Неуспели покушај прављења епске песме.
Пошто народним приповедачима с оне стране Турске никад није ишло да сложе пристојан десетерац, локални приповедач је згут'о шаку ''пустињске травице''(прапретеча данашњег есида), очерупао пеликана (одатле води порекло име познате форме за канцеларијски прибор), и, у песничком заносу, почео да записује еп достојан Ким Ил Сунга. Но, пошто се навук'о на пустињску травицу, што је више писао, све је више гутао травице. Оно што је уследило, изазвало би чак и Хајнриха Шлимана да се фејспалмује, прекрсти, натегне свете водице, намигне краљици Викторији, удари главом у телеграфски стуб и поједе живу веверицу те исере лешник.
''Његов страх је као завијање олује,
дахом његових уста шуми дрвеће,
страшно шуми његово дахтање,
свако ко залази у шуму кедрова,
боји се страшног чувара шуме''- Мислим, ШКК?
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
-
at-ta li-šā-nam ak-ka-dī-tam nim-mua-ri-ia ed-as?
(u prevodu: znaš li akadski jezik?)
moja poenta - ako ne znaš ni jedan semitski jezik, živ, a posebno mrtav, ništa o metrici tog jezika, tonu, akcentuaciji, prozodiji, piši o Filipu Višnjici i sličnima.
Е, што волим ове академске буквалисте, не смеш се ни нашалити на рачун њихове професије, одма почну да ти сасипају своје теоријско знање:
Ja ne želim da te uvredim, ili okrivim za bilo šta, samo želim da kažem da je formiranje mišljenja o nečemu, bez dovoljne količine informacija put u pogrešno učenje (uostalom metoda kojoj je srpska prosveta sklona).
Шта се бјели у гори зеленој,
јал је снијег јал су лабудови?
Нит је снијег,
нит су лабудови,
већ је биједни Др Јанковић-у! (па запараш гуслама јако)
Шта се бјели у гори зеленој,
јал је снијег јал су лабудови?
Нит је снијег,
нит су лабудови,
већ је биједни Др Јанковић-у! (па запараш гуслама јако)
Иди лакирај нокте.
Ја бих прво кренуо од учења српског, научио бих како се пише:
Онда бих се тек бацио на проучавање семитских језика.
Најпре се окупаш, па онда ставиш дезодоранс. Не обрнуто.
Ali ja srpski znam.
То је тако нехипстерски и неакадемски.
Шта значи кад знаш језик?
Ево, ја на пример, што више учим српски, све сам више свестан да га не знам.
А камоли страни језик.
Razbolje se vojvoda Dojčine
U Solunu, gradu bijelome,
Bolovao za devet godina;
Po Soluna ne zna za Dojčina,
Oni misle da je preminuo.
To se čudo na daleko čulo,
Čak daleko u zemlju arapsku,
Začuo je Dr.J ankoviću,
Jednak čuo, jednak sedla vranca,
Pravo ode ka Solunu gradu,
Konju vrancu kurca da cjeliva
Ево, ја на пример, што више учим српски, све сам више свестан да га не знам.
А камоли страни језик.
На то имислим када кажем 'знам'. То је мој матерњи језик, провео сам живот у Београду, ту сам рођен, ту сам одрастао, у мојој кући се говорио 'стандардни' српски језик (иако ни сам нисам сигуран шта стандардни српски јесте). Исто тако, ако проведеш одређено време учећи и опсесирајући неким другим језиком и културом постану ти јасније ствари у сопственом језику (где си грешио пре на пример), но оформе се за то време и неке друге грешке које не приметиш. Конкретан пример: ток енглеске реченице против дужине и замршености српске.
Такође, правопис се стално мења, а нечије знање језика не иде увек ка бољем (кренеш да правиш грешке где их ниси правио).
Да не говорим о томе какав се угрушак конфузије створи у мозгу када се бавиш класичним језиком (као ја тренутно). Мозак класичара се једноставно деформише и све ти одједном постане могуће, уколико пише на неком папирусу, или рукопису.
Све у свему, уз сву лепоту лингвистике, најебао си ако се њоме бавиш. Треба ти много знања, много припреме, много науке и учења, то на крају испадне готово и неприметно, а сви криве лингвисте за све.
Гледао сам пре неки дан "Речник матице српске" и како ми упоредо опада коса.
Ја најебавам редовно.
Кад узмеш речник САНУ, овај испадне још и добар.
Razbolje se vojvoda Dojčine
U Solunu, gradu bijelome,
Bolovao za devet godina;
Po Soluna ne zna za Dojčina,
Oni misle da je preminuo.
To se čudo na daleko čulo,
Čak daleko u zemlju arapsku,
Začuo je Dr.J ankoviću,
Jednak čuo, jednak sedla vranca,
Pravo ode ka Solunu gradu,
Konju vrancu kurca da cjeliva
Браво. Сигурно ћеш освојити прво место на специјалној олимпијади.
Ма дефиниција је страва.