Vrlo bitna stvar u svim pričama starijih osoba, iako su ljudi čija imena pominje davno mrtvi, ili ih je narator poslednji put video u doba komunizma.
A: I vraćamo ti se tako iz Lovćenca ja i Pulu, kako se zvaše, MIĆKOVIĆ! Kad opalio mraz, sve mi se sa ušiju koža guli. I tu ti izađe neki Božo, kako li se zvaše...
B: Dobro, deda, nije bit...
A: MALJUGIĆ! I tu ti on izađe i kaže meni i Pulu: Šta je bilo đetići, opet ono: Idem tako iz drugoga sela, suvog kurca, a mokrijeh cipela? I tu se pojavi neki magacioner što je tu bio, Branimir, a prezivao se...
B: Molim? Evo, evo stižem. Izvini, đede, zove me nešto ćale... Tu sam ja za nedelju dana, taman dok kompletiraš priču.
Istina totalna. Moj mi skoro pričao nešto, pa budio babu ' Kako se prezivaše onaj iz Papa, što mu se otac oženio...? ' +
hehe jesu takvi a što je najgore i ja sam po tom pitanju kao deda neki :)))
+