Vaga u horoskopu.
Zato sto smo pljuvali po Nobelovoj nagradi pre neki dan.
Nobelova nagrada.
Bilo bi malo trulo da imamo duple standarde. :D
Ivo Andric je rodjen 1892 godine
ja sam takodje rodjen 09.10 ... evo nesto malo o vagama :)
Psihološke karakteristike i ljubavne sklonosti Vage:
Osobe koje su rodjene u sazvezdju Vage poseduju veoma istancani ukus, rafinirani stil i smisao za estetskim izrazavanjem. Vage poklanjaju veliku paznju svom spoljasnjem izgledu i kulturi ponasanja, odnosno one pazljivo brinu o svom kompletanom nastupu, kao i o kvalitetu veze sa blizom okolinom. Naime, jedna Vaga ne samo da vodi racuna o svom spoljasnjem izgledu vec ona veruje - da spoljasnja elegancija i sarm reflektuju unutrasnju lepotu! U tom smislu, Vaga uvek tezi ka perfekciji ili ka potpunoj harmoniji koja dovodi u ravnotezu - unutrasnje zadovoljstvo i spoljasnju lepotu. Ponekad se stice utisak da su Vage suvise okupirane tim svojim spoljasnjim izgledom ili svojim unutrasnjim emotivnim ili materijalnim potrebama, tako da "zaboravljaju na ostatak sveta". U izvesnom smislu to zaista jeste tacno, jer Vaga insistira na visokim kriterijumima i na takav nacin pravi strogu selekciju pri izboru odgovarajuceg drustva, teme ili potencijalnog partnera sa kojim zeli da provede neke carobne i prijatne trenutke. Prvo pitanje na koje treba da odgovorite prilikom susreta sa Vagom glasi: da li zaista pripadate krugu odabranih i da li delujete dovoljno atraktivno, privlacno i sarmantno po "visoko utvrdjenim standardima"? Zatim, nemojte da zaboravite da lep fizicki izgled znaci i veliku povlasticu, ali istovremeno Vi morate da ispunite i neke druge zahteve ili kriterijume koji se nalaze na njhovoj rang listi. Od Vas se neminovno ocekuje da posedujete izrazenu romanticnu crtu, naglaseni zabavljacki karakter, neodoljivi sarm i besprekoran ukus. Zatim, Vaga uredno procenjuje Vase prakticne sposobnosti i narocito, Vase materijalne mogucnosti. Da li Vam je sada jasnije, zasto se kaze da Vage nisu nimalo skromne u svojim prohtevima? Osobine kao sto su: neodoljiva ljupkost, sarm, senzualnost, zavodljivost, koketnost, leprsavost, romanticnost i optimizam predstavljaju jedan od osnovnih razloga zbog cega se Vaga nalazi na "top listi favorita" odnosno, osobe u znaku Vage deluju veoma privlacno na suprotni pol, prati ih cuvena etiketa - da su veoma pozeljni ili rado vidjeni na razlicitim mestima, kao i u sarenolikom drustvu.
Postoji sjajna anegdota u vidu komentara koji na dobar nacin ilustruje njihov psiholoski profil i karakter, zatim njihov stil izrazavanja, cud i ponasanje. Covek opisuje prijatelju svoju ljubavnu partnerku: "Znas povremeno imam utisak da se ona (Vaga) zabalja ili da koketira na sebi svojstven nacin sa celim svetom. Trudi se da se dopadne svemu sto je zivo na ovoj planeti, sto hoda ili ima dve noge, najcesce u tome i uspeva, a kako - to ne znam"?!
Zaista jedna tipicna Vaga vrlo brzo ispunjavaju svoj telefonski imenik, tako da se ne treba cuditi sto se u njihovim imenicima nalazi ogroman broj imena. Naravno, vecinu tih imena upravo cine osobe suprotnog pola ili "potencijalni" udvaraci, obozaoci, simpatizeri i ostali "tajanstveni likovi".
