The Wall
Jedan od najboljih albuma grupe Pink Flojd (kasnije je snimljen i film, sa Bobom Geldofom u glavnoj ulozi), a po subjektivnom misljenju autora i najbolji. Album je u formi rok opere, to jest, pesme nisu prosto pesme, nego su deo odredjene celine, to jest price.
Prica prati zivot rok zvezde Pinka Flojda, koji je jos od rane mladosti bio emotivno povredjen od strane drustva. Otac mu je poginuo u Drugom svetskom ratu (Another brick in the Wall part 1), u skoli ga je maltretirao profesor koji se izivljavao na deci zbog torture koju je morao da podnese kod kuce ( The Happiest Days of Our Lives i Another brick in the Wall part 2, zajedno cine pesmu koju napamet znaju sve generacije ucenika osnovnih i srednjih skola), a kod kuce ga je previse zastitnicki nastrojena majka drzala pod staklenim zvonom, sto ga je socijalno hendikepiralo za sva vremena (Mother). Zbog svega toga, Pink resava da stvori Zid (eng. The Wall), metaforu za emocionalno otudjivanje od celog sveta (takodje u Mother).
I tako, Pink se povlaci u svoj zamisljeni svet, unutar Zida. Kasnije postaje poznata rok zvezda i zeni se, medjutim brak brzo propada (Empty Spaces). Saznaje da ga zena vara zato sto se previse hladno odnosio prema njoj (Empty Spaces i Young Lust). Kad je to saznao, Pink je poludeo, demolirao apartman i svojim ponasanjem oterao grupi-devojku koja je bila sa njim u tom trenutku (One of my turns).
Lezeci u razrusenoj hotelskoj sobi, Pink pocinje da ocajava i da se dere "da ga ne ostavlja" (Don't leave me now), ali uprkos svemu, posle tog dogadjaja zavrsava gradnju Zida, tvrdeci "da mu ne trebaju ruke oko njega" i "da mu ne trebaju droge da bi se smirio", i zakljucio sve to sa "ne treba mi bas nista, sve su to bile cigle u Zidu" (Another brick in the wall part 3).
Ali ni tu nije kraj, posto Pink shvata da je potpuna izolacija u stvari bila greska i on pokusava da uspostavi kontakt sa spoljasnjim svetom, ali bezuspesno (Hey You, Is there anybody out there?, Nobody home). U pesmi Hey You, prvi put se u albumu pojavljuju Crvi (eng. The Worms) kao metafora za mracne fragmente Pinkove duse koji se stvaraju iz njegove samoizolacije. Zbog svega ovoga, Pink pada u tesku depresiju, toliko jaku da je doktor morao da mu da sedative kako bi mogao da odrzi koncert (Comfortably Numb).
Pokazalo se kasnije da je to bila velika greska, zato sto su sedativi oslobodili u Pinku njegovu mracnu stranu: nacistickog diktatora koji odmah naredjuje publici da mu posalju "Jese, crnje, pedere i ostale nepodobne"(In the Flesh), organizuje mitinge i nerede na ulici (Run like Hell i Waiting for the Worms), dok se na kraju ne probudi njegova savest (Stop, najkraca pesma svih vremena).
I sad dolazimo do vrhunca albuma: Pink, shvativsi da je napravio velike greske u zivotu, organizuje metaforicko sudjenje samom sebi, unutar Zida (The Trial). Tu se pojavljuju svi Crvi: Tuzilac koji ga optuzuje da je "pokazao osecanja skoro ljudske prirode", ucitelj koji kaze da je "uvek govorio kako nista od njega nece biti", kao i njegova majka koja ga ne krivi zaista, ali je tuzna sto je otisao od kuce i moli sudiju "da ga pusti da ide sa njom". U ovoj pesmi shvatamo da Pink nije kriv za nesrecu koju je morao da prezivljava u detinjstvu i da je Zid nesto sto je bio primoran da stvori. Jedino sto mu zaista mozemo zameriti(mada je u tom trenutku Zid bio vec uveliko napravljen) jeste njegovo ponasanje prema bivsoj zeni: ona se pojavljuje kao jedan od "svedoka" i kaze "trebao si vise da pricas samnom, ali ne, morao si da ides svojim putem!". Na sve ovo, Pinkova jedina odbrana, utesna mantra ili mozda nesto trece jeste da je lud.
