Ponedeljak jutro, ceo autobus ćuti. Svi su mrzovoljni, neispavani, kreću na posao, faks, školu. Čuje se muzika sa zadnjeg sedišta, koja dopire iz nečijih slušalica. Deda u prvom redu spava, povremeno podigne glavu, pa je opet spusti. U autobus ulaze dve starije gospođe, nasmejane, raspoložene, sedaju na mesta. Započinju priču, a ostatak putnika pažljivo prati svaku reč.
Živadinka: E moja Milisava, tako ti je to. Svi su muškarci isti. Devet godina je bio sa njom, pa je ostavio zbog one male kuje.
Milisava: Mozak mu pomutila veštica. Jadna deca, bez oca ostadoše. Pa zar u ovako teškim vremenima.
Živadinka: Sram da ga bude. Nego to mu nije ni prvi put. Imao je on afera i ranije, samo sad je najozbiljnije.
Milisava: A sve je zakuvala njegova majka. Zamrsila im konce, tako je ona i htela. A znaš i sama zašto. Kad je ono uradila...
Živadinka: Znam, znam. Bolje o tome da ne govorimo, sva se naježim kad pomislim šta je uradila...
Deda iz prvog reda: Pa šta je uradila ?!
Milisava i Živadinka začuđeno gledaju ka dedi, koji kao ni ostatak autobusa nije shvatio da diskutuju o njihovoj omiljenoj španskoj seriji.
