanja, jer malo li je što je 70% ljudske komunikacije nesporazum (prema temeljno izrađenoj statistici), nego treba još i to kakav nas je prišt zadesio pantomimom da objašnjavamo?

Bubuljica - termin najčešće koriste device (što se bubuljica tiče), i najverovatnije je da će ih prva dočekati na/pod nosom; obimnog sadržaja, crveno uokvirena

Miteser (prišt) - ono što je Haiku za poeziju, miteser je za bubuljice; naizgled od nevelikog značaja, a po svom smislu veoma dubok i fokusiran na suštinu; crna tačkica, najčešće ulubljen, voli manje mesnate predele (čelo, nos, zalisci, vilica...) a karakterizuju ga metri odrešenog sadržaja

Podmladak - omiljena sorta starih kopača; njega ćete prepoznati po dlaci koja će se po lišavanju sadržine iz njega isprsiti poput visibabe ispod snežnog pokrivača; taj ne bira ni vreme ni mesto

Čab - muka živa; po veličini stoji rame uz rame sa sipinim okom, i najviše voli teritoriju koja je poganim prstima nedohvatljiva (duž kičme, recimo); pulsirajućeg sadržaja, ljubičastog okvira, samostalni parazitski organizam (slika ->(stiže za koji sat))

Potkožna - po funkciji gerila, po ljutini tekila; ako je na vreme ne "izvedeš na pravi put", pretvara se u masno tkivo i ostaje da liči na silikonski implatant; ako je na zabavnom mestu, ljudi će voleti da pipkaju

Akna - opšti, medicinski, šturi zajednički naziv za sve bubuljice. Neki su kroz svoje definicije duhovito (ha-....ha) pokušali da ukažu na neobjašnjivost i besmislenost postojanja akni - obraćam se njima:

Akne su odgovor imuno-sistema na spoljne napade. Dakle, kao što povišena temperatura nije zlo samo po sebi već način organizma da se suoči sa problemom, tako je i gnojenje najčešće način organizma da po principu pritiska odstrani strana tela (mada, u slučaju akni - prosto prljavštinu u porama)

Primer: zabij sebi metalni šrapnel u butinu i posmatraj šta se dešava...

Pretproleće

Poslednja polovina februara. Period dualne prirode: po trajanju, to je proces, po intenzitetu, to je impuls.

Kada pretproleće dune u rog, svaki Eduard Sam koji drži do svog štapa i cilindra otpočne svoju borbu protiv sata, gravitacije, moderne filozofije, starih religija, pravilne ishrane, gradskog prevoza, preuskih ivičnjaka, pretesnih cipela, telefonskih razgovora, sparivanja boja...

U ovakvo delikatnom periodu, ljudi često (Nisam završio! ...nošenja kišobrana, kafe sa šećerom, potpisivanja pisama, brojanja novčanica, rasipanja reči, lažnih obećanja, izdavanja računa, dobrobita zajednice, plaćanja poreza, nacionalnog identiteta, Rui Lopeza, četrnaestog februara kao zakazanog termina seče ruža, poimanja surovosti realnosti, mirenja sa socijalnim istinama, iskazivanja političkih opredeljenja i uopšte posedovanja istih, prljavih stakala, plačnih nimbostratusa, unapred odredjenih destinacija ma i najkraćih putovanja)
...
(.)
...upadaju samom sebi u reč.

Osobe se dele na one koje ne vole novembar i na one koje mrze februar (i na sve one ostale koje sve to ne zanima, dobro, prihvatam, ali dajmo malo širine). Pred novembrom čak i sat šteluje kazaljke da lakše izadje na kraj sa njim. Leto je daleko iza, a novo nije na vidiku. Samo zima koja dolazi, i misli kao "Samo da se preživi, pregrmi, prebrodi, da se stigne do proleća, pa ćemo se prebrojavati. I, mili, vidi nemoj da si sam zimi. Nije to za zajebanciju." Uporedo sa tom pomisli, ljudima koji ne vole novembar javi se san o proleću, koji postaje sve življi kako vreme odmiče.

Osobe koje mrze februar (tačnije, njegovu poslednju polovinu) su redje, ili se to samo tako čini. One ravnodušno pregaze novembar. Njih ni zima ne pogadja previše. Zima je tmurna i hladna pa se manje zamera kad su i ljudi takvi. Oni imaju lek za zimu, ali ta februarska pomisao na proleće koje će neminovno doći, i to veoma brzo, unese nemir u njihove uske vene.

Pretproleće širi pore na još uvek promrzloj koži. Kao kostobolja pred oluju, pretprolećna ludost najavljuje ničim zasluženo novo proleće. Javlja se kod onih koji nikad nisu preboleli prihvatanje uslova korištenja slobode. Pretproleće podseti svog vesnika da je on jednog davnog proleća srce nosio na dlanu, a sada ga čuva u džepu. Sada vodi poslove, pravi planove, prelazi ulicu na pešačkom prelazu. Našao je svoju sreću. Ustvari, dve. Ček, tri. Da, tri brbljive sreće. Ali za to je morao da plati ćutanjem.

Pretprolećni sindrom se lako uoči, ali mu se ne pridaje veliki značaj. To je samo blago samoregulativno ludilo: tiha depresija i tinjajuća anksioznost. Iz daljine uopšte ne izgleda kao godišnji trzaj ribe na udici, koju, nesvesnu svoje pozicije, neka duga nit neumitno vuče ka suvom.