Poslednji od Crva koji se pojavljuje jeste Sudija koji presudjuje da je Pink kriv i da za kaznu mora da srusi Zid.
Sta se kasnije desilo sa Pinkom ostaje otvoreno pitanje. Neki smatraju da Pink nije mogao da izdrzi pritisak drustva i da je izvrsio samoubistvo, a drugi smatraju da se vratio na staro, da je ponovo bio nalik onom detetu koje je nekad bio. To je ostalo otvoreno pitanje na koje moze samo slusalac da odgovori.
Poslednja pesma sa albuma je Outside the Wall, i ona ne govori iz perspektive Pinka, nego iz perspektive naratora. Naravoucenije albuma: svi stvaraju Zidove. Kako se jedan vrati u drustvo, drugi izadje. Nije lako, ali drustvu moramo dati sansu. Ako ne srusimo svoje Zidove, oni koji zele da dopru do nas ce vremenom odustati i ostaviti nas sa nasim Crvima kao jedinim drustvom.
Otaku
http://www.youtube.com/watch?v=BiR_AOAiBp0 Zapazite ovaj cover, šteta što ima samo 6000 pogleda, lik je savršeno uradio sve, svira bas, akustaru, električnu džitru, bubnjeve, klavijature i peva, ubacio je efekte i sve spojio u savršen cover, pogledajte...
Ma nisu hipsteri, nego svi, barem vecina, slusaju samo ono sto im se nudi, ne trude se da nadju nesto novo i nepoznato. Samo jedu govna koja im serviraju.
Vidim da ste baš fino analizirali i diskutovali, lepo je videti da ima mnogo fanova i ovde, obično se u Srbiji Floyd oslanja na poštovaoce progresive i psihodelije, kao i rocka uopšte.
'Ajd' da se osvrnem na prvih par postova. Neko je pomenuo da l' su najbolji ili ne. Meni svakako jesu, ali i sa objektivne strane, bez obzira na razlicite ukuse, svako ko je iole upucen u istoriju rocka, doci ce do zakljucka da su, ako nista, najplodniji, sa gomilom pesama, i to ne pesama radi pesama, vec sa jasnom idejom koja se provlacila od prvog albuma, do odjave HighHopes-a.
Barett ili Gilmour? Psihodelija protiv Progresive. Za mene je sve to deo PinkFloyda, i zato su ono sto jesu. Ne moze jedan "fazon" da se vuce trideset i kusur godina. Sve je to deo "odrastanja" benda, i muzike uopste. Floyd ne bi bio ono sto jeste bez jednog od njih. Jedan mu je dao polet, drugi smek, tako da, koliko god razlike bile ocigledne (ko bi rekao da je isti bend cak^^) , ne volim da delim, uzivam u muzici obojice.
Ne verujem da je neko pomenuo, pa evo da probijem suvoparnost posta jednom zanimljivosti - Dok su Floydi snimali ShineOn' , Barett je posle dosta, dosta vremena "incognito" usao u studio. Skoro niko ga nije prepoznao, a posle je bilo i suza.
A, da, omiljeni album je, recimo, Meddle, tu je muzika, cini mi se, bila najkvalitetnija a opet, nazalost, ne previse prihvacena, nekomercijalna. Od "popularnijih" , recimo Dark Side of the Moon. A i "mekanije" varijante, Wish You Were Here, i Division Bell. Sve u svemu, svaki album ima svoju pricu, i to me odusevljava.
Pesama sjajnih ima mnogo, ali evo nekih koje izdvajam :
Zadnjih dana sam skroz u Pink Floydu. Prvo koncert The Walla u izvedbi Rogera Watersa, najbolji koncert u zivotu, nikada ga necu zaboraviti, tako necemu prisustvovati - nezaboravno. Nadalje, kod nas u Zagrebu je bio Animafest i jedan od filmova koji se pustao bio je The Wall. Morala sam ici ga pogledati, makar ga vec odavno znam i posjedujem, ali jako je lijepo bilo sjetiti se stvari nekih i direktne price. Prije nisam znala neke stvari dok sam slusala album/gledala film, sada i znam, pa su mi jasnije i fascinantno mi je kako je uklopljena muzika, prica, animacije i simbolika, a nista od toga nije prosjecno, nego apsolutno genijalno.
