Ја сам ти дао научну литературу, писану на основу савремених извора, а теби ако је драже да све то поричеш на основу усмене традиције неписмених предака, шта да ти радим, такви се људи потапшу по рамену и каже им се да су за све у праву.
Хоћу да кажем да нико нормалан у пост-просветитељском свету не би узео саму традицију као поуздан извор.
Арнаут је искључиво османски турски термин (Arnavut, , и ушао је у језик из грчког Αρβανίτης (Arvanitis), метатезом слога βαν (van) у ναβ (nav). Термин Αρβανίτης је ушао у средњовековне српске изворе (Арбанас). А Αρβανίτης је сам настао ротацизмом слога Αρβ (Arv) из Αλβ (Алв).
Istorija - zanimljiva je
Ne znam da li ima precenjenije teme u domaćoj istoriji od te Crne Gore, to je jedna tolko beznačajna pripizdina bila (i jeste) da ja nemam reči. Al eto dođu glavati u Srbiju drže se zajedno ko u onom njhovom jebenom kamenjaru, izvade jedan drugom jezik iz dupeta tek kolko treba da nađu rođaku neko mesto, i onda krenu da šire priče, to plemena, to nešto zajebano, oni ovo oni ono. U suštini sve se svodi, kad dokurče Turcima sa krađom stoke, na ono kursadžisko : Mi uz Lovćen a Turci ka pizde za nama.
Moje _ubaci ovde ime plemena/bratstva/roda_ bilo zajebano, ovo ono. Ustvari da su Turci mogli da ih povataju i nabiju sve u jednu šupu i zapale je zatrli bi ih. Msm naravno pod uslovom da su imali šupu uopšte tamo.
Eskimi su najzajebaniji nikad ih niko nije osvojio
Daj mi Eskimku koju osvajaš ceo život za 2 meseca ću da je osvojim više nego ti
Svi nomadi su zajebani
Ja, Vaha,
Kozojebi klasični, kao i 98% ostalih arnauta.
Brt kakva usmena predanja, to su cinjenice, u srbiji su nahije kao teritorijalne jedinice osnovali turci, a njeno stanovnistvo cine kosi i repati sljegli sa svih strana, to sto imaju nekakvog kneza koga su izabrali i postavili turci ii skuplja porez za njih ih apsolutno ne stavlja u isti kos sa plemenina koja su naseljavala teritoriju danasnje Crne Gore i to gde su hteli i kad su hteli, koja su uglavnom nastala grupisanjen nekoliko bratstava zajednickog porekla (i eventualno asimilacijom zatecenog starosedelackog stanovnistva), i takva imala svoje plemenske kapetane, vojvode, barjaktare, serdare, svoj plemenski zbog, sud, itd, potpuno drugaciji tip organizacije, ali ok da ne duljimo mozda sam prosto pristran sto se tice ove teme i eto.
лол
marko je solidno omanuo
Ova tema još postoji?
cek realno, ali realno, sta je bolje ovo ili OVO
Nijedno
Mi Srbi krajišnici mnogo seremo o tom "pokolju u glinskoj crkvi" gde je zaklano 1200 Srba. Ti su ljudi svojevoljno došli tu u pratnji jebenih 40 ustasa (lol 40 ustasa zakolje 1200 ljudi, ko da su klali 1200 nika vujičića a ne zdravih pravih ljudi) DA SE POKRSTE. Znači došli da više ne budu srbi nego hrvati. Tako da Hrvati nisu zakli 1200 srba nego 1200 bivših srba a budućih hrvata, izdajica, što dalje implicira da su hrvati u tom pokolju klali sami sebe
Налетих сад на податак да је у НДХ убијено тачно 33% Срба, тј. тачно онолико колико су планирали, једну трећину
Jebeš im mater, uspjeli su. Trećinu pobili, trećinu pokrstili i trećinu protjerali. Ko se tome mogao nadati 1940-e
И у старој Црној Гори су нахије као јединице (које нису чисто територијалне јединице, али да не компликујемо ствар) основале Османлије. Или мислиш да су Црногорци реч ناحية узели неким другим путем?