Dok sam prelazio ulicu, pažnju mi je privukao čovek se zaboravio pred semaforom. Trubili su krvoloci iza njega, kao da je on tu nešto kriv. Tek neki minut pre toga, radnica u apoteci je ustala sa radnog mesta i zvanično objavila da je kasa zatvorena. Zaključala je radnju i otišla, poklonivši mi pre toga lek protiv kašlja po koji me je supruga poslala. Nju zatičem ispred zgrade na biciklu. Nije na poslu jer je bolesna, ali zaštno nije ni u krevetu. Draga? Kaže da joj ne smetam sad, šalje mi poljubac. Taj ožiljak na kolenu je iz vremena bežanja iz škole sa dečakom koji se zvao Miloš, ili Milko, ne sećam se tačno, uvek je tu priču prekidala na pola i menjala detalje. Verovatno zaboravlja. Svakako, uplela joj se bila noga u lanac ili tako nešto... Gore u stanu, deda sedi u fotelji i gleda Zvezdu. Nikad veću suzu nisam video. Deda? A da mi pričaš opet ono kad ste išli u London? Ćuti deda... Tetak u kupatilu prebacuje razdeljak u levu stranu. Ovo već ne sluti na dobro.
- Tečo, opet ti? Pa šta tetki da kažem čoveče?
- Kaži šta hoćeš. Idem i tačka.
- A šta ćeš kad te nesudjena bude pitala znaš li koliko je prošlo?
- Šta koliko je prošlo, neka je prošlo. Znam koliko je prošlo. Deset proleća je prošlo. Da, u prolećima brojim. Ko ti to? Muž, a? Već muž? A šta si govorila onda, šta? Ček, šta sam ja govorio? Jesam, neka sam, ništa ne bih ni promenio. Sve i dalje mislim. To je jedino što sam ikad rekao a za čim ne žalim, iako me sad boli kao cela šuplja gornja vilica. Neka je prošlo! Znam da je prošlo... Znam jer za mene nije. Kad te proleće mimoidje, ništa ni ne teče. To je ništa, tih deset godina. To je deset puta nula. Ovo je moje mesto, jedino ovde mogu da budem i ja se ne mičem odavde. Ne, ne znam kako se to zove u psihijatriji. Znam koliko je prošlo! Eto tako ću da joj kažem.
- I tvoja je?
- Već je ona moja, neznalice! I ja to ne zovem tako.
- Nego kako zoveš?
- ...
- I ti ćutiš, a?
- ...
- A da mi učiniš nešto?
- Idem.
- Dobro, ideš, ali da odložiš to za par dana, za mart recimo, kad otopli još malo, dodje pravo proleće, a? Nije mart daleko. Čekao si deset god... proleća, možeš još deset dana? Čisto da staneš na loptu i da uradiš kako valja.
- Misliš?
- Sto posto, videćeš. A i deda se napio, moramo da ga odnesemo u krevet. Eno ga u fotelji, opet sanja kako potpisuje za Zvezdu umesto da ide u Nemačku..

Iza škole

Ako škola ima neki teren iza ili neko dvorište onda je ovo ključno mesto za postizanje ugleda u društvu ili sa druge strane potpuno srozavanje u istom i dovođenje do ismevanja tvog imena.

(Veliki je odmor. Školski džiber (svi misle da je najjači) ide hodnikom kad ga od jednom slučajno zakači drugi krupniji ali mirni učenik).
Džiber: Šta je bilo bre, se biješ bre, pičo bre, ti ja malo dam po mamari bre.
Debeljko: Pa slučajno sam, izvini jebe, što odma tenzija?
Džiber: Ma dam ti kevi tenziju, aj iza škole ako imaš muda.
Ostali u glas: Auuu šta ti reče, FAJT, FAJT, FAJT!!!
Debeljko: Ma necu bre!
Opet publika: Pusi, pusi, pičo!!!
Debeljko: (sav vec popizdeo) dobro, ajde da te vidim.
(I tako odu oni iza, ostali naprave krug, izvade mobilne i navijaju)
Debeljko: (nervozno sklapa pesnice i blefira) Ajd navali siso! (misleći da će se ovaj predomisliti.)
PAF! (shvata da se ovaj ipak ne šali)
PAF!! (sad već konta da je najebo ako ne preduzme nešto)
(nekako odgurne ovog i vidi da njegove naj drugovi uživaju u njegov teslčenju)
(sad je već popizdeo, ovaj opet krene prema njemu ali ga dočeka pesnica)
Publika: (izenadjeno dok ovaj leti po terenu)) Auuuuu, braćala sta ti uradi.
Džiber: (pljujući krv) E sad ćes sa ježevima da vodiš orgije.
(već počinje pravi fajt publika uživa, i jedan i drugi kontaju da će ovo ući u istoriju, noga-->jaja, noga-->glava, šaka-->njuška, šaka-->vilica ...NOKAUT).

Dan posle
Random lik: Pa šta čujem brate dobio si po pici, a i vidim imaš novi ten.
Dziber:Ma dudlaj ga bre!
Svedoci: (dok debeljko, koga niko nije trsio 2%, ulazi u školu) ALEEE MAJSTORE!!!

