To je priča Hansa Kristijana Andersena o devojčici,uličnoj prodavačici šibica, izgladneloj i promrzloj, koja je, uzalud dozivajući prolaznike s praga jednih vrata u novogodišnjoj noći, u velikoj zimi, palila jedno po jedno palidrvce da bi se zagrejala. Kad se i poslednje ugasi, jadna devojčica umre. Od hladnoće? Naizgled da ali u stvari ne!
Istorija šibica daje nam manje legendaran i potresan odgovor, nego romantična priča danskog pisca. U stvari, prve šibice sastojale su se od drvcadi čiji su krajevi bili namočeni otrovnim belim fosforom čiji je produkt sagorevanja bio smrtonosni gas. Devojčica je naime umrla zato što je udahnula smrtonosnu dozu fosfornog anhidrida.
Tek kasnije, je jedan švedski profesor , izvesni E.Paš, da bi otklonio nepriličnosti belog fosfora, upotrebio crveni, neotrovni fosfor. Šibice napravljene po postupku tog naučnika dugo su nazivane "švedske". Danas su sve šibice bezbedne i nazivaju se sigurnosne upravo iz navedenog razloga - SAFETY MATCHES.
Glavna junakinja istoimene priče, koja se smrzava na ulici do smrti, i koju je od male piromanke delio samo piščev smisao za patetiku i neki gadan bedak u kom je bio dok je pisao priču.
"Novogodišnja zora javi se nad malim telom devojčice, koja je čvrsto držala svežanj izgorelih šibica. Htela je da se ogreje, govorili su."
Jok, batice, htela da zapali vrtić, al' zaboravila da se obuče kod kuće pa se smrzla.
Predsednik sindikata NISa u protestu.
Mala koja žari i pali.
