По народном веровању, локација кусура посеченог стабла у шуми докле треба да стићи да би се барем привремено, ако не већ трајно, оглувело. Легенда каже, да је један чобанин, не знајући за то предање наших старих, случајно поред тог пања прошао...и оглувео.
Разочаран својим незнањем али непоколебљив у својој намери да и другима напакости и тако своју муку на најгори могући начин са другима подели, голим рукама изчупао је "проклети" пањ из шуме и донео га на трг оближње варошице и поставио га тик уз улаз у цркву. Стрпљиво је чекао не би ли још неког задесила та несрећна коб.
Пролазили су сати, дани... али ни говорао о томе да је неко оглувео. Деца су се пентрала по пању, старији се на њему одмарали. Пањ је дословно "пустио корење".
Два столећа касније, потомак оног истог чобанина са почетка приче пазарио је Маршалово појачало и Пионирове звучнике и тако поново оживео легенду, додуше у свом комшилуку, која је свакодневно одзвањала у главама, а још више у ушима његових комшија.
Мит је постао реалност.

Panj je deo stabla drveta iznad zemlje isečen kao šnit i valjkastog je oblika.
Panj je preteča tronožca, može se i danas videti po etno kafanama, kao i u skoro svakom gazdinstvu. Osim za sedenje služi i za mnoge druge stvari između kojih su cepanje drva kao i egzekucija pernate živine, po kome je izraz do panja i nosi svoj naziv koji predstavlja do kraja, nema dalje..

Универзална и крајња граница неке радње.