Pogrešan

Dž.C iz Velikog Mokrog Luga podneo tužbu protiv nesavesnog stomatologa koji mu je izvadio pogrešan zub. "Sedeo sam u kući na starom kauču i razmišljao o tome kako u poslednje vreme baš slabo nešto razmišljam. Prosto, potrebni su mi ogromni mentalni napori da odaberem času za vodu, i tako neke stvari... Kad odjednom, kao da mi je neko zabo iglu kroz vilicu i desni, osetih iznenadan bol u zubu. Neverovatno je kako se to desilo tako odjednom, bez najave. Očekivao sam da bi nekakva zgodna spikerka mogla najaviti bol u mom zubu za 19h u nedelju, ali, toga nije bilo. Moj mozak, isprovociran bolom, reagovao je i poslao natrag informaciju o bolu u zub, a ovaj opet kroz efekat zabadajuće igle, prosledio povratnu informaciju u moždane receptore, i oni ponoviše - zubar! Na kalendaru je stajalo nedelja, iako ne znam kako sam to zaključio s obzirom da nisam imao podatak o datumu, niti o tome koji je danas dan. Ipak po tome što sam sedeo na starom kauču, ne radeći nista, zaključio sam da je danas nedelja, jer to je moja nedeljna rutina. Na stolu su stajali oglasi iz dnevne štampe iz februara 2003., odmah ispod spljeskane, i zgrušano-skorenom krvlju prilepljene, nožice konjske muve, stajala je oglasna reklama za privatnog stomatologa. Očigledno je ovaj oglas bio poslednje što joj je prošlo kroz glavu, pre nego je bila zakucana za stočić. Stomatološka ordinacija 'Osmeh Mona Lize', ne zakazujemo i radimo nedeljom. Bilo mi je čudno kako uspevaju da rade bez zakazivanja, jer tako se može desiti da dodje do gužve, ali pomislih da je to možda znak da rade ekspresno, što opet moze ukazivati na to da ne rade temeljno, a to što ne rade temeljno opet može biti znak da su iskusni i ekspeditivni... Probadajući bol nije dozvoljavao dalja nagadjanja, uzeo sam telefon i okrenuo broj. Neverovatnim spletom sudbine u isto vreme mi je zazvonio mobilni. Bio je to brat koga nisam video deset godina. rešio je da dodje kod mene i oprosti mi sve, iako ja nisam imao predstavu šta je to. Morao sam da ga povedem sa sobom, nisam imao drugog izbora.
Zaista ne znam kako je doktor mogao biti tako nemaran da je mom bratu izvadio zub. Neverovatno sam potresen i nanet mi je bol i poniženje jer sa nevericom mogu da konstatujem da mi je izvadjen pogrešan zub.

Ne znam kako... zaista ne znam. Probudio sam se sa istim onim bolom u zubu a mom bratu je izvadjen potpuno zdrav zub. Ili možda i nije bio toliko zdrav, ali u svakom slučaju je pogrešan. sve je ovo jako pogrešno. Neko će za ovo odgovarati, a taj neko zna ko je. I vi znate ko je taj neko. Svi znaju ko je taj neko, pa ću onda i navesti da je to stomatolog.
Ipak po iskazu Lepojke Ordinačev, čistačice sekretarice i glavne protetičarke u ovoj privatnoj firmi, desilo se sledeće.
-Njemu jeste izvadjen pogrešan zub, odnosno zub njegovog brata, ali njegov brat je imao vrlo retku pojavu u medicini, zuba koji raste krivo sudara se sa kutnjakom, srasta uz njega i polako preuzima njegov identitet. Svaki novi dan mogao bi biti poguban jer mu se vilica sirila stvarajuci efekat večitog neprirodnog osmeha (u stomatologiji poznat kao "Tomin osmeh"). Moj šef i ljubavnik, stomatolog Dr. Ivan Plak nije mogao da ignoriše napade savesti izazvane Dekartovom zakletvom koju svi stomatolozi polažu, a ujedno i ogromnom izazovu da hitnom intervencijom liši pacijenta "Tominog osmeha". Brat se pobunio rekavši da je on taj koji je došao da mu se vadi zub, te da ga isti užasno boli i da ne vidi razlog zašto mu je brat iznenada došao i sad mu zauzima mesto u zubarskoj stolici. Papazjan se ubrzo dosetio nečega. Pacijentu koji je došao dao je da popije tabletu za spavanje, pod izgovorom da je to tableta potrebna za intervenciju, I pošto je ovaj ubrzo zaspao na stolici, na njegovo mesto postavio brata sa "Tominim osmehom". Kada se pacijent Dz.C. probudio shvatio je šta se zapravo desilo i kako ga zub još uvek boli. Rešio je da se obrati štampi i okleveta zubara i brata i njih prikaže kao totalne imbecile, a sebe opet kao žrtvu koja je, iako pomalo patetična, opet iznad pomenute dvojice. Misterija ili ne pokazaće vreme.

Paranoja pijanog čoveka

Svi se mi posle par popijenih piva osećamo znatno pametnije i imamo potrebu da svoje enormno znanje Serbske istorije predočimo ljudima koji nas okružuju u tom trenutku. U alkoholisanom stanju dolazimo do ishitrenih i neretko pogrešnih zaključaka. Tako je jedan moj prijatelj skontao da ga devojka vara i da je šipovala Halilu (kao da čovek zna kakav je ukus sunećenog muslija), da bi nakon toga raskinuo sa njom, a ona jadna u stvari samo jela tunjevinu.