Jucer sam pogledala The Wall, takodjer u izvedbi Watersa, u Berlinu, s najvecim zidom ikada, s toliko kolicinom glazbenika da ih je nemoguce sve prebrojati. Fascinantno je kako je uspio izvesti to onda uz onu tehnologiju da to bude jednako dobro kao sto je danas (okej, jedino je danas 3D, al' ajde).
Odgledala sam P.U.L.S.E. i iznenadjena sam spektrom boja, iznenadjena sam kako oni znaju i mogu na svojoj glazbi primjeniti boje koje se savrseno poklapaju. Prisustvovati na takvom koncertu Pink Floyda mora da je bilo neprocjenjivo.
Nakon analiziranja muzike, proucavanja animacija, citanja knjiga o njima mogu samo reci da su velicanstveni, da su oni oni koji su postavili standarde ("Setting standards", kako bi rekli Englezi) te da im se radi toga divim. Zacudjujuce je kako kad slusam njihovu muziku jedva cekam da dodje ovaj ili onaj solo poslije tih odredjenih rijeci, npr. Mother - "Of course Momma's gonna help build the wall", pa odvali genijalan solo ili recimo Comfortably Numb u kojem u sredini pjesme ukoviri sve solom koji dolazi poslije fantasticnih stihova. To se pojavljuje na puno mjesta pa sam to pocela smatrati nekakvim njihovim zastitnim znakom.
Jednostavno genijalni, neponovljivi i neopisivi.
Jao jebote al' sam se uzivila, ali jednostavno ovako nesto se ne moze cuti danas. Definitivno sam zakljucila da sam rodjena u krivo vrijeme. :D
Evo i "zvanicnog" krajaGodine 2005, prvi put posle više od dvadeset godina, grupa Pink Flojd je ponovo nastupila zajedno sa Votersom uživo na festivalu Lajv 8 u Londonu, posredstvom starog prijatelja Boba Geldofa. Godine 2006, Delvid Gilmor izdaje solo album pod nazivom On an Island, na kome je svirao i Rik Rajt, i kreće na svetsku turneju. Za to vreme Voters je na turneji na kojoj uživo izvodi album The Dark Side of the Moon u celosti.Iste godine umire Sid Baret, od zdravstvenih komplikacija nastalih od dijabetesa. Na koncertu koji je priređen u njegovu čast Pink Flojd se okupio poslednji put, ponovo bez Votersa koji nije mogao da se uklopi u terminski plan. Tada je između članova benda pao dogovor da se u skorije vreme napravi jedan veliki koncert kojim bi se oprostili od publike, međutim do toga nikada nije došlo jer je Rik Rajt umro15.09.2008 . godine. Nakon Rajtove smrti, Voters i Gilmor su izjavili da ne bi imalo smisla okupljati bend bez njega i time je konačno na priču o Pink Flojd stavljena tačka.
Јебемлига, слушам много разних извођача, од полугеј индија до дума..али само Гилмор и Нофлер могу да ме буквално једном једином одсвираном нотом сјебу.
Мало магије
http://www.youtube.com/watch?v=w1hglPVT24U
Šta biste izdvojili kao najbolje kratke delove pesama? (tekstualno, rečenica ili dve)
Evo na brzinu sklepane tri. :)
"Child is grown, the dream is gone..." (Comfortably numb)
"And you run and you run to catch up with the sun but it's sinking, racing around to come up behind y' again" (Time)
"You're nearly a laugh, but you're really a cry" (Pigs)
Šta biste izdvojili kao najbolje kratke delove pesama? (tekstualno, rečenica ili dve)
"Child is grown, the dream is gone..." (Comfortably numb)
"And you run and you run to catch up with the sun but it's sinking, racing around to come up behind y' again" (Time)
"You're nearly a laugh, but you're really a cry" (Pigs)
"Together we stand, divided we fall" (Hey You)
"Encumbered forever by desire and ambition
There's a hunger still unsatisfied
Our weary eyes still stray to the horizon
Though down this road we've been so many times
The grass was greener
The light was brighter
The taste was sweeter
The nights of wonder
With friends surrounded
The dawn mist glowing
The water flowing
The endless river
Forever and ever" (High Hopes) - Malo je duze, ali ipak mhm....