Бродел је лепо описао у Медитерану и медитеранском свету у време Филипа II вертикална кретања: нормално је да се људи селе са планина онда када планина не може да их прехрани. Исто као што велики број Срба има претке из Црне Горе, велики број Италијана има претке с Апенина или Алпа, велики број Аустријанаца има претке из Тирола, велики број Француза има претке са Централног масива, само што у другим земљама нису правили меме историографију од тога.
Да погледамо редом:
Први пут се ова тврдња да су владике после Црнојевића владале Црном Гором појављује 1754. у једној малој историји Црне Горе, коју је написао владика Василије у Москви. То исто ће поновити владика Василије (у једној молби Бечу), митрополит Сава (у једном писму Дубровнику). То ће 1797. потврдити и званична скупштина трију нахија (Љешанске, Ријечке, Црмничке).
По узору на ову владичанску верзију у 18. веку је створена и гувернадурска, која тврди да су Црном Гором од 1358. до 1516. владали Црнојевићи, па после њих до 1711. "банови од нахие Катунске", да би од тад граматом цара Петра Великог власт преузели "калуђери".
Неки страни историчари 19. века (Макушев, Голубински, Миклошич, Јиречек) су сматрали да је Црна Гора била под османском влашћу, насупрот домаћим историчарима који су се ослањали на владичанску верзију. Онда се међу домаћим историчарима појавио Иларион Руварац који је објавио (за тадашње појмове) огромну збирку примарних извора о Црној Гори (Montenegrina), којом је доказао да је Црна Гора била под османском влашћу. Њега су одмах напали Томановић и Ровински, али је полемику прекинуо Јован Томић, који је ово питање скоро дефинитивно решио, иако су неки комунистички историчари (нпр. Јагош Јовановић) покушали да га оспоре.
За разлику од Ђурђа Црнојевића који је плаћао порез Порти (Ј. Томић, Прилози за историју Црнојевића и Црне Горе, Споменик XLVII, 24), Стефан је оне две године колико је владао имао над собом субашу, док је са Венецијом комуницирао једино скадарски санџакбег Фируз (Sanudo-Vallent. I, 15; Ј. Томић, Црнојевићи и Црна Гора, Глас LX, 87-91). Пописивање Црне Горе и области Малисора из 1497. вршили су Умур бин Тоган и Јусуф бин Ахмад (T. C. Basbakanlik Arsivi - Tahrir defteri 26, лист 4). Две године касније је Стефан истеран са своје земље. Године 1523. канун-нама каже да је комплетна територија Црне Горе прикључена царском хасу (Б. Ђурђев, Дефтери за црногорски санџак из времена Скендер-бега Црнојевића, Прилози за оријенталну филологију I, 13, 16). Дакле до 1497. је Црна Гора свакако постала део Османског царства, а Стефан је био само обичан спахија.
Ђурађ Црнојевић се нагодио са Фируз-бегом и постао је такође спахија, само у Анадолији, 1499. године. Од 1503. нема више вести о њему (Sanudo-Vallent. I, 93, 94, 95, 99, 104). Млечани од рата из 1499. Црну Гору такође престају звати "земљом господина Ђурђа". Она за њих постаје обична османска територија.
Црна Гора је од 1499. до 1514. припадала Скадарском санџаку, а њоме је управљао субаша или војвода Црне Горе, постављен директно од Порте и обавезно муслиман: тако се 1499. помиње војвода Синан, 1500. војвода ел-Бали, а 1503. војвода Хасан (Sanudo-Vallent. I, 83-84, 109, 229, 239, 255, 260, 266, 268).
Канун-нама из 1523 уводи у Црну Гору за рају следеће ресуме: ушур, харач, испенџе, као и другде уобичајене нередовне дажбине (Sanudo-Vallent. I, 239). Уведена су два тимара за спахије и један за кадију. Сви приходи Ђурђа Црнојевића су проглашени за хас, и раја је тамо радила уз наполицу. Спахија је могао одабрати два месеца у години када ће завести монопол на продају вина. Уз спахије и кадију постојала су и 53 муселима (поданици ослобођени од ресума).
