Arhaični izraz za deo tela karakterističan samo za žene. Može se naći isključivo u starim udžbenicima medicine, gde zamenjuje latinski izraz vulva. Nije u upotrebi otkad je stid umro u Srbiji.

Klistir duše.

Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …

Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.

Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.

Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...

Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?

A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?

Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.

Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.

* * *

Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.

A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.

Umetnost prenosenja znanja iz belezaka profesora do belezaka studenata, bez prolaska kroz um jednog i drugog.

Клизи к'о по лоју. Иде као подмазано. Фраза којом се у први план истиче како нека активност напросто лежи одређеном субјекту. Реално, кад се права особа ухвати задатка све изгледа тако лако и једноставно да посматрач стиче погрешан утисак да је то нека лаганица, да је све мед и млеко и да би то могла и моја баба затворених очију док једном руком меша пекмез од шљива. Јeeeeeстe, ал' кад би се гађали трамвајима. Грешка у корацима, зајеб, велики данак неискуству. Хватајући се у коштац са истим проблемом схвата се да није све као што изгледа, да је потребно добро заврнути рукаве и ознојити муда да би се постигао неки резултат, а да само природни таленат доводи до тога да изведба мајстора изгледа онако шмекерски, лежерно, лаганини, као да је нешто најпростије на свету.

Ne nuzno zgodna, oskudno odevena osoba zenskog pola, zvace zvaku, ima jaku sminku i malu torbicu koju vrti od bandere do bandere.

Proces koji se dešava kada vidite maricu kako prolazi po kraju u blizini vaše kuće. Tada se u glavi dešava flashback i preispituju se postupci od sinoć, sa akcentom na nezakonite radnje.

Takmičenje u kojem svi učesnici imaju prednost domaćeg terena.

Uglavnom najbolje ribe na televiziji, uvek doterane, nasmejane, neretko i baš lepe, ali kako bi ovaj divni sklad bio narušen, moraju ili da mucaju, ili da pričaju kao da su pročitale dve i po knjige u životu, da sriču ili da im je jednostavno boja glasa relativno slična zvuku kočenja formule jedan.

Po pravilu posao su dobile preko veze ili preko kreveta, obavezno studentkinje žurnalistike (najčešće nekog brzog kursa koji vodi neki od naših najpopularnijih marketinških i novinarskih mogula), govore više stranih jezika, obožavaju pop kulturu, Opru i Miru Adanju Polak, bentlije, egzotična krstarenja i naravno racku.

Životna želja im je sopstvena autorska emisija, a najčešće završe na nekom od onih "koliko ima "sisa(ubacite nasumičnu reč) na slici" kvizova gde njihova superiorna elokvencija može da dođe do izražaja, kao i ostali atributi koji, po pravilu nisu zanemarljivi.

Posle nekih desetak godina pušenja kurca direktoru televizije kako bi zadržale i taj jadni posao, određeni procenat ovih superstarova domaće televizijske scene zasluži da se pojavi kao sporedni gost koga niko ne prepoznaje u nekoj tok šou emsiji (pod uslovom da se i posle tih silnih godina i dalje fizički dobro drži) koju vodi znatno mlađa, uspešnija i arogantnija koleginica(koja je u 20% slučajeva zaslužila to mesto, a u ostalih 80% samo bolje hoblala gedoru i eventualno ga primala u dupe, i to od istog direktora) koja je sve vreme pobednički gleda i postavlja joj pitanja o karijeri likujući i aludirajući na njen uspeh a apsolutnu propast jedne od naših heroina, koja mora sve vreme kiselo da se smeje i trpi, nadajući se dobrom rejtingu i eventualnom honorarčiću uz neki bonus felacio.

Ako nekoj od njih za vreme emitovanja (ako ima sreće da ide uživo) ispadne jedna sisa pred kameru, ili bude te sreće da upeca neku javnu ličnost i šeta se sa njom po gala večerama beogradskog džet seta, ima šanse da bude upamćena i da ostavi bilo kakav trag (ne onakav kakav bi bio pohvalan, ali opet trag), a ako ne, onda jednostavno padne u zaborav onog trenutka kada bude smenjena i umesto nje postave drugi par pričajućih sisa pred kamere.

Živi tašta i tast.

Ako pogledate sa druge strane, naći ćete Bajagu.

Ono sto radite da ne biste ubili nekog.

Фреди Кругер српских народних приповедака, страх и трепет сваког детета.

Serija bombaških napada 11.09.2001. Seriju je gledalo preko 3 milijarde ljudi. Ranjenog orla nije ni upola toliko.