Elem, hoću reći da su takvi zaključci normalni, sve dok ne rešimo da uradimo nešto povodom istih.

Unutrašnji monolog jednog pijanca

Asam se otkinuo, jeb'o sam mu mamaru. Saće ćale da mi razvali labrnju što zdibam na rakiju i povraćam po kući, ali jebi ga. I on se ispovraćao na otiraču jučer kad je doš'o sa Mićine slave. Kad smo već kod otirača, trebao bi da je ključ tu negde ispod. Nema ga. Jao baba jebem te senilna, opet si zaboravila da ga ostaviš ispod! Ništa, moram da zvonim iako je to samodruk.

5 minuta kasnije

Nema odgovora. Do kurca. Kad pijan zakačim regal to čuju, a petominutno izdrkavanje na zvonu ne čuju! Pa svi oni imaju lak san. Ako ne baba, ker bi me bar čuo. Da se nije nešto desilo? Šta?! Pa ovo moja keva vrišti! Ladno keva vrišti! Nisam gudriran da to tripujem! Unutra je provalnik garant. Ali koji kurac, pa mi nemamo ništa vredno! Jedino možda.. Tako je! Babina pozlaćena vilica! Sasam ti jeb'o mamu! Sve možeš da mi diraš al' za pivo i babu ubijam!

:veranje uz uzemljenje:

Dobro je, na terasi sam. Šta sad? Razbiću prozor, uzeću sataru i izvršiću dekapitaciju jednim potezom.

:lomljava prozora, posekotina ruke:

Ko me jebe kad se kurčim pa lomim prozor pesnicom. Dobro, u kuhinji sam. Vidi ga ker, spava. Mamu mu jebem i Džekija je uspavao da ne budi komšije. Dobro, sad satara. Jebem ti državu, pa ja nem' sataru! Nemam ni nož normalan bre! Ej živote tugo! Dobro, poslužiće i ova oklagija babina za razvijanje kora.

To je to! Trenutak istine! Pokaži da imaš muda pičko! Pokaži da si mudonja iako nisi smeo da priđeš Maji drolji! Koji kurac? Što iz sobe piče Osvajači? Mamu ti jebem bre onu nenormalnu, pa ti uz muziku mučiš ljude? Saću da ti jebem mamu.

:ulazak u sobu:

Drži se kevoo! Džeronimoo! :udarci oklagije po grbini provalnika: Uh, dosta je. A sad da vidimo tvoje pravo lice pičko sadistička!

:otkrivanje jorgana, zaticanje golog ćaleta u položaju nad kevom, mentalni krah, a kasnije verovatno i fizički:

-Sine, jeb'o sam ti mater pijanu.
-Jeb'o si mi ćale, vidim.

Diskretan šarm buržoazije

Skup sitnih finesa u ponašanju prefinjenih osoba. Oni su bolji od nas, mi želimo biti oni, ali sve čega smo dostojni je par minuta slave kada se nadjemo daskama njihove pozornice.

Njihov šarm je zaista diskretan. U crnom stiješnjenom sakou i pantalonama sa afričkim printom, urodjenom nonšalancijom sipajući vino na temperaturi od sedam stepeni celzijusove skale dami na čijim se tankim golim prstima ocrtava plava vena lepotica, on ističe svoju svestranost. Larpurlartizam njegove riječi, koja odiše skromnošću kao to do sada već umireno vino u njegovoj ruci slatkoćom, ispunjava ušne školjke mnjenja. Ali kako mu vjerovati dok govori da smo svi isti i dok tako, oponašajući mene, muški nepažljivo škripi stolicom po parketu dok je primiče stolu, kada mu osmjeh tako očaravajuće harizmatično prelazi u zbilju pred plamenom upaljača? Da, on pušta slučaj da govori za sebe. Njegove zategnute čarape krase rombovi, dok su kod ostalih one sigurno bijele...

Razgovor je tako divan sa njima. Nenametljiva elokventnost i savršen izbor pitanja čačkaju sagovornikov ego bešumno i elegantno, kao najelitniji provalnik. Svaka zavist i osjećaj inferiornosti nestaju u njihovoj blizini, i običan čovjek osjeti blagu ushićenost jer dobija poštovanje i pažnju za kojom tako vapi. To više nije razmjena pozdrava u kratkim crtama, već su to duge linije zgodnih riječi, podjela generalnih mišljenja uz tople poglede i osmjehe odobravanja. Bez ikakvog pretjerivanja, bez naznake fola, bez pernatih maski: savršena sofisticiranost, carstvo forme. I onda, kao kap parfema sa toplog prevoja ženskog vrata, diskretan šarm buržoazije počne stidljivo da isparava i pahne prostorom, diktirajući hijerahiju u korist šarmera.