"All in all, you're just another brick in the wall" (Another Brick in the Wall)
Inace sad slusam po treci put uzastopce Pink Floyd - Comfortably Numb Pulse 1994 (Live) Najbolji solo ikada! Najbolja pesma, najbolji bend i najbolje lajv izvodjenje! Znaci, solo topi mozak!
Hey you, dont help them to bury the light
Don't give in without a fight.
Hey you, would you help me to carry the stone?
Open your heart, I'm coming home.
Hey you, don't tell me there's no hope at all
Together we stand, divided we fall. (Hey you)
--------------------------
Cela pesma Wish you were here, ne mogu da izdvojim najbolji deo...
--------------------------
Come on you raver, you seer of visions.
Come on you painter, you piper, you prisoner, and shine!
(Shine on you crazy diamond)
--------------------------
You're nearly a laugh, but you're really a cry (Pigs)
--------------------------
Ima još mnogo pesama, ali mislim da je za sada ovo dovoljno....
Jedan od najboljih albuma grupe Pink Flojd (kasnije je snimljen i film, sa Bobom Geldofom u glavnoj ulozi), a po subjektivnom misljenju autora i najbolji. Album je u formi rok opere, to jest, pesme nisu prosto pesme, nego su deo odredjene celine, to jest price.
Prica prati zivot rok zvezde Pinka Flojda, koji je jos od rane mladosti bio emotivno povredjen od strane drustva. Otac mu je poginuo u Drugom svetskom ratu (Another brick in the Wall part 1), u skoli ga je maltretirao profesor koji se izivljavao na deci zbog torture koju je morao da podnese kod kuce ( The Happiest Days of Our Lives i Another brick in the Wall part 2, zajedno cine pesmu koju napamet znaju sve generacije ucenika osnovnih i srednjih skola), a kod kuce ga je previse zastitnicki nastrojena majka drzala pod staklenim zvonom, sto ga je socijalno hendikepiralo za sva vremena (Mother). Zbog svega toga, Pink resava da stvori Zid (eng. The Wall), metaforu za emocionalno otudjivanje od celog sveta (takodje u Mother).
I tako, Pink se povlaci u svoj zamisljeni svet, unutar Zida. Kasnije postaje poznata rok zvezda i zeni se, medjutim brak brzo propada (Empty Spaces). Saznaje da ga zena vara zato sto se previse hladno odnosio prema njoj (Empty Spaces i Young Lust). Kad je to saznao, Pink je poludeo, demolirao apartman i svojim ponasanjem oterao grupi-devojku koja je bila sa njim u tom trenutku (One of my turns).
Lezeci u razrusenoj hotelskoj sobi, Pink pocinje da ocajava i da se dere "da ga ne ostavlja" (Don't leave me now), ali uprkos svemu, posle tog dogadjaja zavrsava gradnju Zida, tvrdeci "da mu ne trebaju ruke oko njega" i "da mu ne trebaju droge da bi se smirio", i zakljucio sve to sa "ne treba mi bas nista, sve su to bile cigle u Zidu" (Another brick in the wall part 3).
Ali ni tu nije kraj, posto Pink shvata da je potpuna izolacija u stvari bila greska i on pokusava da uspostavi kontakt sa spoljasnjim svetom, ali bezuspesno (Hey You, Is there anybody out there?, Nobody home). U pesmi Hey You, prvi put se u albumu pojavljuju Crvi (eng. The Worms) kao metafora za mracne fragmente Pinkove duse koji se stvaraju iz njegove samoizolacije. Zbog svega ovoga, Pink pada u tesku depresiju, toliko jaku da je doktor morao da mu da sedative kako bi mogao da odrzi koncert (Comfortably Numb).