NA KOJI NACIN SE TREBA UDVARATI OSOBI U ZNAKU VAGE
Prvo pravilo je: morate imati mnogo stila, jer bez obzira sto na prvi pogled sve izgleda lako, budite sigurni da se stvari vrlo brzo komplikuju. Odnosno, vazno je da delujete veoma privlacno, vrlo zabavno, neodoljivo sarmantno, atraktivno i iskreno. Medjutim, nikako nemojte zaboratiti: da Vaga oko sebe ima veliku broj potencijalnih udavaraca i da Vam zbog toga njen pocetni signali ili zeleno svetlo, ne predstavljaju nikakvu garanciju za neku sledecu fazu. Uostalom, Vage su specificne i zbog toga sto vrlo aktivno i rado uzivaju u razlicitim vidovima udvaranja ili u ljubavnom zavodjenju, kao i u brojnim zabavama. Pri tome, morate voditi racuna o nekom nepisanom pravilu koje glasi: Vaga nikada ne cini onaj "pocetni korak", a to znaci da Vaga na indirektan nacin i veoma suptilno salje svoje impulse ili emotivne signale. Ona zaista beskrajno uziva u "ljubavnim igrama" i u tome da je neko zavodi ili da je osvaja i narocito, da je opcini svojim udvarackim manirima!
STA JE ONO STO VAS PARTNER ILI OSOBA KOJA VAM SE UDVARA MORA OBAVEZNO DA ZNA O VAMA
Vage su veoma suptile i zahtevne, stoga osoba koja Vam se udvara mora dobro da poznaje i da oseca sve Vase unutrasnje potrebe. Odnosno, mora da oseca Vase emotivne potrebe kao i Vas senzibilitet, pri tome je narocito vazno da neguje Vas afinitet prema estetskom izrazavanju. Vage uzivaju u svemu sto je lepo i zbog toga svoju paznju i osecanja poklanjaju svima koji pothranjuju njihov unutrasnji duh i narocito, osobi koja ume da zajednicki zivot pretvori u realnu bajku ili u "carobnu ljubavnu pricu" - sa obaveznim hepi endom!
On i Gustav Krklec su učestvovali u prvoj epizodi emisije Menjam ženu još 196?
Šta sanjam i šta mi se događa
Ko će znati vremenu kraj,
vetru put, tišini ime,
i što je to
što meni podgriza misli i razara san?
Svake noći podmukli gosti dođu
nevidljivi, nečujni,
i ognjenim peskom mi zaspu usta i oči.
I dok se uporno hvatam za sjećanja
svetla neba, muškoga hoda,
plodne samoće, i dela, -
oni stoje više moje glave, nevidljivi, nečujni;
čekaju da bude
mrtvo telo u mrtvom mraku.
Al' mene jutro izbavlja i diže
nebeskim suncem, vodom, mladim lišćem;
muzika me vida;
i pramen nestalna dima u daljini;
krepi nadu;
seća na dane kad sam znao za radost
II
Još kasno u noći
neće da s smiri grad.
Iz prvog sna ne trza divlji krik,
u noć se rasipa. Jauk ili smeh?
Da l' ljubav kriju pusti parkovi
il' vino piju dvojca, -
gorko vino u zdravlje iste žene?
O, znam ja zemlju i njene darove.
Ja tražim san,
svet dubok i nepoznat.
III
Na tuđem moru. Ne prate mene
senke dobrog voćnjaka
ni Višegradska staza, uvek tužna
Blede blagoslavi.
Tonu darovi u danima i moru;
Ginu ožillci rana i milovanja
za uvek!
A iznad mene i neba i mora
jedino ime, cilj i znak i snaga:
žeđ moja beskrajna i sveta.
IV
Zaboravljene radosti meseca Jula!
Sad tamo u toploj tišini šljivik zašumi.
Veče se sluti.
Stazama koje kući vode poneku hiti.
Zelen val, riba il' tica
prelomi tišina.
Daljina, majko svih želja!
Zaspo je vozar
na skeli koju ljulja
val rodne reke.
Ivo Andrić
Lepa tema. Takva ličnost zaslužuje da posvetimo bar jednu stranu njegovom životu i delu.
"Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igracka mašte, dotle su i svaka tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeci za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna sta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao, da cemo se probuditi, jecajuci."
-*-
"Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa kojima se čovek ne moze pomiriti i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je jasno i neumoljivo saznanje da u onom sto je plodno, radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve ređe ucestvujemo, da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas svet vene i umire pred našim očima, a mi, jos živi ali izvan života, posmatramo ga nemoćni, bez reči i pokreta."
I.A.
"Veoma su česte noći kada nemir ne da usniti. Nemir koji je isprva sladak i drag, a sto duže zalazi u noc biva sve teži i mučniji. Teško je po dušu da osećanja koja su vezana uz događaje našeg zivota ne umiru zajedno sa ti događajima. Nego i kada nestane lica i krajeva koji su bili podloga osećanjima, ona ostaju živa i sveža, i to ne u liku sećanja nego istinita i mocna kao u dan doživljaja. A kako su izgubila svaku realnu podlogu, bude bol i čežnju, tresu dušom kao nezašticenim stablom, hrane se nemirom srca, kradu sadašnjost i truju budućnost. I jos često u noci pitam otkud ovaj nemir..."
Ivo Andrić - Ex Ponto
Иво Андрић
Иво Андрић, нобеловац за књижевност
рођен: 9. октобра, 1892. године
Долац код Травника
преминуо: 13. марта, 1975. године
Београд
Иво Андрић је био књижевник и дипломата. Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин СФР Југославије, 1961. године, за роман На Дрини ћуприја (1945), као и за целокупни дотадашњи рад на „историји једног народа“. После распада Југославије, Андрић се у Србији води искључиво као српски књижевник1 2 3. Био је члан Српске академије наука и уметности.
Викицитати „Злоба и доброта једнога народа су продукт прилика у којима он живи и развија се“
(Иво Андрић)
Живот
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић) и да је крштен по римокатоличком обреду (Андрић се, ипак, највећи део свог живота изјашњавао као Србин). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студира на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.
У гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.
Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“. Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а потом у Кракову где га затиче Први светски рат.
По избијању рата враћа се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима мариборске тамнице, у мраку самице, „понижен до скота“, Андрић интензивно пише песме у прози.
По изласку са робије, ондашње власти одређују Андрићу кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем остаје све до лета 1917. године.
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. постављен је за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“ итд.
У јуну 1924. године у Грацу је одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то време објавио је први део триптиха „Јелена, жена које нема“.
У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину (1939.). По избијању II светског рата, због неслагања са властима у Београду подноси оставку на место амбасадора и враћа се у Београд. За време II светског рата живи повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу, за кога је рекао да је најружније место на свету) не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време пише своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици српској роман „Проклета авлија“.
Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.
уреди Књижевни рад
Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“ објављеним у Босанској вили 1911. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“). Прву књигу стихова у прози - „Ex Ponto“ - Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири“ штампао је у Београду 1920. године. Све Андрићеве лирске песме које за његовог живота нису биле сабране у књигу објављене су постхумно, 1976. године у Београду, под називом „Шта сањам и шта ми се догађа“.
Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.
Споменик Иви Андрићу у Београду
Споменик Иви Андрићу у Београду
У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је деломично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунац Андрићевог стваралаштва, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан, Андрићев земљак из средње Босне, сматра да се ради о неважним плачљивим адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.
Друга фаза, која траје до Другог светскога рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу (што је у доста радова створило чудну мешавину у којој наратор користи српски екавски, а ликови - често фратри - говоре неким од јекавских или икавских дијалеката). По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па је та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.
Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама, понајвише на еротском плану. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Бошњаци, Јевреји, Хрвати, Срби - углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.
Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини Ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком Проклета авлија. Уз изузетак Госпођице, реалистичког психолошког романа смештеног у српску паланачку средину, радња осталих дела углавном је смештена у Босну, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости.
