Alhemičar

Имадох давно једног ортака залуђеног хемијом. Не жаргонски хемијом, већ буквално. Да, јеботе, има и таквих. Константно га је дрмала нека социјална фобија, сећам се како смо га спрдали што још ниједној девојци није пришао за својих двадесет година у гузици, а он се јадан одмах почео чивтати на наше спрдње. Требам ли уопште напоменути да није јебао, не само то вече већ никад.

Звали смо га често на наше опите ал' јок, ни да присмрди. Преферирао је да остаје у своја четири зида и да свира чембало. Јеботе, знате ли ви икога ко свира чембало? Каква изгоретина, овакви се једном у сто година рађају. А заљубио се у једну Лену, но никако да започне конверзацију. Знао је по двадесетак минута да смишља тему и прве речи које му из уста изађу буду нешто типа: "Е, јеси можда чула за диетиламид лизергинске киселине?" или "Имам овакав тен зато што користим креме од арбутина, хоћу да имам то аристократско бледило.".

Питам се где ли је сад, да ли је нашао неко девојче да га сатима слуша како лапрда о дуализму и да влажи на његово познавање периодног система елемената. Могу главу да дам да је безброј пута одгледао све сезоне Брејкинг Беда и да свакодневно користи фразу - "Ај ем д ван ху нокс". Ваља и такве људе имати у животу, чисто да те с времена на време подсете колико си заправо досадна и нормална особа. Или бар тако мислиш..