Орган који највише страда онима који су родитељи. Јер то је управо оно што деца кад порасту једу родитељима. Куку, колико ли се око нас родитеља шета без џигерице!

Орган који страда прекомерном употребом алкохола и пожртвованим родитељством.
Како је дечији канибализам специјализован искључиво за џигерицу, родитељи морају да се довијају и да гледају како да заварају децу, па им константно сервирају пилеће јетрице уз причу како су страшно здраве и пуне гвожђа (ко би гвожђу одолео?!), што наравно никад не пали тако добро као уцена. Родитеље ћете ретко виђати да једу џигерицу, мирис мокраће, гомила отрова и холестерола су ипак слађи деци.
Занимљива карактеристика џигерице је што се регенерише, не толико брзо колико би алкоси желели, али ипак се може рачунати на то. Сјајна ствар.

Prema ispitivanjima,najukusniji dio ljudskog tijela.Konzumira se verbalno,sirova,polagano,direktno sa živog objekta.Ne preporučuje se da uđe u svakodnevnu ishranu jer postoji opasnost da vlasnik konzumiranog dijela oboli od akutnog vampirizma.

ono sto baba kaze da joj jedem kad pocnem da smaram

Реална срж човека, онтолошка изнутрица онога који јесте.
Док је срце аристократа и увек у првом плану: романтично, устрептало, задужено да пумпа хорде крвних зрнаца и куцањем удара прагове житија, џигерица је хипстер и раб. Она нечујно извршава своју мисију прочишћења и не пита се пуно. Али осећа.

Изједају је и буквално и фигуративно, али она као да прометејски поново израста, да би опет била конзумирана. Џигерица симболизује оно утробно, не-лепо, али суштинско, оно сирово и ненашминкано, али мехко.

Омиљено јело мале, неваљале деце.

Вероватно најконтроверзнија од свих намирница. Нутриционисти је препоручују као минералну и витаминску бомбу, а у колективној народној свести од старих времена истрајава убеђење да је то слепачко, пропаличко јело: "Џигерице, и ти ли си месо?".

Кад се загине у кафани, па се све паре пробекријају и не остане ништа за иоле поштен ручак, кафеџије су износиле гостима пржену џигерицу гратис. Да им буде каква-таква подлога за даље пиће, а и да се не баци (пошто ионако нису знали шта ће са њом, јер је нико није хтео):

"А шта ћемо за вечеру? Леба, сира и кромпира. (2х)
А шта ћемо за доручак? Једно јаје, и то мућак. (2х)
А шта ћемо за мезе? Џигерице и презле. (2х)
(припев) Рого-рого-рогози, седи па вози."

И тако, на једном крају имамо препоруке стручњака, на другом народне статусне норме, а негде на средини између то двоје сместила се џигерица. Па шта претегне...

Ono što ja stalno jedem mami.

Najjestiviji deo ljudskog tela.

Po priručniku 'Tonska proba za mikrofon: Izdanje za pevaljke pod šatrom', reč koja izgovorena poziva basove i visokotonce u skladnoj razmeri, a kako bi se predupredila moguća probijanja na razglasu...

Osnovni roditeljski potrošni materijal pri odrastanju njihovih potomaka.