Оцена Андрића као романописца далеко је од једнозначне: по некима је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи“; по другима, Андрић је аутентични аутор краћега даха, попут Чехова, па је најбољи у новелама и приповеткама, док му одричу вредност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у свету углавном познат по своја два романа, На Дрини ћуприја и Травничка хроника (први је писан током Другог светског рата у Београду).
Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем - већина је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и детерминизмом у понашању који подсећа на натуралистичку школу 19. века. Осим тих дела, аутор је објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе, те вероватно најбоље дело касне фазе, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издане), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.
После Андрићеве смрти, прво стидљиво, а онда и отворено (посебно у доба после распада Југославије), почела су се појављивати и критичка оспоравања пишчевог опуса - што није било могуће током Андрићевог живота, када је уживао статус недодирљивог државног писца. Ти се приговори могу свести на две замерке: национално-политичке и естетско-књижевне. По првој, гледано из хрватске визуре, Андрић је оцењен као национални ренегат и протагониста великосрпске идеологије у унитаристичком југославенском руху, тј. као нека врста националног отпадника. Иако је уврштаван у разне антологије хрватске књижевности, тренутни статус у Хрватској није му баш завидан. Сличне оцене долазе и од бошњачке стране (Мухсин Ризвић и други), уз додатак да Андрић у својим делима приказује Бошњаке муслимане као „Турке“ - полуазијатске насилнике, подсвесно мучене комплексом „издаје“ због преласка на исламску веру. То је мишљење поткрепљивано не само одломцима из пишчевих дела, него и његовим есејистичким и публицистичким радовима у којима слави Његоша и „истрагу потурица“.
Други је приговор озбиљнији и дугорочно важнији и циља на прецењеност Андрића као писца, те на његову застарелост и плошност његових карактера. Из визуре хрватске књижевности, Андрић се не може поредити с модернистичким приповедачима (од Полића Камова преко Крлеже и Маринковића до Слободана Новака), па чак ни са стилски блиским, политички контроверзним Павелићевим „доглавником“ Милом Будаком, с којим као писац традиционалистички обликованих регионалних епопеја и биолошки детерминисаних снажних еротских страсти има доста сличности (колико год се идолошки разликовали).
У српској књижевности Андрић је (гледано из идеолошке визуре) стално и нападно апострофиран као „Србин-католик“, али је, с друге стране, српска критика неодлучна колико добро се Андрићев тематски проседе уклапа у матицу српске књижевности (често се Милош Црњански истиче као најзначајнији српски писац 20. века, а постмодернистички трендови, од Киша до Павића такође нису ишли на руку Андрићевој репутацији). И, напослетку, бошњачка критика сматра да је Андрић писац слабијег замаха и досега од Меше Селимовића и још неких савремених писаца експерименталног израза.
Може се рећи да Иво Андрић остаје спорни класик око којега се ломе политичка копља. Овај аутор све више постаје предмет политичких спорова а све мање служи као извор инспирације модерним писцима. После распада Југославије, Андрић се у Србији води искључиво као српски књижевник4 5 6. Најзначајнији део свог стваралачког живота, Андрић је био српски писац. Био је члан Српске академије наука и уметности.
За разлику од тога у Хрватској га сматрају српским и хрватским књижевником.7.
уреди Андрић о уметности
Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом и приповетка Аска и вук.
Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболозован је уметнички нагон човеков као „инстиктиван отпор против смрти и нестајања“ који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота“. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.
Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји“, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања“, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице“.
Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.
„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости“. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу“.
По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота“. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...“ Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње“. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини“.
Пружајући „задовољство без патње и добро без зла“, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.
уреди Уметнички поступак Иве Андрића
Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање. Ово подразумева категоризацију, унутрашње повезивање, разламање текста и слична уређивања, како би се добио квалитетнији чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите. У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима Андрић се не одваја од најлепших традиција реалистичке књижевности школе, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира. Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из приповетке Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.
Али оно по чему се Андрић нарочито истиче у нашој савременој књижевности, то су ванредне анализа и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у нас, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и нејасни импулс у човеку који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека.
Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу
Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу
Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалнх нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у нашој савременој књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја такозваног филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Све се код њега изражава мирним и природним казивањем и његов стил заиста има „непомућеност кристала“. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска, односно хрватска књижевност поседује.
