Muškarci i žene rodjeni izmedju 1900. i 1930. godine, od kojih su neki čak i danas živi i manje ili više sposobni za osnovne svakodnevne aktivnosti. U modernijoj istoriji ne postoje generacije koje su više prepatile od njih, oni nešto srećniji suočili su se direktno samo sa drugim svetskim ratom i posledicama prvog, dok su ovi drugi preživljavali egzoduse preko Prokletija i egejskog mora, progone, logore, masovna streljanja, konstantnu glad i nesigurnost. Gledali su spaljivanje domova u dva navrata, u zemlju su pokopavali braću, decu, očeve i prijatelje stradale od zla koje je vrebalo svuda i u mnogim oblicima..Ili su podlegli od mraza i metka negde u šumi, polju, reci..I njihovi grobovi nikada nisu jasno odredjeni.
I pored svih strahota koje su doneli ratovi, preživeli su opštu nemaštinu, nemire, proboje frontova, Krf, oslobodilačke juriše i marševe - i opet su stigli da obnove domove, izradjaju i othrane buljuke dece, naprave od njih kakve - takve ljude, iškolovane i radno sposobne, sa kojima će nakon nekoliko krvavih decenija zajedno podizati zemlju iz pepela. U kući je sedmoro dece srkalo čorbu iz iste šerpe i bili su zadovoljni, zdravi i jaki, nikome ništa nije falilo, dok se danas jadamo i kukamo na sve živo, najviše na budućnost i podizanje dece koju još nemamo jer nam deluje kao nemoguća rabota. Male plate, loša kola, skupa hrana, uzaludne diplome..Ništa ne valja. A nekada se za kilo masti kopala tvrda zemlja ceo dan.
Niko se nije žalio, žene su bile spremne da rintaju po fabrikama i po 16 sati, muškarci su često na pravdu Boga odvodjeni na goli otok, proterivani i streljani, i velik deo ih se opet izborio za život. Zemlja je postala jaka i poštovana, njive zasejane, kuće izgradjene, stoka sita, deca obučena i rumena, i sve to preko ledja ljudi od kojih 90% nije imalo više od četiri razreda osnovne škole.
Retki od njih su dočekali i današnje vreme, u svojim kasnim osamdesetim i devedesetim godinama, gledali su kako im odrastaju unuci i praunuci i ovo vreme razumeju bolje i jasnije od njihovih sinova, iako se u porodici kotiraju kao izlapeli fosili na koje ne vredi obraćati pažnju. Nije ih ubio ni gradjanski rat, recesija, bombardovanje, smene oprečnih politika i režima, gledanje kako njihova dobro nahranjena, ničega željna i nezahvalna deca rasparčavaju ono što se u krvi i znoju gradilo i ujedinjavalo. Starci obično sede u ćoškovima i trude se da nikome ne smetaju, tužni jer su njihovi vršnjaci već napustili ovaj svet i ostavili ih da čame poput troglodita i čekaju da ih se smrt već jednom seti i olakša im patnje.
Starice se trude da im se ukućani medjusobno ne poubijaju.Kad te baba pita šta ćeš jesti uzmi nešto i ako nisi gladan, makar iz puke pristojnosti. U tvojim godinama, ti ljudi su se otimali za parče hleba. Neka ti to služi na opomenu - jer ta vremena će se možda vratiti..
Muškarci i žene rodjeni izmedju 1900. i 1930. godine, od kojih su neki čak i danas živi i manje ili više sposobni za osnovne svakodnevne aktivnosti. U modernijoj istoriji ne postoje generacije koje su više prepatile od njih, oni nešto srećniji suočili su se direktno samo sa drugim svetskim ratom i posledicama prvog, dok su ovi drugi preživljavali egzoduse preko Prokletija i egejskog mora, progone, logore, masovna streljanja, konstantnu glad i nesigurnost. Gledali su spaljivanje domova u dva navrata, u zemlju su pokopavali braću, decu, očeve i prijatelje stradale od zla koje je vrebalo svuda i u mnogim oblicima..Ili su podlegli od mraza i metka negde u šumi, polju, reci..I njihovi grobovi nikada nisu jasno odredjeni.
I pored svih strahota koje su doneli ratovi, preživeli su opštu nemaštinu, nemire, proboje frontova, Krf, oslobodilačke juriše i marševe - i opet su stigli da obnove domove, izradjaju i othrane buljuke dece, naprave od njih kakve - takve ljude, iškolovane i radno sposobne, sa kojima će nakon nekoliko krvavih decenija zajedno podizati zemlju iz pepela. U kući je sedmoro dece srkalo čorbu iz iste šerpe i bili su zadovoljni, zdravi i jaki, nikome ništa nije falilo, dok se danas jadamo i kukamo na sve živo, najviše na budućnost i podizanje dece koju još nemamo jer nam deluje kao nemoguća rabota. Male plate, loša kola, skupa hrana, uzaludne diplome..Ništa ne valja. A nekada se za kilo masti kopala tvrda zemlja ceo dan.
Niko se nije žalio, žene su bile spremne da rintaju po fabrikama i po 16 sati, muškarci su često na pravdu Boga odvodjeni na goli otok, proterivani i streljani, i velik deo ih se opet izborio za život. Zemlja je postala jaka i poštovana, njive zasejane, kuće izgradjene, stoka sita, deca obučena i rumena, i sve to preko ledja ljudi od kojih 90% nije imalo više od četiri razreda osnovne škole.