Pokazalo se kasnije da je to bila velika greska, zato sto su sedativi oslobodili u Pinku njegovu mracnu stranu: nacistickog diktatora koji odmah naredjuje publici da mu posalju "Jese, crnje, pedere i ostale nepodobne"(In the Flesh), organizuje mitinge i nerede na ulici (Run like Hell i Waiting for the Worms), dok se na kraju ne probudi njegova savest (Stop, najkraca pesma svih vremena).
I sad dolazimo do vrhunca albuma: Pink, shvativsi da je napravio velike greske u zivotu, organizuje metaforicko sudjenje samom sebi, unutar Zida (The Trial). Tu se pojavljuju svi Crvi: Tuzilac koji ga optuzuje da je "pokazao osecanja skoro ljudske prirode", ucitelj koji kaze da je "uvek govorio kako nista od njega nece biti", kao i njegova majka koja ga ne krivi zaista, ali je tuzna sto je otisao od kuce i moli sudiju "da ga pusti da ide sa njom". U ovoj pesmi shvatamo da Pink nije kriv za nesrecu koju je morao da prezivljava u detinjstvu i da je Zid nesto sto je bio primoran da stvori. Jedino sto mu zaista mozemo zameriti(mada je u tom trenutku Zid bio vec uveliko napravljen) jeste njegovo ponasanje prema bivsoj zeni: ona se pojavljuje kao jedan od "svedoka" i kaze "trebao si vise da pricas samnom, ali ne, morao si da ides svojim putem!". Na sve ovo, Pinkova jedina odbrana, utesna mantra ili mozda nesto trece jeste da je lud.
Poslednji od Crva koji se pojavljuje jeste Sudija koji presudjuje da je Pink kriv i da za kaznu mora da srusi Zid.
Sta se kasnije desilo sa Pinkom ostaje otvoreno pitanje. Neki smatraju da Pink nije mogao da izdrzi pritisak drustva i da je izvrsio samoubistvo, a drugi smatraju da se vratio na staro, da je ponovo bio nalik onom detetu koje je nekad bio. To je ostalo otvoreno pitanje na koje moze samo slusalac da odgovori.
Poslednja pesma sa albuma je Outside the Wall, i ona ne govori iz perspektive Pinka, nego iz perspektive naratora. Naravoucenije albuma: svi stvaraju Zidove. Kako se jedan vrati u drustvo, drugi izadje. Nije lako, ali drustvu moramo dati sansu. Ako ne srusimo svoje Zidove, oni koji zele da dopru do nas ce vremenom odustati i ostaviti nas sa nasim Crvima kao jedinim drustvom.
Otaku
http://www.youtube.com/watch?v=BiR_AOAiBp0
Zapazite ovaj cover, šteta što ima samo 6000 pogleda, lik je savršeno uradio sve, svira bas, akustaru, električnu džitru, bubnjeve, klavijature i peva, ubacio je efekte i sve spojio u savršen cover, pogledajte...
Ovaj lik jebe, cak ima i slican glas...
da, otrsio je lik, baš me čudi, samo 6000 puta pogledano -.-
Ma sta znaju ljudi sta valja, sve su to govna, n'umeju da prepoznaju kvalitet i talenat.
Ma hipsteri...
Ma nisu hipsteri, nego svi, barem vecina, slusaju samo ono sto im se nudi, ne trude se da nadju nesto novo i nepoznato. Samo jedu govna koja im serviraju.
http://www.youtube.com/watch?v=achCCqpIvOE&feature=player_embedded
http://www.youtube.com/watch?v=FdvsbMZaxWs&feature=youtu.be
Au bre kolko duga ova Dvol definicja, a i ovaj Otaku piše romane.
Čitao sam do pola teme, dosta je. :)
Prvo, Virtual, svaka čast za temu.
Vidim da ste baš fino analizirali i diskutovali, lepo je videti da ima mnogo fanova i ovde, obično se u Srbiji Floyd oslanja na poštovaoce progresive i psihodelije, kao i rocka uopšte.
