Fraza koju osoba koristi pri izbegavanju obroka i pravljenju odstupnice kako bi mogla da jede nešto drugo, negde drugde. Dakle, fraza kojom se buduća radnja izražava u formi prošlog vremena.
Primer I
Baba je ponovo, sa puno ljubavi ispekla pitu, tako masnu da može da se koristi za impregniranje drvenih ograda i drugih konstrukcija. "Hvala, ne mogu, jeo sam".
Primer II
Spremaš se za izlazak a za večeru je riba, preliv sa belim lukom i krompir salata sa crnim lukom, posle koje znaš da ćeš sam sebi smrdeti naredna dva dana. "Hvala, ne mogu, jeo sam".
Primer III
Video si koliko je puta baba olizala prste dok je ređala pogačice u pleh, a ne možeš da se setiš da si je video da je oprala ruke posle presađivanja cveća, držanja mačke, ni bilo čega. Razmišljaš i razmišljaš da bi na kraju shvatio da ne možeš da se setiš da si je ikada video da ih je oprala. "Hvala puno, ne mogu, jeo sam".
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.