Муселими су заправо кнежеви. Тако је кнез Алекса Божидаревић из 1489. поменут као муселим Алекса бин Божидар 1521 (Црногорски дефтер из 1521, лист 19). Као главни задатак муселима се тада помиње скупљање пореза за државу, да би се 1570. муселими у Скадарском санџаку и званично назвали кнезовима (исто; T. C. Basbakanlik Arsivi - Tahrir defteri 499, 144, 150, 151, 166, 167).
Казне и глобе за Црну Гору по канун-нами из 1523. су идентичне канун-намама за друге крајеве (Б. Ђурђев, Дефтери за црногорски санџак из времена Скендер-бега Црнојевића, Прилози за оријенталну филологију I, 13, 16).
За неке делове Црне Горе такође имамо доказе да су добровољно ступила под османску власт, преферирајући је у односу на млетачку (Ј. Томић, Црнојевићи и Црна Гора, Глас LX, 102-103)
Године 1514. је Скендер-бег Црнојевић успео да издвоји Црну Гору у засебни санџак закупом филурије за простор Црне Горе (Б. Ђурђев, Дефтери за црногорски санџак из времена Скендер-бега Црнојевића, Прилози за оријенталну филологију I, 14). Тиме су ресуми у Црној Гори сведени на филурију, која је повећана са 22 на 55 акчи по кући (исто, 20, 22). Тиме је процес претварања Црне Горе у царски хас дефинитивно довршен. Скендер-бег је такође покушао увести фиктивне баштине да би повећао порезе, али је у томе спречен од Порте (исто, 12-15). Једини разлог зашто је Скендер-бег остао на челу Црногорског санџака је вероватно везаност за претке, с обзиром да је цела Црна Гора једва прелазила по приходима минималну вредност хаса, што ју је чинило једним од најсиромашнијих, ако не и најсиромашнијим санџаком у целом царству (Ј. Томић, Црнојевићи и Црна Гора, Глас LXII, 58). Већ више пута помињани дефтер из 1523. објашњава и што је уведена филурија, и што је дозвољено Скендер-бегу: Црна Гора је, по дефтеру, "непроходна и кршевита земља, па раја није у могућности да даје ушур, харач, испенџе и друге дажбине" (Б. Ђурђев, Дефтери за црногорски санџак из времена Скендер-бега Црнојевића, Прилози за оријенталну филологију I, 12-14).
Оно што треба напоменути јесте да филурија нема везе са нашим средњовековним порезом, тзв. перпером царевом, коју су плаћали сточари: у питању је порез који је у Османском царству настао много раније пре освајања Црне Горе.
Према дефтеру из 1523. муселими (кнезови) су, сем обавезе да скупљају порез од раје, добили и обавезу да воде рају на рад у грбаљским соланама (исто, 14-17). Ова обавеза је остала кроз цео 16. и 17. век. Триста тужџија из Грбља је ослобођено пореза. Сличне обавезе крајеви данашње Србије не познају. Постојале су и друге радне обавезе, попут наполичког рада на виноградима хаса (исто, 13, 16). Примораност на рад уз наполицу је поспешивала чињеница да већина сељака није имала ништа осим куће. У каквом су се положају ове "слободне филурџије", како их Црногорци 19. века називају, показују бројне интервенције Скендер-бега млетачкој влади, која је примала црногорске избеглице у приморске градове. Миклошич (Die Serbische Dynasten Crnojević, 4-5 (30-31)) је израчунао да је султан годишње имао 500 млетачких дуката штете због бежања Црногораца. Колико су Црногорци били у османском систему показује њихова жалба султану из 1523, на основу које је направљен дефтер из исте године.
Царски хас у Црногорском санџаку је годишње давао 344.660 акчи. Додатне приходе су давале царине ка страним градовима: тако је султан годишње зарађивао 5.000 акчи само од царине на Котор.
