Alhemičar

Imadoh davno jednog ortaka zaluđenog hemijom. Ne žargonski hemijom, već bukvalno. Da, jebote, ima i takvih. Konstantno ga je drmala neka socijalna fobija, sećam se kako smo ga sprdali što još nijednoj devojci nije prišao za svojih dvadeset godina u guzici, a on se jadan odmah počeo čivtati na naše sprdnje. Trebam li uopšte napomenuti da nije jebao, ne samo to veče već nikad.

Zvali smo ga često na naše opite al' jok, ni da prismrdi. Preferirao je da ostaje u svoja četiri zida i da svira čembalo. Jebote, znate li vi ikoga ko svira čembalo? Kakva izgoretina, ovakvi se jednom u sto godina rađaju. A zaljubio se u jednu Lenu, no nikako da započne konverzaciju. Znao je po dvadesetak minuta da smišlja temu i prve reči koje mu iz usta izađu budu nešto tipa: "E, jesi možda čula za dietilamid lizerginske kiseline?" ili "Imam ovakav ten zato što koristim kreme od arbutina, hoću da imam to aristokratsko bledilo.".

Pitam se gde li je sad, da li je našao neko devojče da ga satima sluša kako laprda o dualizmu i da vlaži na njegovo poznavanje periodnog sistema elemenata. Mogu glavu da dam da je bezbroj puta odgledao sve sezone Brejking Beda i da svakodnevno koristi frazu - "Aj em d van hu noks". Valja i takve ljude imati u životu, čisto da te s vremena na vreme podsete koliko si zapravo dosadna i normalna osoba. Ili bar tako misliš..

Definicija napisana za takmičenje "Pojzenizam".