Тако је Андрићево дело постало понос наше културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.
уреди Дела Ex ponto, стихови у прози, 1918.
Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920.
Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931.
Португал, зелена земља, путописи 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи 1934.
Разговор са Гојом, есеј 1936. На Дрини ћуприја, роман 1945.
Деца, збирка приповедака. Госпођица, роман 1945.
Травничка хроника, роман 1945. На Невском проспекту, 1946.
На камену, у Почитељу, Прича о везировом слону, 1948.
Проклета авлија, новела 1954. Игра 1956.
О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена жена које нема, роман 1963.
Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме које су објављене постхумно1918. Омерпаша Латас, објављена постхумно 1977.
* На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно
@ Doctor Death,
mogao si umesto romana da staviš link wikipedije.
@ Jelena Tihi Ubica,
moje mišljenje:
Zasluženi nobelovac, iza sebe ostavio vrhunska dela, a to kakav je čovek nema veze sa njegovim talentom za pisanje. Ne zaboravi da je on Nobelovu nagradu dobio za roman "Na Drini ćuprija", a ne za celokupno životno delo (pošto ga porediš sa Isidorom Sekulić, Dučićem i Crnjanskim). Jer je ovo delo jako kompleksno i ne predstavlja samo još jedno književno delo, već svedoči i o čitavom jednom istorijskom razdoblju.
A što se tiče njegove nacionalnosti, pošto je bio državljanin SFRJ, mogao je da piše i na srpskom i na hrvatskom, opet bi ostao "veran" svojo zemlji, jer je bio Jugosloven.
"Izjašnjavao se kao Hrvat u doba Jugoslavije, pisao iz bezbednosnih razloga na srpskom, bio je okrenut srpskoj književnosti da bi imao o čemu da piše i kada je dobio Nobela, okrenuo se od nas."
Kakve to veze ima sa njegovim delom? On je bio pisac, i pošto smo ograničeni u smislu dovoljnog broja podataka o njemu, da možemo da komentarišemo kakav je bio kao ličnost, možemo samo da iskažemo svoje mišljenje u vezi sa njegovim delom. Stoga, ne podržavam tvoje kritike, kako god da se predstavljao, ti ne možeš znati istinu u potpunosti, niti uzroke za njegovo ponašanje. On je doneo Nobelovu nagradu Jugoslaviji, ne Srbiji, i ne Hrvatskoj.
Roman "Seobe" je takođe vrhunsko delo, ali gledano i sa književne strane i po bogatstvu istorijskih podataka, "Na Drini ćuprija" je vrednije i verovatno je više odgovaralo kriterijumima za nagradu. Naravno, kao i uvek, politika je sigurno umešala svoje prste, tako da je i to jedan od razloga, međutim, ne možemo da posmatramo sve kao crno-belu sliku, s obzirom da nismo upoznati sa svim podacima i uzrocima.
Da se razumemo, slažem se sa tvojim mišljenjem da je bilo puno izvrsnih dela koja zaslužuju nagradu, a ipak je nisu dobila, ali više "bitnijih" faktora je uticalo na sve to, pre svega - politika. Kao i danas, ona je odlučujuća. Ne mogu da vodim diskusiju o njemu kao ličnosti, jer ga ne poznajem dobro :) Ali opet je on bio Jugosloven, njegova dela su jugoslovenska: srpska, slovenačka, hrvatska itd... Zajednička. Mogao je da se predstavlja kao državljanin bilo koje od ovih zemalja. Krivica je opet politike, jer je dozvolila da se ta zemlja raspadne i da se posle vode borbe oko toga odakle je on bio.
