Neuspeli pokušaj pravljenja epske pesme.
Pošto narodnim pripovedačima s one strane Turske nikad nije išlo da slože pristojan deseterac, lokalni pripovedač je zgut'o šaku ''pustinjske travice''(prapreteča današnjeg esida), očerupao pelikana (odatle vodi poreklo ime poznate forme za kancelarijski pribor), i, u pesničkom zanosu, počeo da zapisuje ep dostojan Kim Il Sunga. No, pošto se navuk'o na pustinjsku travicu, što je više pisao, sve je više gutao travice. Ono što je usledilo, izazvalo bi čak i Hajnriha Šlimana da se fejspalmuje, prekrsti, nategne svete vodice, namigne kraljici Viktoriji, udari glavom u telegrafski stub i pojede živu vevericu te isere lešnik.
''Njegov strah je kao zavijanje oluje,
dahom njegovih usta šumi drveće,
strašno šumi njegovo dahtanje,
svako ko zalazi u šumu kedrova,
boji se strašnog čuvara šume''- Mislim, ŠKK?
(u prevodu: znaš li akadski jezik?)
moja poenta - ako ne znaš ni jedan semitski jezik, živ, a posebno mrtav, ništa o metrici tog jezika, tonu, akcentuaciji, prozodiji, piši o Filipu Višnjici i sličnima.
Е, што волим ове академске буквалисте, не смеш се ни нашалити на рачун њихове професије, одма почну да ти сасипају своје теоријско знање:
Ja ne želim da te uvredim, ili okrivim za bilo šta, samo želim da kažem da je formiranje mišljenja o nečemu, bez dovoljne količine informacija put u pogrešno učenje (uostalom metoda kojoj je srpska prosveta sklona).
Шта се бјели у гори зеленој,
јал је снијег јал су лабудови?
Нит је снијег,
нит су лабудови,
већ је биједни Др Јанковић-у! (па запараш гуслама јако)
Иди лакирај нокте.
Ја бих прво кренуо од учења српског, научио бих како се пише:
Онда бих се тек бацио на проучавање семитских језика.
Најпре се окупаш, па онда ставиш дезодоранс. Не обрнуто.
Шта значи кад знаш језик?
Ево, ја на пример, што више учим српски, све сам више свестан да га не знам.
А камоли страни језик.
Razbolje se vojvoda Dojčine
U Solunu, gradu bijelome,
Bolovao za devet godina;
Po Soluna ne zna za Dojčina,
Oni misle da je preminuo.
To se čudo na daleko čulo,
Čak daleko u zemlju arapsku,
Začuo je Dr.J ankoviću,
Jednak čuo, jednak sedla vranca,
Pravo ode ka Solunu gradu,
Konju vrancu kurca da cjeliva
На то имислим када кажем 'знам'. То је мој матерњи језик, провео сам живот у Београду, ту сам рођен, ту сам одрастао, у мојој кући се говорио 'стандардни' српски језик (иако ни сам нисам сигуран шта стандардни српски јесте). Исто тако, ако проведеш одређено време учећи и опсесирајући неким другим језиком и културом постану ти јасније ствари у сопственом језику (где си грешио пре на пример), но оформе се за то време и неке друге грешке које не приметиш. Конкретан пример: ток енглеске реченице против дужине и замршености српске.
Такође, правопис се стално мења, а нечије знање језика не иде увек ка бољем (кренеш да правиш грешке где их ниси правио).
Да не говорим о томе какав се угрушак конфузије створи у мозгу када се бавиш класичним језиком (као ја тренутно). Мозак класичара се једноставно деформише и све ти одједном постане могуће, уколико пише на неком папирусу, или рукопису.
Све у свему, уз сву лепоту лингвистике, најебао си ако се њоме бавиш. Треба ти много знања, много припреме, много науке и учења, то на крају испадне готово и неприметно, а сви криве лингвисте за све.
Ја најебавам редовно.
Кад узмеш речник САНУ, овај испадне још и добар.
Браво. Сигурно ћеш освојити прво место на специјалној олимпијади.
-