Muškarci i žene rodjeni izmedju 1900. i 1930. godine, od kojih su neki čak i danas živi i manje ili više sposobni za osnovne svakodnevne aktivnosti. U modernijoj istoriji ne postoje generacije koje su više prepatile od njih, oni nešto srećniji suočili su se direktno samo sa drugim svetskim ratom i posledicama prvog, dok su ovi drugi preživljavali egzoduse preko Prokletija i egejskog mora, progone, logore, masovna streljanja, konstantnu glad i nesigurnost. Gledali su spaljivanje domova u dva navrata, u zemlju su pokopavali braću, decu, očeve i prijatelje stradale od zla koje je vrebalo svuda i u mnogim oblicima..Ili su podlegli od mraza i metka negde u šumi, polju, reci..I njihovi grobovi nikada nisu jasno odredjeni.
I pored svih strahota koje su doneli ratovi, preživeli su opštu nemaštinu, nemire, proboje frontova, Krf, oslobodilačke juriše i marševe - i opet su stigli da obnove domove, izradjaju i othrane buljuke dece, naprave od njih kakve - takve ljude, iškolovane i radno sposobne, sa kojima će nakon nekoliko krvavih decenija zajedno podizati zemlju iz pepela. U kući je sedmoro dece srkalo čorbu iz iste šerpe i bili su zadovoljni, zdravi i jaki, nikome ništa nije falilo, dok se danas jadamo i kukamo na sve živo, najviše na budućnost i podizanje dece koju još nemamo jer nam deluje kao nemoguća rabota. Male plate, loša kola, skupa hrana, uzaludne diplome..Ništa ne valja. A nekada se za kilo masti kopala tvrda zemlja ceo dan.
Niko se nije žalio, žene su bile spremne da rintaju po fabrikama i po 16 sati, muškarci su često na pravdu Boga odvodjeni na goli otok, proterivani i streljani, i velik deo ih se opet izborio za život. Zemlja je postala jaka i poštovana, njive zasejane, kuće izgradjene, stoka sita, deca obučena i rumena, i sve to preko ledja ljudi od kojih 90% nije imalo više od četiri razreda osnovne škole.
Retki od njih su dočekali i današnje vreme, u svojim kasnim osamdesetim i devedesetim godinama, gledali su kako im odrastaju unuci i praunuci i ovo vreme razumeju bolje i jasnije od njihovih sinova, iako se u porodici kotiraju kao izlapeli fosili na koje ne vredi obraćati pažnju. Nije ih ubio ni gradjanski rat, recesija, bombardovanje, smene oprečnih politika i režima, gledanje kako njihova dobro nahranjena, ničega željna i nezahvalna deca rasparčavaju ono što se u krvi i znoju gradilo i ujedinjavalo. Starci obično sede u ćoškovima i trude se da nikome ne smetaju, tužni jer su njihovi vršnjaci već napustili ovaj svet i ostavili ih da čame poput troglodita i čekaju da ih se smrt već jednom seti i olakša im patnje.
Starice se trude da im se ukućani medjusobno ne poubijaju.
Kad te baba pita šta ćeš jesti uzmi nešto i ako nisi gladan, makar iz puke pristojnosti. U tvojim godinama, ti ljudi su se otimali za parče hleba. Neka ti to služi na opomenu - jer ta vremena će se možda vratiti..
Muškarci i žene rodjeni izmedju 1900. i 1930. godine, od kojih su neki čak i danas živi i manje ili više sposobni za osnovne svakodnevne aktivnosti. U modernijoj istoriji ne postoje generacije koje su više prepatile od njih, oni nešto srećniji suočili su se direktno samo sa drugim svetskim ratom i posledicama prvog, dok su ovi drugi preživljavali egzoduse preko Prokletija i egejskog mora, progone, logore, masovna streljanja, konstantnu glad i nesigurnost. Gledali su spaljivanje domova u dva navrata, u zemlju su pokopavali braću, decu, očeve i prijatelje stradale od zla koje je vrebalo svuda i u mnogim oblicima..Ili su podlegli od mraza i metka negde u šumi, polju, reci..I njihovi grobovi nikada nisu jasno odredjeni.
I pored svih strahota koje su doneli ratovi, preživeli su opštu nemaštinu, nemire, proboje frontova, Krf, oslobodilačke juriše i marševe - i opet su stigli da obnove domove, izradjaju i othrane buljuke dece, naprave od njih kakve - takve ljude, iškolovane i radno sposobne, sa kojima će nakon nekoliko krvavih decenija zajedno podizati zemlju iz pepela. U kući je sedmoro dece srkalo čorbu iz iste šerpe i bili su zadovoljni, zdravi i jaki, nikome ništa nije falilo, dok se danas jadamo i kukamo na sve živo, najviše na budućnost i podizanje dece koju još nemamo jer nam deluje kao nemoguća rabota. Male plate, loša kola, skupa hrana, uzaludne diplome..Ništa ne valja. A nekada se za kilo masti kopala tvrda zemlja ceo dan.
Niko se nije žalio, žene su bile spremne da rintaju po fabrikama i po 16 sati, muškarci su često na pravdu Boga odvodjeni na goli otok, proterivani i streljani, i velik deo ih se opet izborio za život. Zemlja je postala jaka i poštovana, njive zasejane, kuće izgradjene, stoka sita, deca obučena i rumena, i sve to preko ledja ljudi od kojih 90% nije imalo više od četiri razreda osnovne škole.
U nedostatku mesta u Vujaklijinom ili kojem drugom rečniku na internetu postoji mnoštvo sajtova, među njima Vukajlija, gde možete da vidite na kakav sve način ljudi vole da razgovaraju na opšte zgražavanje lingvista. Tako da se tamo može videti da ljudi fejsbukuju, fejsbuče, da im je fejs ubagovao. Ili čak poređenje čuvenog prideva „kul”: kul, kulji, najkulji.
Emisija RTS-a "Oko Magazin · 24. Novembar 2009.