Ima potrebe da brojim, i prebrojaću, čim ti vidim leđa. Ali, moram da kažem ovo, da bih pokazao kako sam ja veliki čovek koji veruje ljudima (jer, verovati je ljudski), i kako znam da niko neće da me prevari i kako meni pare ne znače, već sama činjenica da smo odradili taj neki posao dobro.

Čim zađem za ugao, čim ti odem iz kuće ili ti iz moje, propustiću svaku novčanicu kroz ruke, osetiti joj nabore, proveriti debljinu i hrapavost. I tek ću tada biti siguran. Jer ti ne verujem ni trunke, čovece, pa zar ne znaš? Znaš, jer ti meni verujes isto toliko.

I ne mrzim nas zbog toga, zaslužili smo i jedan i drugi. Mrzim nas zbog licemerja, zbog sitničavosti. Zbog predstave... Rugamo se sami sebi, zajedno, svako sebi. Ne verujemo u reč, ne verujemo na reč, ali nećemo da pokažemo jedan drugome lice iza poderane maske iz koje nam već odavno strči lupeška nosina. Kad smo već svi isti, šta da se lažemo, koji moj?

Nije teško voditi ovce, potreban ti je samo jedan pas i motka kom ćeš kad tući kad te ne sluša. Lako je biti filozof među polupismenim krezubim narodom, pustiš bradu i ponavljaš dve rečenice k'o pokvarena ploča. Svi ima da te slušaju. Imaš prvi kompjuter u selu i odma' si haker. Ostali se čude kako ti u kuću ne bane CIA zbog provaljivanja u tajne dosijee. Platiš jednu turu malog Lava i "ekipa" te instant proglasi za kralja žurke. Lako je kontrolisati zaslepljenu i zatucanu masu, samo trebaš imati "ono". "Ono" što oni nemaju.

Неретко се може чути негде другог, трећег дана свадбе кад свиње крећу да једу печену прасетину која је срушена са столова како би поштовани гости могли да играју ко људи по истим, под шатром која је толико избушена од пуцњаве из разноразног оружја првог дана, да рупе кроз које продиру сунчеви зраци расањују комиране поштоване госте.
Певачица зева на лустеру.
Два поштована госта који ока нису склопили из простог разлога јер не могу да се договоре где је тачно пола пута између њихових места да ту преместе музику.
Ко људи лепо су се договорили да ће музика, док се не утврди подједнако одстојање, бити пребачена на оближње дрво, до даљњег. И има да свира.
Ко навијена!
Код њих су, између осталог, и једина два преостала оквира са муницијом коју су љубоморно чували, предосетивши обојица, да се чарка око музике на почетку неће само на томе завршити.
Можда једини глас разума на свадби долази баш са тог оближњег дрвета, покушава да разумним тоном објасни ситуацију да је готово немогуће свирати контрабас на грани дрвета, ни не помишљајући да се усуди да каже да су они имали уговорено да свирају само три сата, а ево већ три дана и три ноћи не престају да свирају. И то још читав последњи дан, на дрвету.
Глас са дрвета добија једногласан одговор.

Spreman da umre. Jednom nogom u grobu.

Оно што изговорите након што окренете све уснимљене канале и утврдите да:

-На РТС-у Тика Шпиц жени Ђошу.
-На Б92 3 брата и њихов ћале сабирају бројеве и проналазе серијске убице.
-На Пинку Фернандо прича Марији да је трудан... или Стивен Сигал млати 25 човека крпом и билијарском куглом... или се "фармери" кољу око тога ко треба да музе краву.
-На Фоксу-у Јамада плаче зато што опет није прош'о први круг, а жена га је оставила зато што није постао нинџа ратник.
-На Еуроспорту неке дрвосече огромном моторном тестером секу стабло дебело метар и по, и то за 5 секунди.
-На Еуроспорту 2 Кина растура Нови Зеланд на светском првенству у стоном фудбалу.
-На МТВ-ју црња показује свој 16. ауто и објашњава како он има фелне од 24 цола.
-На Спортклубу Бароу и Хистон играју 0:0.
-На Дискаверију бркати чича прави од мопеда чопер од 2000 кубика и 500 коња.
-На Хисторију деда од 104 године прича о томе како је упознао Адолфа Хитлера 1939. Све синхронизовао на енглески неки Енглез за педерским гласићем.
-На ТВ1000 неки филм у коме глуме ликови који су познати колико и мој комшија деда Света. Превод касни 30 секунди.

Kada iz kese sa grickalicama pojedeš samo ribice.