'Ajd' da se osvrnem na prvih par postova. Neko je pomenuo da l' su najbolji ili ne. Meni svakako jesu, ali i sa objektivne strane, bez obzira na razlicite ukuse, svako ko je iole upucen u istoriju rocka, doci ce do zakljucka da su, ako nista, najplodniji, sa gomilom pesama, i to ne pesama radi pesama, vec sa jasnom idejom koja se provlacila od prvog albuma, do odjave HighHopes-a.
Barett ili Gilmour? Psihodelija protiv Progresive. Za mene je sve to deo PinkFloyda, i zato su ono sto jesu. Ne moze jedan "fazon" da se vuce trideset i kusur godina. Sve je to deo "odrastanja" benda, i muzike uopste. Floyd ne bi bio ono sto jeste bez jednog od njih. Jedan mu je dao polet, drugi smek, tako da, koliko god razlike bile ocigledne (ko bi rekao da je isti bend cak^^) , ne volim da delim, uzivam u muzici obojice.
Ne verujem da je neko pomenuo, pa evo da probijem suvoparnost posta jednom zanimljivosti - Dok su Floydi snimali ShineOn' , Barett je posle dosta, dosta vremena "incognito" usao u studio. Skoro niko ga nije prepoznao, a posle je bilo i suza.
A, da, omiljeni album je, recimo, Meddle, tu je muzika, cini mi se, bila najkvalitetnija a opet, nazalost, ne previse prihvacena, nekomercijalna. Od "popularnijih" , recimo Dark Side of the Moon. A i "mekanije" varijante, Wish You Were Here, i Division Bell. Sve u svemu, svaki album ima svoju pricu, i to me odusevljava.
Pesama sjajnih ima mnogo, ali evo nekih koje izdvajam :
Syd - http://www.youtube.com/watch?v=RUu9MEEAfmU&playnext=1&list=PL348AB5FD4CCF3AF7 - kao olicenje psihodelije . (:
http://www.youtube.com/watch?v=uLJ_QVfT_wM
http://www.youtube.com/watch?v=ntm1YfehK7U
I za kraj, kao i oni sto su zavrsili -
http://www.youtube.com/watch?v=Bqvcmud3LFQ
Zadnjih dana sam skroz u Pink Floydu. Prvo koncert The Walla u izvedbi Rogera Watersa, najbolji koncert u zivotu, nikada ga necu zaboraviti, tako necemu prisustvovati - nezaboravno. Nadalje, kod nas u Zagrebu je bio Animafest i jedan od filmova koji se pustao bio je The Wall. Morala sam ici ga pogledati, makar ga vec odavno znam i posjedujem, ali jako je lijepo bilo sjetiti se stvari nekih i direktne price. Prije nisam znala neke stvari dok sam slusala album/gledala film, sada i znam, pa su mi jasnije i fascinantno mi je kako je uklopljena muzika, prica, animacije i simbolika, a nista od toga nije prosjecno, nego apsolutno genijalno.
Jucer sam pogledala The Wall, takodjer u izvedbi Watersa, u Berlinu, s najvecim zidom ikada, s toliko kolicinom glazbenika da ih je nemoguce sve prebrojati. Fascinantno je kako je uspio izvesti to onda uz onu tehnologiju da to bude jednako dobro kao sto je danas (okej, jedino je danas 3D, al' ajde).
Odgledala sam P.U.L.S.E. i iznenadjena sam spektrom boja, iznenadjena sam kako oni znaju i mogu na svojoj glazbi primjeniti boje koje se savrseno poklapaju. Prisustvovati na takvom koncertu Pink Floyda mora da je bilo neprocjenjivo.
Nakon analiziranja muzike, proucavanja animacija, citanja knjiga o njima mogu samo reci da su velicanstveni, da su oni oni koji su postavili standarde ("Setting standards", kako bi rekli Englezi) te da im se radi toga divim. Zacudjujuce je kako kad slusam njihovu muziku jedva cekam da dodje ovaj ili onaj solo poslije tih odredjenih rijeci, npr. Mother - "Of course Momma's gonna help build the wall", pa odvali genijalan solo ili recimo Comfortably Numb u kojem u sredini pjesme ukoviri sve solom koji dolazi poslije fantasticnih stihova. To se pojavljuje na puno mjesta pa sam to pocela smatrati nekakvim njihovim zastitnim znakom.
