Ispunjava se kosmička pravda. U dečjim sobama spavaju sve do podneva čudni dečaci-biljke, sinovi uticajnih i moćnih ljudi, koji su celog života stajali s obe noge čvrsto na zemlji. Klinci beže u san. Ta odsutna, bledolika lica paperjastih brada i dugih kosica, s izgledom ranih hrišćanskih mučenika, preziru konformizam svojih očeva. Hoće da budu umetnici! Gradeći drugima srećnu budućnost, očevi su zbog prevelike zauzetosti, izgleda, zaboravili na budućnost sopstvene dece. Poput mesečara, oni prolaze kroz salone u kojima sede gosti: bosi i zaneti a da nikome ne kažu ni dobar dan. Oni su iznad toga. Mada su im plakari puni skupe odeće, odevaju se u namerno odrpani i zakrpljeni džins. Preziru sve, pre no što su išta sami napravili. Ne pada im na pamet da odu na selo i sahrane rođenu babu. Čitaju Tibetansku knjigu mrtvih. Bliži su im davni tibetanski mrtvaci od rođene babe.
Nego, ja imam utisak da je neki takav dečak, tebi mnogo blizak, čim si se tako iznervirao. Da vam ta pomenuta baba nije zajednička? Evo ti +, da se ne nerviraš.
Ja ih ne krivim, sa takvim očevima.
A kako ispada iz definicije, ni sa bakama nisu bili bliski.
Možda su ih tukle :D
Au, kakav epilog! +++++++++++++++++++++++++++