Popularna vrsta pomoći za koju često molimo kad niko drugi neće ili ne može da pomogne a sranja u koja zapadosmo su ili suviše duboka ili nas jednostavno mrzi da se batrgamo.
Ovo je priča o jednom sasvim običnom čoveku kojeg je sreća nepovratno napustila i time ga učinila savršenim kandidatom za prijem božje milosti. Ne dešava se po nekim domaćim vukojebinama već u jednom velikom, lepom gradu na zapadu gde mnogo više od nas polažu na rad, red i čistoću ali to i nije osobito bitna informacija.
Bio jednom čovek, beskućnik, bez krova nad glavom i kinte u džepu, a kako mu to stoji u opisu profesije češće beše gladan nego sit. Duboko očajan, besciljno je lutao gradom izbegavajući ljude, čvrsto umotan u čauru samoće skrpljenu kao mozaik od krhotina sopstvenih snova i volje za životom. Iznuren glađu i crnim mislima, tonuo je sve dublje u beznađe dok mu u umu nije ostala samo jedna misao, jasna kao jutarnja zvezda nad parkom Alfreda Nobela koju je hiljadu puta dočekao vireći kroz pocepane novine: "Bolje da umrem kao čovek nego da živim kao ker". S tom poslednjom mišlju na ostacima nekad blistavog uma odbauljao se do stanice da sačeka voz pod koji će da se se prostre i okonča svoje ovozemaljsko postojanje.
Ipak, tek što je nogom stupio na stanicu, snaga ga izdade te se stropošta na peron i ne mogaše više ni koraka. Tako je ležao ko zna koliko, okružen praznim siluetama prolaznika dok najzad nije smogao snage da podigne glavu i ispred sebe ugledao plitku srebrnastu činiju na blistavom stalku od istog materijala. Onako polusvestan i iscrpljen jedva je odigao sud i pogledao unutra gde se nalazila čudnovata žućkasto-zelena tečnost. Posle kratkog oklevanja nagnuo je činiju i oprezno okusio, na kraju krajeva, šta je više imao da izgubi? A tečnost je bila u najmanju ruku čudna, neobične ali ne i neprijatne strukture i lako je klizila, ali ukus, ukus je bio divan, bilo je istovremeno i slano i kiselkasto i veoma osvežavajuće tako da se namah osetio bolje.
Očaj je polako ustuknuo pred silnim zanosom, ništa manje nego božanskim nadahnućem, došao je na tu stanicu da umre a umesto toga pronašao novu nadu u život. Uz mnogu zahvalnicu bogu, u kojeg nikada do tada nije osobito verovao, nastavio je da pije čvrsto odlučivši da ne proćerda ovaj divni dar koji se život zove, stotine puta obećavši u sebi da više neće dozvoliti da posrne pod dodeljenim mu teretom. Na kraju krajeva, dok ima života ima i nade a sve je lako dok znaš da je bar nekom stalo do tvog života i da veruje u tebe, tako, eto, kaže i Master Joda a onda mora da je istina.
Nije znao koliko dugo već leži tu, da li su prošli sati, dani ili godine. Nije znao ni koliko bi još tu ležao da mu u jednom trenutku nije prišao službenik železnice i diskretno mu se obratio: "Gospodine, izvinjavam se, ali možete li da vratite pljuvačnicu na mesto?"
