Otići na mesto koje nam definiše prošlost, ko smo i odakle smo. Još bitnije, videti svoje poreklo. Otići tamo odakle su ti preci, hodati zemljom kojom su i oni, ući u staru kuću gde su oni živeli i naravno otići do parčeta zemlje gde oni počivaju i odati im počast. Jer, iako možda nismo nikad njih upoznali, deo njih nosimo u sebi, nesvesno, te povremeno treba tamo otići i pojačati povezanost sa njima.
Posebno je bitno za nove generacije koje staro ognjište nisu ni videle i ne razumeju gde su im čukundeda i čukunbaba držali modem u onoj zapuštenoj starudiji od kuće i gde su im profili na fejsu.
- Au, ćale, šta je ovo, gde si me doveo?!
- Da vidiš svoje korene, sine.
- Kakvi koreni, pogle' ovo! Trava do pojasa, džungla, bre! Ne mož' se prođe, a ko zna šta sve tamo ima!
- Sine, ne palamudi i ne kvari trenutak.
- Ijao, vid' kol'ki gušter! Je l' oni opasni? A i ono mršavo i ofucano kuče me čudno gleda. Da nema besnilo k'o u onom filmu?
- Ne lupaj više da ne bih izlupao taj asfalt iz tebe! Koncentriši se na porodicu!
- A tek ovo! Srča, zarđalo gvožđe u travi... Da slikam za fejs... Mora da ima i zmija! Da mi lepo begamo odavde, matori? Ovde k'o da nema žive duše.
- Sinko, obzirom na to da smo na seoskom groblju, mogu samo da ti kažem da si pametniji kad ćutiš, normalno da nema žive duše! A sad lepo pripali tu sveću svom pokojnom pradedi Dragiši i da te ne čujem do kuće!
makadamisanje u najavi ;)
odlična MrPaOnoBrezobrazno
Duvaju nam za vrat, drže nam leđa kad malaksamo, dođu nam u san kad im se ne nadamo, ne puštaju nas od sebe ni kad bežimo od njih....čudo je ta transgeneracijska "konverzacija".
dok ne krene karanje po korenima nije strašno :)
elem, odlično!!!