Nikad se nisam nešto slagao sa ćaletom. Serem, plašio sam ga se smrtno kad sam bio mali, posle sam gledao što manje da budem kući, a onda kad je ostario, tada sam ga sažaljevao. Bio je prek, i uvek pijan. Čak i za slavu. Nije prolazio praznik a da se ne oleši od nove dudovače, jer staru nikad nismo imali, nije bilo vremena da odstoji, odmah se salivala u grlo do obeznanjivanja.
Samo za Božić nije pio. Pričao mi stric da ni deda nikad nije liznuo za Božić, valjda neka tradicija. U prvom svetskom ratu bila neka bitka baš na Božić, nekom pretku pukla mina kraj glave, kad je otvorio oči, opipao se, sve ostalo na mestu, otad nije pio, i to se prenelo na celu porodicu.
Sećam se, uvek smo petog klali pečenicu, nije me terao od sebe tih dana, gledao sam sa strane i upijao znanje. Znao je i da kaže po koju mudru, i svaku sam zapamtio. Čak se nekoliko puta meni lično obratio. Kad se uredi ide se časkom po badnjak i posle je nosimo kod Miće pekara da se peče, a idemo po nju šestog ujutru, i tako stoji ceo dan, ne smeš da je pogledaš a kamoli da je pipneš. Uveče se zapali sveća pa se pomolimo Bogu, unesese se pečenica, baca kukuruz, pijuče, i na kraju večera na podu uvek, kao Isus Hristos, jede posan pasulj sa hlebom. Na Božić ujutru opet molitva, česnica i Božićni doručak...
Ja sam malo okrenuo, slabo pijem, skoro nikako, najviše možda za Božić, više prospem njemu za dušu.
Uh.
Fino napisano. Tesko.