Скендер-бег се престао помињати у јулу 1528. Одмах по томе је Црногорски санџак поново постао део Скадарског. Неколико пута је Црна Гора, као царски хас, мењала свог санџакбега (1536. је била део Скадарског, 1570. Дукађинског, 1576. опет Скадарског санџака), крајем века поново постајући засебним санџаком.
Венеција је све до Морејског рата Црну Гору сматрала неупитном османском територијом (Ј. Томић, Политички однос Црне Горе према Турској, 1528-1684, Глас LXVIII, 1-107). Шта је Порта мислила о црногорској независности говори најбоље збирка црногорских кадија (Х. Хаџибегић, Турски документи Грбаљске жупе из XVIII столећа, Прилози за оријенталну филологију I, 28-49), као и хуџет о црногорском кадилуку из 1674 (М. Драговић, Прилози за историју Црне Горе, 257-260). Можда ваља прочитати и писма Махмуд-паше Бушатлије Црногорцима 1688. и Маинама 1692 (Ј. Томић, Црна Гора за морејског рата, 317-319, 353), као и спис географа Хаџи Калфе (Споменик XVIII, 53).
Али пре свега да погледамо шта сами Црногорци мисле о османској власти: 1568. је ишао црногорски владика Пахомије султану да се жали на поступке царских војника који су отели риболове у Црној Гори (Б. Ђурђев, О одласку црногорског владике Пахомија у Цариград у другој половини XVI века, Résumé 2, 135-143). Исто тако владика Мардарије изводи Хумце пред кадију: "А ми владика Мардарије с братијами у то доба пред кадијом изнесосмо хрисовуље Ивана Чернојевића и друге књиге што су нам господа турска дала" (Ј. Томић, Политички однос Црне Горе према Турској, 1528-1684, Глас LXVIII, 80-81).
Посебно бих поменуо владику Данила, који је, по Његошу, истраживао потурице. Владика Данило се обраћао кадији за решавање спорова (Записи X, књ. XVII, 289). Владика Василије у једном писму чак помиње владику Данила као султановог човека (Ј. Томић, Две расправе из историје Црне Горе, 48).
Од 1570. године Црногорцима је повећана филурија за 10 акчи у корист санџакбега, али су укинуте фиктивне баштине. Дефтер из исте године бележи значајан пораст "приватизованих" хаса поседа, поготово од стране муслимана. Такође расте број људи са епитетом "бин Абдулах", тј. новоисламизованих (А. Соловјев, Попис црногорских племена 1592. године, Споменик LXXVIII, 1-10). Све ово значи продор чифтлучког система и класичних османских имовинско-правних односа у Црну Гору на крају 16. века. У односу на дефтер из 1523, једино Цетињска нахија показује значајнији раст броја
баштина, што вероватно значи да је дошло до сеоба становништва кадилука Црна Гора у област тзв. Старе Црне Горе, односно у брдске крајеве.
Подсетио бих на гореспоменутог кнеза Алексу. У 17. веку се кнезови ређе појављују под именом војвода или спахија. У нахији Грбавци 1523. је било 10 кнезова (муселима); у нахији Жупа 1, у нахији Малоншићи 1, у нахији Пјешивци 5, у Цетињу 6, у Црмници. Овај распоред и чињеница да је често у једном селу било више од 1 муселима који нису били рођаци указују да племена 1523. нису формирана. Већ 1570. распоред је знатно другачији, много сличнији ситуацији из 19. века.
У 17. веку се територијалне јединице муселима почињу називати кнежевинама (contee) (Ј. Томић, Политички однос Црне Горе према Турској, 1528-1684, Глас LXVIII, 70-71). Никола Ерицо извештава 1692. да се поједине нахије у Црној Гори деле на кнежевине. Тако на пример, према њему, катунска нахија има 9 кнежевина, исто онолико колико је у 19. веку. Опет напомињем да Вук није знао ни за какву разлику између нахијских кнежевина у будућој Србији и црногорских племена.
Мислим да сам довољно доказао шта сам претходно рекао, ако мислиш да нисам, ти реци, па ћемо разрадити.
Ja se sve slazem sa carom
pitanje za Cara
ko su bile dahije??
Ume to solidno budžiti virtuelni kurac