Angažovana književnost i kinematografija
Rekli o sajtu
Da. Definitivno ima dobrih fora, svaka čast onima koji ih smisliše. Respect Vukajlija.
MyCity Forum · 4. Februar 2009.
Da. Definitivno ima dobrih fora, svaka čast onima koji ih smisliše. Respect Vukajlija.
MyCity Forum · 4. Februar 2009.
Kad skines kakva dva fajla imas, koja ekstenzija? Rar, iso?
Rar.
Pa samo raspakuj samo bi trebalo da se spoji
Videćemo
ЦРНЦИ У ПАРИЗУ СРБИ У ПАРАЛИЈИ
ДОГОДИНЕ У ШЕВЕНИНГЕНУ
Stvarno ste seljaci sabotirate coveku temu koja obecava
Kakva snaga karaktera, gde je sad na sopstvenoj temi
Karlo Štajner - 7000 dana u Sibiru. Snažna i upečatljiva ispovest čoveka koji je, bez ikakve krivice, proveo gotovo dvadeset godina u staljinovim logorima, preživevši pritom torturu kakva se ni zamisliti nije mogla. Čovek od čelika. Ispovest tkvog intenziteta i naboja da sam čitavo delo uspeo da pročitam za dan. Sve preporuke
https://sh.wikipedia.org/wiki/7000_dana_u_Sibiru
..."Dok je poglavnik govorio, primetio sam na pisaćem stolu kotaricu od vrbovog pruća. Poklopac je bio podignut i videlo se da je dupke puna plodova mora, tako mi se bar činilo, nekakvih ostriga, izvađenih iz ljuštura, onakvih kakve se mogu videti u velikim sudovima u izlozima Fortnum and Mason, na Pikadiliju u Londonu. Kazertano me pogleda i namignu mi: „Prijala bi ti jedna dobra čorba od ostriga, zar ne?“
„To su ostrige iz Dalmacije?“, upitao sam poglavnika.
Ante Pavelić diže poklopac i, pokazujući mi te plodove mora, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, reče smešeći se na onaj njemu svojstven način: „To je poklon mojih vernih ustaša: ovde ima dvadeset kilograma ljudskih očiju.“
Kurcio Malaparte - Kaputt; remek - delo ratne književnosti, proisteklo iz pera fašističkog oficira, zapravo antifašiste, koji se za sve vreme DSR kretao medju najvišim nacističkim zvaničnicima i oficirima, političarima, ambasadorima, diplomatama i ostalim vidjenijim ljudima tog vremena, boravio u egzilu kod švedskog kralja...Proisteklo iz pera izvanrednog, nesvakidašnje obrazovanog pisca koji je gotovo skrenuo s uma, što ovo delo (pored toga što je sam Malaparte bio svedok najrazličitijih užasa) čini još zloslutnijim i stravičnijim. Ali po samim rečima autora - rat je ovde u drugom planu, on je nalik na pejzaž, ili posmatrač - u fokusu su zapravo ljudi, i sve ono što iz njih, u datim okolnostima, može da ispliva. Za razliku od većine drugih dela, ovo ne obiluje klasičnim ratnim strahotama sa frontova, ili onima iz logora - ne. Ovde su opisani rumunski seljaci koji pljačkaju odeću sa leševa, konji sa jezera Ladoga (koji su se smrzli tako da su im iz vode virile samo glave, na kojima bi ljudi sedeli i medjusobno razgovarali), trulež i smrad konjskih lešina koje vade iz rastapajućeg leda i zakopavaju u šumi, evakuacija "nakaza i čudovišta" (ljudi sa posebnim potrebama) iz napuljskog prihvatilišta, za vreme bombardovanja, telo golog Geringa dok ga šibaju vrbovim grančicama...Sve u svemu, jedna vrlo teška, morbidna i iščašena knjiga koju je mučno čitati - ali samo s jedne strane. S druge, radi se o jednom od najboljih romana dvadesetog veka, o delu vrhunskog stila, a čovek koji ga je stvorio bio je zapravo veliki humanista. Roman koji bi trebalo uvesti kao obaveznu lektiru srednjoškolcima širom sveta - verujem da bi taj potez označio kraj ratovanju, za sva vremena.
https://pbs.twimg.com/media/EMQQQA9W4AETn-I.jpg
Kosinski - Obojena ptica
Po rečima samog autora, radi se o autobiografskom delu; po rečima njegovih protivnika, radi se o falsifikatu. Kosinski tvrdi da je sve užase opisane u delu preživeo sam, protivnici (kojih i danas ima mnogo) tvrde da je Kosinski ratne godine zapravo proveo vrlo dobro zbrinut i siguran. U svakom slučaju, užasi ovde prikazani nisu plod mašte, oni su se zaista dogadjali. Problem leži u tome što ovde u fokusu nisu nacistički zločini ili strahote rata kao takve, već morbidnost, izopačenost i zlo koji su izbili iz najobičnijeg poljskog seljaka, pomračenost ljudskog bića koje se pretvorilo u nešto daleko gore nego što je gladna, krvoločna zver. Sam roman prati preživljavanje jevrejskog deteta u nekih 5 - 6 godina rata i okupacije. Roditelji ga sklanjaju u nekakvo selo kod nepoznatog čoveka (jer je tako imao najveće šanse da preživi), medjutim, čovek ubrzo umire, i dete od 6 godina biva prepušteno samo sebi, u svetu gde gotovo sve oko njega nastoji da ga ubije čim ga vidi (čak ga sveštenik u jednom trenutku baca u jamu sa govnima, gde se zamalo udavio). Užasavajuće delo, solidno napisano, koje svakako vredi pročitati. Prošle godine je i ekranizovano (deluje vrlo pristojno na platnu), ali nisam u stanju da još jednom prolazim kroz sve to.
