Предворје. Део куће који се тек почео уводити у српску културу домоградње. Онај део који за циљ има показати госту како су домаћини велики људи, како су изнад малограђана с којима деле груду земље звану Србија. Сама реч фоаје те асоцира на нешто веома елегантно, нешто с великом историјом, нешто што ће у старту показати како је домаћин готово племићког порекла, док госту кроз главу пролазе мисли како су ту некада господа правила дивне забаве и како су, онако господски, причали о проблемима у свету.
Неко ће то назвати обичним ходником, али новопечена господа не. Они се онако пасивно поносе својим фоајеом, јер би било глупо поносити се обичним ходником поред толико дивних делова куће. Фоаје је испуњен породичним фотографијама и портретима, али не оним сељачким из 1954. на салашу у Шајкашима, већ фотографијама деде Антонија с његовог примања диплоне на Универзитету у Дрездену. Саме портрете није сликао неки рендом пропали студент сликарства, већ Милић од Мачве на самом врхунцу своје каријере. Ту се налази и фотографија очева с Момом Капором у Скадарлији, али то из оног времена кад је она била права боемска четврт, уточиште истинским боема и уметника који се нису могли пронаћи у свету малоумних будала.
Степениште које из фоајеа води ка салону направљено је од дрвета трешње. Не букве или храста, јер ту звучи тако брдски и сељачки. Трешња је тако нешто, црвена боја љубави која се ставља на врх торте. Тепих је арапски, не као она синтетичко-малограђанска срања која Светлана Бојковић рекламира. Она су поклон турског амбасадора с чијом су породицом и данас у добрим односима. Већ у фоајеу се осећа мирис лососа спремљеног на медитерански начин.
- Ох, Изабела, драга, уђи. Дај ми бунду, молим те, и раскомоти се. Теофил спрема дагње у француском вину, бићеш потпуно одушевљена...
- Драга моја, Јелисавета, нисам од Вас очекивала ништа другачије. Како је само диван овај ходник, просто сам се заљубила на први поглед... и ови теписи. Сећам се да је мој Јован купио овакве у Синтелону...
- Фоаје, драга, фоаје... Да ми кренемо ка салону, тамо да се раскомотиш?
- Наравно, наравно... Ох, је ли ово отац твој? Како дивна слика...
- Да, да, то је мој тата. Овај с цигаретом је Данило Киш. Ех, како је Данило био велики човек, увек с дуваном у руци. Тата му је говорио да ће га то убити, али он није слушао. Иначе, мој тата га је звао homo poeticus. Имао је Данило тако обичај да сестру и мене очара читајући своја дела, баш у овој кући. И он је био одушевљен овим фоајеом...
- Ех, драга, завидим ти. Изволи бунду...
- Ти знаш како да дођеш до салона, тамо ће те Теофил чекати. Само нежно гази по степеништу, трешња је веома осетљиво дрво. Иначе, морам отићи по децу, ускоро им завршава час латинског, па ћемо се ми видети кроз десетак минута.
- У реду, драга.
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.
Kako ne volim ovu rec. Plus naravno.
Kroz foaje, pa pravo kroz salon...
Taj rad hehehe +++
Srpski lobi... pardon, lobby!
Prefinjeno.+++
Ovo mi je bila inspiracija, lolo.