Nekada je drugarstvo izgledalo mnogo drugačije nego danas. Ljudi su manje visili po kućama, družili su se u kafanama, izlazili su zajedno, išli na fudbal, na more, svaki dan su provodili zajedno, i poznavali su se u dušu. Jedni druge su pratili u vojsku, bili jedni drugima kumovi, veselili se zajedno i pomagali u zlu. I kada bi jedan prijatelj otputovao daleko, tamo se nastanio i ostao duže vreme, osetila bi se praznina. Kako ljudi odrastaju, život ih vuče na neku drugu stranu, prijatelji se razidju po celom svetu, i retko se vide. I sećaju se mladosti i drugarstva sa setom, vesti o drugima čuju retko, a ni pisma ne stižu tako često..
Zbog toga, ljudi su se dosetili i izumeli telefon, no u početku je moralo da se ide do drugog grada da bi se telefoniralo, a kada su telefoni postali normalna pojava, medjunarodni razgovori su i dalje bili skupi. Medjutim, napretkom tehnike, napredovala je i komunikacija, i tako danas imamo msn, fejsbuk i skajp, uspostavili smo kontakte sa drugarima preko, i svi su srećni. Ali sve ovo imalo je i svoje loše strane..Vremenom, ljudi su počeli da se druže isključivo "na struju", bez obzira na to da li žive na različitim kontinentima ili u istoj ulici, i ta pojava postaje sve masovnija.
Danas prijateljstvo izgleda ovako:
Najbolji prijatelji su mi na opcijama omiljeni, a na msn-u chatujem sa njima i još nekim ljudima sa kojima se družim. Na fejsbuku su mi svi oni ljudi koje iole znam, devojke koje hoću da muvam, a nove prijatelje stičem na vukajliji i sajtovima za upoznavanje. Skajp koristim kako bih se video sa ljudima koji žive na drugom kraju grada, jer me uglavnom mrzi da se cimam do njih. Drugari sa fakulteta mi pitanja sa ispita šalju na mejl, a Branko mi linkove sa jutjuba šalje u inbox. Kada hoću da objavim neku vest, napišem je na zidu profila na fejsu, tako da je svi odmah vide. Sportske aktivnosti tipa fudbal upražnjavamo na soniju, kako se ne bismo povredili ili oznojali. Sa devojkom gledam filmove kod kuće, jer bioskop je kilometar i po daleko, a i filmove skidam za džabe..