Lakog, ni malo kvazi - lepršavog, koraka dama klizi scenom. Prati pravac ruke džentlmena. "Posle Vas" se nadoknadjuje lakim randevuom prstiju i ledja. Ona nosi lake tkanine. Osjeća se komotno, prijatno. Prorezi i nabori su sračunati i na sasvim odgovorajućim mjestima. Ne stidi se svog tijela i osjeća se sasvim prirodno u njemu. Ona nosi samo par komada nakita i nagovještaje šminke. Smije se tako prirodno. Priča o hrani bez ustezanja. Sluša muške razgovore i učestvuje u njima, sve bez izraza dosade na licu. Dijeli unikatne komplimente ženama. Kako izvanredan osjećaj za proporciju! Široku čašu vina drži objema rukama, sa laktovima na stolu. Ona je mnogo više od lijepog lica. Naravno, sve u granicama jednakosti, barem sa njene strane. Dah njene ljupkosti već je razoružao i najtvrdokornije malogradjansko džangrizalo. Tiha dominacija diskretnog šarma, samom sebi cilj i sredstvo.

Berlin. Kako dobro ime za bar za nas normalne! Nije to jedan od onih bljutavih fensi klubova koji bi se zvali Paris ili Nju Jork. Na takva mjesta idu frajeri i ribe (zastarelost ovih termina ukazuje na zastarelost i njihove klase). Frajeri pokazuju pločice na kaišu, a ribe nose puš-ap bruseve. Pije se votka - red bul i to je otprilike to. Pa onda, to nije ništa slično kafančinama u kojima se kale srednjoškolci i osjećaju se zajebano jer su naručili piće matorom alkosu u ćošku, i koje vrvi od studenata sa krizom identiteta. Na kraju, pabovi imena prevedenih sa engleskog i oni sa skraćenicama satiričnog značenja, još manje imaju išta zajedničko sa Berlinom.

Ovo je mjesto sasvim obično. I svi u njemu su obični, umjetnošću i pivu nastrojene osobe. Ništa pompezno ni u čemu. Ni u imenu, ni u uglovima vilica ljudi koji tu provode svoj socijalni život. Berlin - metropola, ali sigurno ne jedan od prvih gradova koje ćeš da spomeneš kad govoriš o metropolama.

Takva mjesta su pokreti nesvrstanih. Individualizam na djelu. Iako tvrde da su isti, da sjede u toj rupi jer je točeno pivo 20 centi jeftinije, da im je svejedno šta imaju na sebi ili u džepu (dokle god se ima za to pivo VALA), ne mogu da se oduprem misli da su oni najdivnija smješa svih nas gore ili ma gdje navedenih.

Na metalnim stolicama, za neravnim stolovima, sjedimo ja on i ona, i još po neko, jer nikad nismo sami. Ona otvara srebrnu tabaekeru, pali cigaretu. "Davidoff", jebačko duplo "f". Ali ona se ponaša kao da sve to nije ništa posebno. Mora da je do mene. On, mršavac sa Klunijevom frizurom i majicom sa crno - bijelim printom Barta Simpsona, ispijajući pola čaše piva u jednom gutljaju, kaže mi kako ne podnosi one pedere iz Barselone. Ko zna da li su u vezi. Upoznali su me prije 20 minuta, ali razgovor teče kao da se svo troje znamo oduvijek. Osjećam se tako sjajno sa ovim sjajnim ljudima. Bolji ste, naravno da ste bolji!

A sjutra je pivo poskupilo za 30 centi, a oni su i dalje bili tu.

Kezma

Kezme, poznate i kao Kemze ili Vodenjaci su paralelni i manje uspešni krak evolucije humanoidnih bića. Ekstremni polni dimorfizam i drustveni sistem nalik na neke vrste insekta koji im je davao nesto slicno kolektivnoj inteligenciji i donosio im prevlast nad primitivnim ljudima, se zajedno sa zavisnošću od tekuće vode pretvorio u njihovu smrtnu presudu. Ostaci Lepenskog Vira su arheološki spomenik simbiotičkog života ljudi i Kezma, života koji nije bio nimalo prijatan za ljude. Tu možemo videti i statue koje prikazuju neke njihove fizičke karakteristike. Nažalost, najveći deo nekadašnjih naselja (nimalo slučajno!) je potopljen podizanjem brane na Dunavu.
Za sva moderna saznanja o Kezmama možemo zahvaliti naporima Prof. Zulowskog, sa Miskatonic Univerziteta. Nažalost, njemu se trag gubi u podvodnim pećinama Dunavskih Karpata u Rumuniji, a njegovo dugo najavljivano delo u kome bi do kraja razjasnio sudbinu tih bića ostaje za sada izgubljeno...

Mada, u opticaju je i teorija po kojoj je on u stvari pijandura i lažov koji je pao prijemni na Megatrendu, a da su ga u Rumuniju odvukli jeftine Moldavke i prokleti Manele...

