Foaje

Предворје. Део куће који се тек почео уводити у српску културу домоградње. Онај део који за циљ има показати госту како су домаћини велики људи, како су изнад малограђана с којима деле груду земље звану Србија. Сама реч фоаје те асоцира на нешто веома елегантно, нешто с великом историјом, нешто што ће у старту показати како је домаћин готово племићког порекла, док госту кроз главу пролазе мисли како су ту некада господа правила дивне забаве и како су, онако господски, причали о проблемима у свету.

Неко ће то назвати обичним ходником, али новопечена господа не. Они се онако пасивно поносе својим фоајеом, јер би било глупо поносити се обичним ходником поред толико дивних делова куће. Фоаје је испуњен породичним фотографијама и портретима, али не оним сељачким из 1954. на салашу у Шајкашима, већ фотографијама деде Антонија с његовог примања диплоне на Универзитету у Дрездену. Саме портрете није сликао неки рендом пропали студент сликарства, већ Милић од Мачве на самом врхунцу своје каријере. Ту се налази и фотографија очева с Момом Капором у Скадарлији, али то из оног времена кад је она била права боемска четврт, уточиште истинским боема и уметника који се нису могли пронаћи у свету малоумних будала.

Степениште које из фоајеа води ка салону направљено је од дрвета трешње. Не букве или храста, јер ту звучи тако брдски и сељачки. Трешња је тако нешто, црвена боја љубави која се ставља на врх торте. Тепих је арапски, не као она синтетичко-малограђанска срања која Светлана Бојковић рекламира. Она су поклон турског амбасадора с чијом су породицом и данас у добрим односима. Већ у фоајеу се осећа мирис лососа спремљеног на медитерански начин.