Jednostavno genijalni, neponovljivi i neopisivi.
Jao jebote al' sam se uzivila, ali jednostavno ovako nesto se ne moze cuti danas. Definitivno sam zakljucila da sam rodjena u krivo vrijeme. :D
Evo i "zvanicnog" krajaGodine 2005, prvi put posle više od dvadeset godina, grupa Pink Flojd je ponovo nastupila zajedno sa Votersom uživo na festivalu Lajv 8 u Londonu, posredstvom starog prijatelja Boba Geldofa. Godine 2006, Delvid Gilmor izdaje solo album pod nazivom On an Island, na kome je svirao i Rik Rajt, i kreće na svetsku turneju. Za to vreme Voters je na turneji na kojoj uživo izvodi album The Dark Side of the Moon u celosti.Iste godine umire Sid Baret, od zdravstvenih komplikacija nastalih od dijabetesa. Na koncertu koji je priređen u njegovu čast Pink Flojd se okupio poslednji put, ponovo bez Votersa koji nije mogao da se uklopi u terminski plan. Tada je između članova benda pao dogovor da se u skorije vreme napravi jedan veliki koncert kojim bi se oprostili od publike, međutim do toga nikada nije došlo jer je Rik Rajt umro15.09.2008 . godine. Nakon Rajtove smrti, Voters i Gilmor su izjavili da ne bi imalo smisla okupljati bend bez njega i time je konačno na priču o Pink Flojd stavljena tačka.
Јебемлига, слушам много разних извођача, од полугеј индија до дума..али само Гилмор и Нофлер могу да ме буквално једном једином одсвираном нотом сјебу.
Мало магије
http://www.youtube.com/watch?v=w1hglPVT24U
Непревазиђена ствар.
http://www.youtube.com/watch?v=L9GhEjBp6Lo
Šta biste izdvojili kao najbolje kratke delove pesama? (tekstualno, rečenica ili dve)
Evo na brzinu sklepane tri. :)
"Child is grown, the dream is gone..." (Comfortably numb)
"And you run and you run to catch up with the sun but it's sinking, racing around to come up behind y' again" (Time)
"You're nearly a laugh, but you're really a cry" (Pigs)
Наставак тог стиха је још јачи, поготову оно Гилморово ''death'' на крају. Time је премоћна песма.
"Child is grown, the dream is gone..." (Comfortably numb)
"And you run and you run to catch up with the sun but it's sinking, racing around to come up behind y' again" (Time)
"You're nearly a laugh, but you're really a cry" (Pigs)
"Together we stand, divided we fall" (Hey You)
"Encumbered forever by desire and ambition
There's a hunger still unsatisfied
Our weary eyes still stray to the horizon
Though down this road we've been so many times
The grass was greener
The light was brighter
The taste was sweeter
The nights of wonder
With friends surrounded
The dawn mist glowing
The water flowing
The endless river
Forever and ever" (High Hopes) - Malo je duze, ali ipak mhm....
"All in all, you're just another brick in the wall" (Another Brick in the Wall)
"And through the window in the wall come streaming in on sunlight wings, a million bright ambassadors of morning..." :)
Volim strofu gde je ovaj deo posebno.
Inace sad slusam po treci put uzastopce Pink Floyd - Comfortably Numb Pulse 1994 (Live) Najbolji solo ikada! Najbolja pesma, najbolji bend i najbolje lajv izvodjenje! Znaci, solo topi mozak!
Hey you, dont help them to bury the light
Don't give in without a fight.
Hey you, would you help me to carry the stone?
Open your heart, I'm coming home.
Hey you, don't tell me there's no hope at all
Together we stand, divided we fall. (Hey you)
--------------------------
Cela pesma Wish you were here, ne mogu da izdvojim najbolji deo...
--------------------------
Come on you raver, you seer of visions.
Come on you painter, you piper, you prisoner, and shine!
(Shine on you crazy diamond)
--------------------------
You're nearly a laugh, but you're really a cry (Pigs)
--------------------------
Ima još mnogo pesama, ali mislim da je za sada ovo dovoljno....