Dakle, zaključak:
Svi su oni bili veliki pisci, neki su se snašli, neki ne. Srbi, kao i uvek, izvise, ali svejedno. Bitno je da smo ti i ja uspeli da bacimo po koji nekropost i oživimo mrtvu temu, tako da - svaka nam čast.
ti si neki knjizevni kriticar?kako to da si toliko kompetentan da kazes da je on prosecan pisac?mogu li da procitam nesto od tvog opusa..ili cu to zadovoljstvo imati kad dobijes nobelovu nagradu za knjizevnost?!! uvlacis politiku u knjizevnost..i koga briga sta je bio po nacionalnosti,njegova stvar,mogao je da se izjasnjava kako god da je hteo.covek je bio genije..to je cinjenica!
Ti nisi shvatio da se i ja dovoljno dugo bavim njime, ali nisam živela sa njim da bih znala kakve su mu namere bile. Stoga se može diskutovati samo o njegovom delu.
"Ne postoji Jugoslovenska moderna.Istorijski i književno, ne postoji jugoslovenska moderna..."
Ne postoji - danas. Nekada je postojala. I o tome svedoče, opet, dela.
Ok, kako god hoćeš. Pošto ne shvataš šta želim da ti kažem, onda neću više ni da pokušavam. Samo nastavi da se gnušaš njega kao ličnosti, pitam se čemu će će to uopšte dovesti. Izrazio si svoje mišljenje, apsolutno subjektivno, i to je u redu. Ali, ne možeš tim svojim mišljenjem da promeniš istoriju i vratiš vreme unazad. Ja ovim završavam.
....................................................................................
Đerzelezu udari krv u glavu. Ta stvar, tako jasna i vjerovatna i nepovratno istinita: da u toj kući već od nekidan nema djevojke s blijedim i mršavim licem a teškom kosom i bujnim velikim tjelom (on je još jednom ugleda cijelu), uzbuni i prevrnu sve u njemu. Kao da se steže i smrknu halvedžinica; krvavi mu dođoše i baba i Arnautin; okrenu se i kao slijep iziđe na ulicu.
Nadimao se od gnjeva. Ne moći do te vlahinje; nikad ne moći! I ne moći nikog ubiti i ništa razbiti! (Novi val krvi zapljusnu.) - Ili da ovo nije varka! Da njega ne magarče? Kakva je ovo šala opet? I kakve su to žene do kojih se ne može,kao ni do Boga? A istog časa je jasno osjećao da su to pretanki konci za njegove ruke i da - po koji je to put već u životu!? - ne može nikako da shvati ljude ni njihove najjednostavnije postupke, da valja da se odreče i povuče, i da ostaje sam sa svojim smiješnim gnjevom i suvišnom snagom.
Išao je tup i ubijen. Nijedne misli u glavi, samo se crven oblak jedan za drugim diže i rasplinjuje. Nije se osvrtao, a za njim je ostajala bijela šutljiva kuća i mračna niska halvedžinica.
.................................................................................
Ja...toliko. :-)
Hajde da pričamo o nekom koga makar malo možemo da dodirnemo..?Ovaj je pisac predaleko od kritike ovakvih kao što smo mi i prejak za naše vreme...
...nema "Mustafe Madžara" i njegovog "Svijet je pun gada.."? :)
"Možda su znaci elementarne mladalačke pobune, nemirenja sa svetom, sa ustaljenim poretkom stvari, znak da smo na drugoj obali, na sunčanoj strani ulice, na koju još nije pala paukova senka"
"Prirodni završetak svih unutrašnjih trzavica je misao o smrti koja vreba na svim krajnjim izdancima svakog našeg sna o sreći."
(iz "Pripovedaka")
"Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao ćuprija."
(iz romana "Na Drini ćuprija")
:-)))) Može nešto i bez Mustafe da prođe...valjda!:-)
"Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje čudne glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, ja sam brojao) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on otkucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Careve džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjski à la turka sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih predela sveta!Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.”
(Ivo Andrić, “Pismo iz 1920”)
Možda i objasnimo nekome da su Ivo Andrić i Meša Selimović najveći koji su ikada postojali na ovim prostorima,a devojke? :-)
Pre par dana bio je rođendan našeg jedinog nobelovce Ive Andrića- Ako zo već zvanični mediji nisu ispratili, zašto nismo mi? On je rođen 09.10. godinu valda neko zna.