- "Proveo sam dane i nažuljao dupe po stenama iznad vode, ali večeras će čiča biti moj", mislio je čekajući ga da se pojavi sa uhvaćenim somom, posmatrajući kako čamac stoji na istom mestu gde ga je ostavio iako nije usidren. Kao da ga nešto drži...
Nije ni čuo kad je izronio, samo je som od nekih tridesetak kila pljusnuo na dno čamca, a za njim se nečujno popeo i on. Stajao je, dok mu se voda cedila sa odeće, a onda se naglo okrenuo i pogledao pravo uvis na stenu na kojoj je sedeo.
-Kako si znao?
-Matori, odali su te ti brkovi, da ti kažem pošteno. Ličiš i sam na tog soma što si izvadio. A i uvek kada čujem za ribara koji stalno hvata grdosije od riba, znam koliko ima sati.
-I? Šta sad?
-Ništa. Sve znam i umem, samo na noge ne mogu, što vikala moja baba. Samo mi treba još par informacija. Ti si predavao biologiju pre nego što si postao jedan od njih...
-Ma nemoj. A što si pobio ostale koje si našao?
-Pa imalo je to neke veze sa time što su hteli da me malo gricnu, isto k'o ti sada, evo vilica ti drhti, a brkovi se mrdaju. Zato sam kod tebe primenio drugu taktiku, ovde ne možeš da me dohvatiš. Odgovori mi šta me zanima, i neće biti misterioznog zločina u vikend-naselju.
Matori se dobro zamislio, čak je i čamac počeo da mu se kreće.
-Slušaj, sve znam, i za kolektivnu inteligenciju, i za retrogradni virus, i za varijacije...
-A šta onda ne znaš?
- ZAŠTO nestajete i izumirete?
-A to? Pa žene su nas zapišale.
-Ma koga nisu, ćuti molim te... Meni se Poljakinja jedna Vanda upišala u krevet, bio sam mokar do guše. Znači Squirt Gangbang a?
-Ma ne to perverznjaku.
-Pa šta sereš onda?
-Žene piju anti-bebi pilule, pa onda pišaju, pa to ide u kanalizaciju, pa u reku, pa u ribu, pa na kraju u Kezme... Prosto. Ženke su postale jalove.
-E jebiga, stari, baš mi je žao. Kurvetine. I posle, nasilje nad ženama, a čudovišta nestaju. I još nešto, znam da ima veći varijetet, onaj ko E.T. vanzemaljac, a kako izgleda onaj manji, sa ogromnim ustima?
-Misliš ko ovaj što mi uvek drži čamac?
-A tako znači! Gde je sad?
-Izvoli okreni se...
-U mamu ti jebem!
-GUARGHRLJ!

za takmičenje

Novogodišnji rokenrola

"Jebeš praznike!"

To je prvo što je rekao. Bio je fin, kao i uvek do tada. I posle toga je uvek bio fin. Fino se najebao majke svima kad god je za to imao prilike. Sada je pogotovo imao razloga za nečim takvim. Kako je hladno vreme došlo tako se i obim posla u sve posrnulijem preduzeću smanjio. Plata je kasnija dva meseca, najavljeno je da će novembarska biti prepolovljena, a decembarske verovatno neće ni biti. Prođe Sveti Nikola, ide doček, a zatim Božić i onaj Pravi doček, Naš! Ženi trebaju ženske stvari. Deci trebaju dečije stvari. Njemu treba puno rakije da se obeznani.

Istina je da je sam i da nema ni žene, a kamoli dece, da živi na tavanu porodične kuće, da ga svako jutro bude golubovi i da mu ćale tokom svakog obroka kenja. Zato je samo rekao: "Jebeš praznike!" ustao od stola, obuo cipele, obukao iznošenu perjanu jaknu, izašao iz roditeljske mu kuće i uputio se putem od kabistra, usput psujući imenom i prezimenom ministra. Prvo vojnog, posle obrazovanja, onog bez portfelja i onog preskakača.

Svratio je do lokalne radnje koja nije "Lidl", već je "Pere Istine mehana", bircuz u kome pošten, radni čovek može naći utehe u brlji sumnjivih sastojaka i još sumnjivijeg kvaliteta, kao i privida ljubavi od strane krčmarica po tarifi "daj šta daš". Seo je za šank, rekao gazda Peri da otvori novo poglavlje i da će mu sve što popije, pojede i pojebe od tog trenutka, pa sve do fajronta, ispltiti istog dana kada mu legne prva zaostala plata. Pera, čija gostiona nikada nije imala fajront, je bezizražajnog izraza lica samo klimnuo glavom, na praznoj strani upisao njegovo ime, datum i vreme, te mu potom sipao jednu čašicu od 0,03, potom drugu, treću, a onda se smorio i ostavio mu ceo litar. Častio ga je sa 0,8 litara izvetre kisele koja mu se vukla od Svetog Ilije, kada mu ju je zatražila neka rđa od čoveka rekla da ne pije i ne jede masno.

"Jebeš praznike!"
Ponovio je to na pola flaše. Pogledao je ka prozoru u kome je video svoj odraz. Hteo je da pljune u tom smeru. Predomislio se jer mu je baš tada zazvonio telefon. Majka zove, brine se jer je kasno. Nonšalantno je odbio poziv, nasuo još jednu čašicu, drmnuo je i iz jednog gutljaja popio. Sipao je sledeću i onda je opet krenuo sa gustiranjem. 31. je decembar, 14:30 na časovniku, a njemu se ne slavi kao drugima - njemu se uopšte ne slavi. Cilj mu je da pije dok se ne usere ili makar obeznani toliko da mu faca izgleda preparirano kao kod redara koji je prdnuo glasno u trenutku kada je počeo da odgovara na učiteljicino pitanje ko je odsutan.