https://www.knjizara.com/Obojena-ptica-Jezi-Kosinski-145947
Svetlana Aleksijevič - Rat nema žensko lice
Ova knjiga je ispovest, dokument i dnevnik ljudskog sećanja.
U njoj govori više od dve stotine žena, koje nam opisuju kako su, kao devojke koje su sanjale o tome da postanu neveste, postale vojnici 1941. godine. Oko milion sovjetskih žena učestvovalo je u Drugom svetskom ratu, najstrašnijem ratu dvadesetog veka. Žene nisu samo spasavale i previjale ranjenike, već su i pucale iz snajperskih pušaka, dizale mostove u vazduh, odlazile u izviđanje i ubijale… Ubijale su neprijatelja koji je, s dotad neviđenom okrutnošću, napadao njihovu zemlju, njihove domove i njihovu decu.
Svetlana Aleksijevič, sovjetska spisateljica iz Belorusije, provela je četiri godine radeći na ovoj knjizi i posetila preko sto velikih i malih gradova, varoši i sela, beležeći priče i sećanja ratnih veteranki. Sovjetska štampa je knjigu opisala kao „upečatljiv izveštaj o davno prošlim vremenima koja su uticala na sudbinu celog naroda“, ali epizode s prve linije fronta nisu najvažnije – od njih su važnija uznemirujuća iskustva žena u ratu. U njihovim svedočanstvima, prošlost se strasno obraća sadašnjosti, dižući glas protiv jučerašnjeg i današnjeg fašizma…
Rat nema žensko lice, po mišljenju mnogih kritičara, jeste remek-delo savremene književnosti, kojim je Svetlana Aleksijevič zasnovala sebi svojstvenu književnu vrstu, „roman glasova“, literarni pristup kojim, na osnovu više stotina svedočanstava očevidaca, iz prve ruke stvara grandioznu sliku jednog vremena, vešto uklapajući pojedinačne ispovesti u celinu.
A ovo je već četrdeset treća.. Sovjetska armija nastupa. Išli smo po Belorusiji. Sećam se malog dečaka. Dotrčao je do nas odnekud ispod zemlje, iz podruma, i vikao: "Ubijte moju mamu... Ubijte! Nemca je poljubila..." Oči su mu bile raširene od straha. Za njim je trčala crna starica. Sve u crnom. Trčala je i krstila se: "Ne slušajte dete. Dete je na Boga zaboravilo..."
Posle rata sam se dugo plašila da rađam. Rodila sam tek kad sam se smirila. Posle sedam godina...
Ali do sada nisam nikome oprostila. I neću... Radovala sam se kad sam videla zarobljene Nemce. Radovala sam se što ih je bilo tužno pogledati: na nogama obojci umesto čizama, na glavi obojci... Vode ih kroz selo, oni mole: "Mati, daj hleba... Hleba..."
Porazilo me je što su seljaci izlazili iz kuća i davali im neko hleba, neko kuvanog krompira... Dečaci su trčali za kolonom i bacali kamenje... A žene su plakale...
Čini mi se da sam proživela dva života: jedan - muški, drugi - ženski...
Moram ovo potražiti, hvala ti. Kad smo već kod toga https://www.youtube.com/watch?v=RR0R7zsd7D8
Ja sam u momentima iskreno pustio suzu čitajući knjigu, potresna je na momente.
Onda će te i ovo zanimati - tri meseca divljanja i iživljavanja ruskih pobednika nad švapskim fraulinama, koje su do tada rat videle jedino u novinama. A morale nekako da prežive. https://www.delfi.rs/knjige/90009_jedna_zena_u_berlinu_knjiga_delfi_knjizare.html
ne znam baš da li se uklapa u temu ali knjige o Avganistanu Haleda Hoseinija su jako potresne i poučne, jedna je o njegovom životu a druga prati živote nekih nesrećnika iz Avg.
Hiljadu čudesnih sunaca
Lovac na zmajeve
jako su teške knjige, ne znam ko me natera da ih čitam uopšte, dosta o ratu za čitav život
Hiljadu čudesnih sunaca je sasvim dobra, Lovac na zmajeve onako. Jbg prethodno sam se zanimao za baš teške teme, tako da mi je to bilo onako, holivud limunada.
Nije mi bio cilj da pokrenem temu gde ćemo šerovati romane, mada sam pretpostavljao da je neizbežno.
Erih From - Imati ili biti. Remek - delo koje bi svako, zaista svako, trebalo da pročita.
Zivot je bol, jedino sto me drzi jeste Poezija.....
svaka kap rose na prozoru kao kap suze moje
Burzumove definicije.