Klub koji osim što služi za nameštaljke u inače poštenoj Turskoj ligi, ima svoju svrhu u vidu posledneg odredišta nekadašnjeh velikih zvezda, tipa Roberto Karlos, Mateja Kežman, Alex, Džej Džej Okoče... itd. Takođe, ovaj klub može služiti i kao sinonim za nekog lika koji uvek završava sa najprosečnijom curom, alternativnom alternativkom alternative radi, samo zato što ju je prethodno šutnuo bubnjar nekog lokalnog benda, pa sad nalazi utehu u njemu. Povučen i ćutljiv, uvek mirno čeka svoju šansu, i na kraju je i dočeka. Ne zbog preteranog samopouzdanja koje ne poseduje, već zato što nesrećnice ne vide gde bi više mogle da se uvale pa se okreću njemu. Kad odraste, neretko postaje meta baba-devojaka koje gledaju da ih on ovaplodi na bilo koji način, te tako stiču legitimno pravo da mu se umuvaju u dvosoban stan na Novom Beogradu. Cura koju odbije Fenerbahče tip predstavlja dno dna,ili je neuspeli abortus Vesne Pešić ili je začeta od strane Severnoameričkog rakuna.
- De ode Caca?
- Ma šutnuo je Lemi, pa ide kod Krste Fenerbahčea.
- Ouuu, pa nije ni Fenerbahče tolki crveni krst. Mislim da će da je zajebe.
- Eee sad, nema šanse taj ne bira!
- Ma daj bre, pa i Klea su hteli da uvale u Fenerbahče pa Turci odbili!
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.