Došla je Rada, pitala ga kako je. On je samo nezainteresovano podrignuo. Sela je na stolicu pored njega, pitala ga da li će je častiti pićem. U svoju čašicu je sipao malo rakije, dodao joj, te potom nagrnuo iz flaše i popio ostatak. Rada ga je pogledala uvređeno. Znala je da od budala koje tu obitavaju i koji se užele malo rvanja u toaletu u stilu "Omaldinske radne akcije 1974" može sve da očekuje, ali ne i ovo. Dobijala je šamare za loše pušenje, dobijala ih za dobro pušenje, dobijala ih bez ikakvog razloga, ali je u tome bilo barem neke emocije. Ovaj odvratni nihilizam kojem je upravo bila izložena je bio šok za njeno, u biti, nežno i krhko biće.

On je podigao ruku, pucnuo glasno prstima kako bi gazda Perinu pažnju dobio, a potom kažiprstom napravio dupli krug. Pera je klimnuo, dogegao se do šanka, polusavijen posegao za novom staklenom litarkom koju je potom stavio ispred njega. Staru flašu je brzo sklonio, za svaki slučaj. Rada je ponovo zatražila pića. Peri je klimnuo kratko i odsečno. Ovaj mu je isto tako odgovorio i na šank stavio još jedu čašu. Nasuo je u obe i ostavio ih. Rada ga je gledala, on nju jok. Samo je piljio pravo. Rada je počela da pije. Pio je i on.

Uglavnom su pričali sa njom, govorili kako je ona previše dobra za to mesto i kako će je izvući odatle i napraviti poštenom ženom. Posle guženja u smrdljivom toaletu su plaćali račun za piće, meze i dodatne usluge. Sutra je nisu ni poznavali kada su pili prvu jutarnju kafu u podne. Uveče joj ništa više nisu pričali, samo bi joj govorili: "Dolaz!" dok su se klimavim koracima vukli u pravcu vrata na kojima je rđavim slovima pisalo "WC".

On je ćutao, nakratko zaškrgutao zubima pre nego što bi u sebe sasuo još otrova. Prijalo mu je. To je bilo gorivo za njegovu vatru koja je plamtela kao najgrandioznija salemska lomača. Taj požar ga je iznutra celog uzeo, zagrlio ga kao najgracioznija ljubavnica koja je iskreno volela grozotu njegovoga bića i potpuno joj se predala. Zato mu nije trebala niti Rada, niti bilo koja Perina mučenica - samo je ova mutna tečnost imala ono što mu je trebalo.

Podne i veče su odmicali brzo, pevalo se, igralo, dupence konobaričino štipkalo. "Dogodine u Kninu!" je neko povikao. "Tako je!" - odgovarali su. Pera ih je prekrštenih ruku gledao. Svaku razbijenu čašu kao dodatni trošak zapisivao. Može sve da se radi, što da ne, ali sve mora i da se plati. Razbijena čaša, piksla i konobarice vilica. Nema murije, nema suda, ali ima da te boli više nego šut u muda.

Pera je pogledao u Radu koja je tužno gledala u njega. Džaba sedi samo, para biti neće. Nesuđena mušterija samo pije i preda se bulji. Plaši se ona, plaši se i Pera. Zna mu strica i kakva je to, kada dobrano popije, bio zlica. Ima koga da zove ako bude belaja, al' dok on dođe ima da u kafani bude zateknuta celokupne klijentele pogibija.

"Jebeš praznike!" Razdrao se i sveg glasa. Ustao je naglo, uhvatio Radu i bacio je na najbliži slobodni sto. Dok je otkopčavao pantalone, slobodnom rukom je uzeo flašu. Grlić u usta, kitu u Radu. Teslačio je dok je radžu na iskap ispijao. I gazda Pera i klijantela su nebo i u čudu gledali. Čula se samo Rada kako mazno stenje. Kako je kapljice nestalo, tako se i sa rabotom prestalo. Masa je od oduševljenja zapljeskala, ime mu glasno uzvikivala, legendom ga nazivala. Na rukama ga ponesoše, od jednog kraja do drugog ga vodiše. On je samo kao Patrik Zvezda tupo gledao u lusterske sijalice nadajući se da su to svetla lomača u daljini.

Novogodišnji kup

Lane Gutović

Kralj. Preterano mashtovit glumac koji ima extremnu moch improvizacije. Glumio je u Tesna kozha (II, III, IV), Povratak otpisanih (serija i film), Pustolov, Bela ladja i td, ali je najzabavniji kad "lazhe". Najvechi srpski stand up komichar posle Zorana Radmilovicha (Radovan III).

Rođen sam u jednom gradiću u siromašnoj bankarskoj porodici.

U tom gradiću se tako sporo živi, da nama jedan kalendar traje po dve,tri godine.

U mom kraju su ulice tako tesne, da u njima ker nije mogao da maše levo-desno repom, nego gore dole.

I stalno padaju kiše.
I magla, strašno vlažno.
Mi kad u podrum stavimo mišolovku, mi ulovimo ribu.

A magla ijaaooo.
Kad u mom kraju padne magla, toliko je gusta, da ptice idu peške pored puta.
Zabranjen let!

Tek vetar.
To tako duva, to je strrašno!
Primer: kod mene kad kokoška `oće da snese jaje, a guzu okrene vetru, ona ga snese po pet puta!
Tapa-tapa-tapa-tapa!
Odmah snese tvrdo kuvano jaje!

Mraz kad stegne u mom kraju.
Jednom je bio tako jak mraz uuuu.
Primer: veštačka vilica moje bake u čaši cvoko-cvoko-cvokotala.

