DRAMSKI SASTAV S POUKOM NA KRAJU
A: Poznati ruski socijalistički pisac Maksim de Sad... ovaj... Markiz de Gorki, izjavio je jednom posebnom prilikom:
– Čovek, kako to gordo zveči!
B: Ne, neće biti da je tako. Mislim da je pravilan citat:
–Čovek, kako to gorko zvuči...
A: A, ne, ne, ne... Mislim da će ipak biti:
– Čovek, kako to super zvuči!
B: E nije, nego:
– Čovek, kako to bolno čuči!
A: Čuči?
B: Čuči!
A: Tuči!
B: To je rekao otac Tadej! Muči!
A: Guči... Ovaj... Zvuči! Zvuči!
B: Zvuči?
A: Da, zvuči...
B: Da, da, da.... Zvuči... Da... Ali gorko, je l’ da?
A: Ne, ne, ne...
Itd.
Naravoučenije ove basne:
Rekoh u srcu svom za sinove ljudske da im je Bog pokazao kao da su stoka. Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva. Kako gine ona, tako ginu i oni, i svi imaju isti duh, i čovek ništa nije bolji od stoke, jer sve je taština.
Knjiga Propovednika, 2: 18-19.
Definicija napisana za takmičenje Pačja škola
Ово је трећи састав (од оних које сам прочитао) који има примесе библијских мотива. Али таква издвојена интерпретација једног одељка проповедника, сама за себе, је недопустива! Када се узме у обзир свеобухватни контекст те библијске књиге видимо да порука није она која се наводи у горе поменутом цитату. Зашто би се, ако заиста јесте, та књига уопште налазила у јудејском и хришћанском канону лоло? Писац, додирнут хеленском философијом и њеним идејама које почињу да бивају присутне у јеврејском друштву, почиње да полемише са њима у светлу јудејства где у одговарајућим поређењима и антиномијама на крају долази до закључка који се прожима целим Светим Писмом, човек је врхунац стварања, господар творевина, икона и подобије Божије, нешто посебно.
L@ki, библијски ерминевтичар.
Pa Laki, Sveti Duh je tokom dugog niza vremenskog obavljao, mora se priznati, male intervencije na tekstu Biblije dok ona nije dobla ovaj današnji oblik. Tako da današnjeg Jova i Propovednika, uzevši u obzir istorijske naslage, možda možemo čitati kao naknadnu redakciju prvobitnih pesimističkih stavova autora. Čak i ako ne uzmemo, Božja autokratska priroda sa početka knjige i njegova milosrdna priroda sa kraja (naravno, uz mestimično podsećanje na onu prvu, recimo na kraju, u Otkrovenju) dovodi nas u dilemu da li je Božanstvo evoluiralo, ili je knjiga nosilac različitih kulturnih naslaga, pokupljenih tokom hiljada godina kroz koje je prošla, menjajući stvarnost civilizacije, ali i menjajući se pod uticajem različitih društenih/duhovnih faktora. Da ne napominjem uopšte njene korene u drevnim srednjoističnim, vavilonskim i sumerskim mitovima i spisima, i prisustvo mnogih, što bi Jung rekao, arhetipova, a Internet bi to označio kao "memes", koji se provlače kroz ljudsku istoriju. Naravno, ovo pričam sa pozicija stilske i književno-teoretske analize, strukturalistički i formalistički uglavnom, uz malo kulturologije i filozofije, gledajući na formalnu stranu Knjige, ne na njeno etičko i filozofsko značenje, ovakve kakva je danas. Možda ne izrazivši se baš najbolje, jer sam pijan kao Noje pravedni.
Valdemar, kulturolog, formalista, hermeneutičar.
Првенац у другом кругу! +++