Mama i njeno malo dete koje je tek progovorilo. Priča na nekom svom jeziku koji samo majka može da prevede u razumljive fonetske skupove, obradive za mozak okoline.
-Ijao, što je porasla, od kad je nisam videla, je l' priča?
-Aha, kaži nešto, puslice.
-Ghurukhugugu.
-Aha, hoće sad u pesak da se igra sa decom. Moze, srećice, M-O-Ž-E! Pa, kao što sam rekla, ne gledaj me kao da se bavim raketnom naukom, ne brini, razumećeš i ti savršeno jednog dana...
-Ma, nije to nego ova tvoja uskočila u onu baru, pa se zabrinuh.
-Ijao, ''ghurukhugugu'' je za šljapkanje po bari, a ''ghurukhuguga'' je za igranje u pesku...
-Šta god ti kažeš C-3PO, ali ja mislim da to valja prati.
Penzioner koji se gega i vuče cvileća kolica za pijacu za sobom.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.