Sneg u mom kraju.
Mi imamo sneg koji se zove: Stojser! Ne možeš da čučneš, a neee.
Kad padne sneg u mom kraju pa po pet metara (u širinu, naravno!) Zbog ovakve klime, u mom kraju je mnoogo sitna pšenica.
Vrabac mora da klekne da bi kljucao!
Otuda potiče izreka, kad je neka devojka ovako lepa, mlada i lepa:
Gledaj, al` je naprtjila sisitje k`o dživdžan kolenca.

Ali, znaš kako je lep svet u mom kraju!
Jaao, kako je lep narod (kad nije ružan), ijaaoo...
Al` kad je ružan, to je ružno u pm.
One ružne, kad uđu u sobu...u mom kraju...miševi vrište.
I skaču na stolice!
Komarci ih ujedaju samo žmurećki!
Setio sam se jedne moje komšinice, ma sad bi` je prepoznao među hiljadu Rumuna!
A bila je lekarka.
Pacijenti su kod nje za beznačajne intervencije uzimali totalnu anesteziju!

A nosataaaa...
Znaš kakav je nos imala?
Ona je...mogla da puši na kiši, a da joj ne pokisne cigareta!
(A pušila je na muštiklu!).
`Te Boooggg...
Ona kad pije kafu, odmah nosem pritisne i želju!
Ka-ta-stro-fa!

A sve se pravila važna kako ima lepe noge... sve dok ih nije obrijala.
Posle se ispostavilo da su tanke.

U mom kraju se žene depiliraju let-lampom.

A imala ove... pekarske noge... Nije mogla uz merdevine da se popne.
A nosila je punđu do paučine! Ovako...
I često nosila viklere. Nije joj trebala antena, njima je hvatala Studio B!
Dupe joj počinjalo rano, a sise kasno.
Ona da nije imala lastiš u gaćama, sise bi joj upadale u gaće!
Ka-ta-stro-fa!
Ružna u pm!

Imamo dva tipa ružnih: debele ružne i mršave ružne.
Ove mršave ni komarci nisu ujedali!
Polagali samo teoriju na njima!
Tanko to... I malokrvno...
Toliko su bile mršave, da nisu mogle da nose pidžamu na štrafte!
Ne može da stane druga štrafta, samo jedna!

A ove...debele ružne... one su baš bile debele... k`o bure!
Ne mož` da stane u kadu uopšte!
U stvari, one mogu, ali voda ne može!
Zato smo ih prali u servisu za pranje autobusa!

Ali kad je neka lepa, u mom kraju, e ona je baš lepa!
Kad naprći sisitje k`o dživdžan kolenca... pa suknjica kratka... (normalno kratka, a ne ono, da mora da se šminka ispod suknje)...

E, ja sam bio zaljubljen u jednu takvu!
Kako je bila seksepilna jeee...
Radila je u mesari!
Pa`i sad!
Ona je toliko bila seksepilna, ona kad uzme viršlu u ruke, viršla se digne!
Nju popa kad vidi na Veliki Petak, on računa da se omrsio!
Ma, strašno lepa!
Ja bio zaljubljen u ovu... ovu... sa viršlama...

Kako smo se upoznali?
Kupim neku sitnicu... I to...
Ona imala radnjicu u dvorištu...
Skinem joj brushalter, gaćice i čarape!
Štipaljke nisam skidao (sa konopca bre skinem, šta me gledaš!)
Uđem unutra... stavim ovako ruku u džep, i kažem joj ovako:
Ako pogodiš šta imam u ruci, daću ti to!
Ona me ovako gleeeda, pa kaže: Ako to, što hoćeš da mi daš, stane u jednu ruku mene to ne zanima!
Odmah sam shvatio šta je htela da kaže, i otada sam uvek na plažu išao u dugim gaćama!
Svi su očekivali tri traga na pesku kad skinem gaće, ali ja ih nisam skidao!
Inače, posle se nisam ni ženio!

Mene je vaspitavala moja baka.
Im`o sam visoke zahteve: te mora da zna da igra, te mora da zna da peva, na kraju shvatim da je trebalo da kupim TV i sve to da završim!
u početku sam mislio da je sve u novcu!
To sam mislio kad sam bio mlad, sad sam već siguran u to!
Dakle, mene je vaspitavala moja baka. Ona je tačno znala sve!
A ja sam bio jako talentovan kad sam bio mali!
Svi su govorili: Ako od ovoga nešto postane, to će biti pravo čudo!

Za muziku fenomen!
Primer: klavir.
Jednom bila poplava u mom kraju, prešla voda preko prozora, ušla u kuću, moja baka isplovi na kauču, a ja sam je kao samouk, pratio na klaviru! Bez daana vežbanja!

Violinu sam isto učio... samouk, svir`o pet godina, ali bez nekog uspeha, jer mi niko nije rekao da violina nije duvački instrument!

Za sport?
Znaš šta sam bio za sport?
Nećete mi verovati, mog`o sam sličugama na ledu da napravim osmicu!
Ali ne ono, osmicu linijom manjeg otpora, neeee!
Levom nogom peticu, desnom trojku!
I plus sam mog`o da napišem dok sam bio mlađi, samo neću da vam kažem čime sam pis`o!